LASLO VEGEL: Obećana zemlja

16 Oct 2016

Nacionalizam pustio duboke korene

Teška tišina Srebrenice

Sarajevo. Maglovito jutro, u početku samo rominja, a onda počinje ozbiljno da pada zlobna, hladna jesenja kiša. Pre podne počinje u Bošnjačkom institutu konferencija European Theatre Convencion, potom sledi diskusija. Posle zajedničkog ručka, s ostalim učesnicima konferencije, posećujem Muzej Srebrenice. Jeziva je bila ona tišina u kojoj su teatrolozi iz svih krajeva sveta razgledali dokumente srebreničkog pokolja. Pada mi na um rečenica Petera Esterhazija, objavljena u Spomen-knjizi Sarajeva: Sarajevo, to sam ja. Da, tačno, pomišljam, Sarajevo – to smo mi. Srebrenička rana će još dugo biti bolna, onaj ko ovu izložbu nije video, neće ni danas razumeti bošnjačko-srpske odnose. Ni decenije neće biti dovoljne da ova rana zaceli.

Obećana zemlja?

Danas sam već drugi put čuo na konferenciji da ljudi žude za Obećanom zemljom. U predstavi What is Europe, u režiji Andraša Urbana, za Obećanom zemljom žude građani s rubnih područja Evrope. Nekad je u mojim esejima dominirala Ničija zemlja, da bi se kasnije pojavila među motivima koji čine sarajevsku predstavu Ispaštanje. A roman Neoplanta ili Obećana zemlja prikazuje arheologiju ovog pojma. Na moje najveće iznenađenje, ovaj par pojmova pojavio se i u predstavi Olivera Frljića Naše nasilje i vaše nasilje – u predstavi koju sam odgledao pod neobičnim okolnostima. Predstava iz zvaničnog programa festivala MESS izvedena je, naime, pod ozbiljnim obezbeđenjem bez prisustva publike, samo pred pozvanim gostima i članovima žirija. Šta se desilo? Prema mišljenju kardinala Vinka Puljića, nadbiskupa Vrhbosanskog, Frljić je kreirao jednu bogohulnu predstavu. U obrazloženju prijave koja je prosleđena javnom tužilaštvu, stoji da je komad blasfemičan, i da vređa verska osećanja građana i skrnavi lik Isusa Hrista. Kardinal podseća da je negiranje boga zabranjeno, i stoga traži promptnu zabranu predstave. Uvedene su vanredne bezbednosne mere, jer su organizatori primili nekoliko ekstremnih pretnji. A video sam, ovako vanredno obezbeđen, jednu uistinu pitomu i na razmišljanje podsticajnu predstavu – predstavu koja je nosila u sebi hristovsko, pred budućnošću upitano lice. Zbilja ne razumem, šta je bio razlog onakvog revolta. Kasno uveče čitam vest o suspenziji daljeg izlaženja budimpeštnskog dnevnog lista Nepsabadšaga. Peter Telđeši govori o oseci demokratije u Mađarskoj. Slični simptomi, kao u Rusiji. Nešto se sprema u regionu, ne znam šta će biti s ovom jadnom malom Mađarskom. Uistinu sam zabrinut. Hoće li ponovo da igra na pogrešnu kartu, kao 1914. ili 1941?

Demokratski nacionalizam?

5. oktobar. Meteorolozi predviđaju lep, vedar dan, premda hladovita jesen već energično kuca na vrata, nekako je izostalo toliko očekivano bablje, ili miholjsko leto. U stanovima još nema grejanja, oblačim topliju odeću pre nego što sednem za pisaći sto. U predsoblju, pogled mi se zaustavlja na zviždaljci, okačenoj o čiviluk, u koju sam tako revnosno duvao pre 16 godina. Koliko se sećam, tih dana je bilo toplije, demonstranti nisu cvokotali. Uzimam zviždaljku, prevrćem je na dlanu i pitam se, zašto još visi ovde u predsoblju? Postala je suvišna relikvija. Da li je vredelo? Jedva. Bilo je to nerazumno protraćeno vreme. Oni kojima sam tada zviždao, tronuju u plišanim foteljama vlasti i odlučuju o mojoj sudbini. Oni koji su me u devedesetim godinama najurili s posla do danas se nisu izvinili. Na žrtve niko ne pomišlja, na grobovima mladih, u ratu poginulih vojnika, nema cveća, nema venaca pijeteta. U svoj dnevnik, kasno uveče 5. oktobra zabeležio sam da je nacionalizam ponovo pobedio. U donekle izmenjenoj verziji, ali je pobedio. Našminkan je evropskim sloganima, parolama, partijski lideri izigravaju krotitelje divljih zveri, pokušavajući da upitome nacionalističke porive koji tinjaju u velikom delu masa. I pri tom se igraju živom vatrom, nastojeći da povećaju svoj izborne šanse. Da li je demokratski nacionalizam moguć? – prisećam se pitanja Ištvana Biboa. Moguć je, glasio je njegov odgovor, ali samo na kratke staze, jer se brzo izobliči, unakazi. Pitanje se unekoliko modifikuje: da li je u postkomunističkim zemljama, u kojim se nekad sanjalo o demokratiji, moguć domokratski nacionalizam? Sasvim suvišno pitanje, jer je nacionalizam pustio duboke korene ne samo u Srbiji, nego i u čitavom regionu. Dakle – moguć je, konstatujem, samo da ne potraje, jer će se za kratko vreme pretvoriti u despotizam. Valjda još nismo dotle stigli, pokušavam da se utešim, u rano, hladno jutro 5. oktobra, 16 godina nakon nadama punih nedelja.

oktobar 2016.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!