LASLO VEGEL: Obećana zemlja

16 Oct 2016

Nacionalizam pustio duboke korene

Teška tišina Srebrenice

Sarajevo. Maglovito jutro, u po?etku samo rominja, a onda po?inje ozbiljno da pada zlobna, hladna jesenja kiša. Pre podne po?inje u Bošnja?kom institutu konferencija European Theatre Convencion, potom sledi diskusija. Posle zajedni?kog ru?ka, s ostalim u?esnicima konferencije, pose?ujem Muzej Srebrenice. Jeziva je bila ona tišina u kojoj su teatrolozi iz svih krajeva sveta razgledali dokumente srebreni?kog pokolja. Pada mi na um re?enica Petera Esterhazija, objavljena u Spomen-knjizi Sarajeva: Sarajevo, to sam ja. Da, ta?no, pomišljam, Sarajevo – to smo mi. Srebreni?ka rana ?e još dugo biti bolna, onaj ko ovu izložbu nije video, ne?e ni danas razumeti bošnja?ko-srpske odnose. Ni decenije ne?e biti dovoljne da ova rana zaceli.

Obe?ana zemlja?

Danas sam ve? drugi put ?uo na konferenciji da ljudi žude za Obe?anom zemljom. U predstavi What is Europe, u režiji Andraša Urbana, za Obe?anom zemljom žude gra?ani s rubnih podru?ja Evrope. Nekad je u mojim esejima dominirala Ni?ija zemlja, da bi se kasnije pojavila me?u motivima koji ?ine sarajevsku predstavu Ispaštanje. A roman Neoplanta ili Obe?ana zemlja prikazuje arheologiju ovog pojma. Na moje najve?e iznena?enje, ovaj par pojmova pojavio se i u predstavi Olivera Frlji?a Naše nasilje i vaše nasilje – u predstavi koju sam odgledao pod neobi?nim okolnostima. Predstava iz zvani?nog programa festivala MESS izvedena je, naime, pod ozbiljnim obezbe?enjem bez prisustva publike, samo pred pozvanim gostima i ?lanovima žirija. Šta se desilo? Prema mišljenju kardinala Vinka Pulji?a, nadbiskupa Vrhbosanskog, Frlji? je kreirao jednu bogohulnu predstavu. U obrazloženju prijave koja je prosle?ena javnom tužilaštvu, stoji da je komad blasfemi?an, i da vre?a verska ose?anja gra?ana i skrnavi lik Isusa Hrista. Kardinal podse?a da je negiranje boga zabranjeno, i stoga traži promptnu zabranu predstave. Uvedene su vanredne bezbednosne mere, jer su organizatori primili nekoliko ekstremnih pretnji. A video sam, ovako vanredno obezbe?en, jednu uistinu pitomu i na razmišljanje podsticajnu predstavu – predstavu koja je nosila u sebi hristovsko, pred budu?noš?u upitano lice. Zbilja ne razumem, šta je bio razlog onakvog revolta. Kasno uve?e ?itam vest o suspenziji daljeg izlaženja budimpeštnskog dnevnog lista Nepsabadšaga. Peter Tel?eši govori o oseci demokratije u Ma?arskoj. Sli?ni simptomi, kao u Rusiji. Nešto se sprema u regionu, ne znam šta ?e biti s ovom jadnom malom Ma?arskom. Uistinu sam zabrinut. Ho?e li ponovo da igra na pogrešnu kartu, kao 1914. ili 1941?

Demokratski nacionalizam?

5. oktobar. Meteorolozi predvi?aju lep, vedar dan, premda hladovita jesen ve? energi?no kuca na vrata, nekako je izostalo toliko o?ekivano bablje, ili miholjsko leto. U stanovima još nema grejanja, obla?im topliju ode?u pre nego što sednem za pisa?i sto. U predsoblju, pogled mi se zaustavlja na zviždaljci, oka?enoj o ?iviluk, u koju sam tako revnosno duvao pre 16 godina. Koliko se se?am, tih dana je bilo toplije, demonstranti nisu cvokotali. Uzimam zviždaljku, prevr?em je na dlanu i pitam se, zašto još visi ovde u predsoblju? Postala je suvišna relikvija. Da li je vredelo? Jedva. Bilo je to nerazumno protra?eno vreme. Oni kojima sam tada zviždao, tronuju u plišanim foteljama vlasti i odlu?uju o mojoj sudbini. Oni koji su me u devedesetim godinama najurili s posla do danas se nisu izvinili. Na žrtve niko ne pomišlja, na grobovima mladih, u ratu poginulih vojnika, nema cve?a, nema venaca pijeteta. U svoj dnevnik, kasno uve?e 5. oktobra zabeležio sam da je nacionalizam ponovo pobedio. U donekle izmenjenoj verziji, ali je pobedio. Našminkan je evropskim sloganima, parolama, partijski lideri izigravaju krotitelje divljih zveri, pokušavaju?i da upitome nacionalisti?ke porive koji tinjaju u velikom delu masa. I pri tom se igraju živom vatrom, nastoje?i da pove?aju svoj izborne šanse. Da li je demokratski nacionalizam mogu?? – prise?am se pitanja Ištvana Biboa. Mogu? je, glasio je njegov odgovor, ali samo na kratke staze, jer se brzo izobli?i, unakazi. Pitanje se unekoliko modifikuje: da li je u postkomunisti?kim zemljama, u kojim se nekad sanjalo o demokratiji, mogu? domokratski nacionalizam? Sasvim suvišno pitanje, jer je nacionalizam pustio duboke korene ne samo u Srbiji, nego i u ?itavom regionu. Dakle – mogu? je, konstatujem, samo da ne potraje, jer ?e se za kratko vreme pretvoriti u despotizam. Valjda još nismo dotle stigli, pokušavam da se utešim, u rano, hladno jutro 5. oktobra, 16 godina nakon nadama punih nedelja.

oktobar 2016.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!