LASLO VEGEL: Obalom Josipa Broza Tita

22 Sep 2011

Iz kojeg god ugla je gledao, Istra je ipak drugačija. Razumeo sam zašto upliću tamošnji Hrvati u svoje hrvatske rečenice italijanske, a Italijani u svoje italijanske rečenice hrvatske reči - na najveće zaprepašćenje purista. Jer svakodnevnim životom tamo ne upravlja politika

Pohvala Istre

Vozač autobusa kojim jezdimo prema Umagu tečno govori italijanski, slovenački i hrvatski. U starom gradu naišao sam na velike grupe mađarskih i ruskih turista koji su se raspitivali jedni od drugih gde bi mogli naći neki dobar, prvoklasni restoran. Ćavrljali su, družili se, i pri tom radoznalo odmeravali jedni druge. A lokalni Italijani i Hrvati su, sedeći na terasama obližnjih kafića, mirno posmatrali uzvrpoljene turiste. Morao sam naročito da obratim pažnju da bih ustanovio ko kojim jezikom govori, jer istarski Italijani rado upliću i hrvatske reči u svoje rečenice, a istarski Hrvati nadevaju italijanskim rečima svoj jezik. I pri tom i jedni i drugi tvrde da govore sopstvenim, maternjim jezikom. Kao što sam saznao, ova pojava je vrlo raširena na Istri, i odmah sam mogao zamisliti šta kažu na to italijanski ili hrvatski lingvisti-čistunci. Ali Istrani su tvrdoglavi. U to sam se uverio kad sam ugledao naziv umaškog priobalnog šetališta – Obala Josipa Broza Tita. Nije to ništa, umirivao me je jedan hrvatski prijatelj. Najlepši trg u Kopru zove se Trg maršala Tita. Setio sam se novosadske poslastičarnice Dornštedter. Bila je otvorena dve godine pre tršćanskog Kafea San Marko. U međuvremenu je nekoliko puta promenila ime, zvala se Moskva, Zagreb i, naposletku, Atina. Ponekad je bilo dovoljno da se promeni politička garnitura, pa da se promene imena i ulica, i trgova, pa čak i poslastičarnica. Karakteristična srednjoistočnoevropska pojava, politika diktira ikonografiju grada. Suprotno tome, San Marko je ostao San Marko bez obzira na to, da li je grad pripadao Austriji ili Italiji. U Koperu (Slovenija) i u Umagu (Hrvatska), međutim, ostao je po Titu nazvan trg, odnosno šetalište. Slovenija i Hrvatska postale su nezavisne države, sa parlamentarnom demokratijom. Titovo je ime, međutim ostalo. Iz kojeg god ugla je gledao, Istra je ipak drugačija. Razumeo sam zašto upliću tamošnji Hrvati u svoje hrvatske rečenice italijanske, a Italijani u svoje italijanske rečenice hrvatske reči – na najveće zaprepašćenje purista. Jer svakodnevnim životom tamo ne upravlja politika.

Smrt zbog šivaće mašine

Rođenim očima sam bio u prilici da pročitam obrazloženje jedne, 1944. godine izvršene, smrtne kazne. Osobu X.Y. mađarske nacionalnosti sud je osudio kao ratnog zločinca jer je, kako je navedeno, ukrao šivaću mašinu od jedne osobe srpske nacionalnosti. To je bila najteža, najvažnija optužba, bilo je i drugih, ali su one bile više sumnjičenja, sušta ideologija. Svedoka nije bilo, šivaću mašinu nisu našli u kući „kradljivca”. Nestala je bez traga. Branioca nije bilo. Čovek je pogubljen. Pokušavam da zamislim koliko je sličnih presuda skriveno u arhivama. Prema mom mišljenju ovakve i slične presude obavezuju državu, da ih sama preispita, i u slučajevima u kojima je „suđenje” bilo očigledno montirano, morala bi da poništi presudu. To bi bio zadatak države, a ne podgrevanje kolektivne odgovornosti.

Poslednja večera

Riječke nezavisne novine Novi list objavljuju na bezmalo polovini stranice fotomontažu na kojoj se prepoznaju članovi vrhovništva HDZ-a. Na sredini stola sedi Ivo Sanader, bivši premijer, protiv kojeg se sada vodi sudski postupak. (Inače, „slučaj Sanader” ima i određene mađarske „repove”, zagrebački Jutarnji list objavio je kompromitujuće dokumente iz kojih se vidi da je i budimpeštanski MOL bio umešan u hrvatske korupcionaške afere), pored Sanadera sedi premijerka Jadranka Kosor, a na stolu gomila novca. Naslov „slike”: Tajna večera. Bilo bi glupo u ovoj fotomontaži videti samo hrvatski fenomen. Koliko ja vidim, to je karakteristika čitavog „novodemokratskog divljeg kapitalizma”.

Mađari na rivi

Na rovinjskoj rivi čujem više mađarskih reči nego u pešačkoj zoni Subotice ili u novosadskoj Zmaj Jovinoj ulici. Jedan lokalni moreplovac, kapetan duge plovidbe, sa zadovoljstvom objašnjava da su Mađari zahvalni turisti, sada već u restoranima poručuju i skupa jela i, posle promene političkog sistema, naučili su i to, kako se jedu škampi i jastozi. Rovinj je, inače, pored Opatije, jedan od najskupljih turističkih destinacija u Istri.

Siluete na morskoj obali

Sinoć, olujno nevreme u Rovinju. Prava nevera. Gostima za večerom nije ostalo ni toliko vremena da zgrabe svoje tanjire i da pobegnu u zaklon. Vetar je prevrtao zdele, čaše, buteljke, stolove. Danas pre podne na rivi bilo je upola manje turista nego prethodnih dana. Jesen se prikrala i u Rovinj. Počinje dosada, kažu meštani. Za manje od mesec dana na večernjoj rivi tumaraće samo nekoliko usamljenika. Možda bi vredelo provesti sa njima jednu zimu, možda bismo mogli da dokučimo njihove tajne, da saznamo o čemu razmišljaju stojeći naspram mora. O tome sam glasno razmišljao u jednom društvu, na šta me je jedan kolega, pisac, pomalo prekorno, upozorio. O čemu bi razmišljali, nego o smrti. Samo što o tome nije pristojno razgovarati. Zato i bežimo, u poznu jesen, u velegradove, koji nas varljivo udaljavaju od jedinog suštinskog doživljaja mora. Ućutao sam, pomalo postiđen. I u snu su mi se pojavile neke siluete koje su, usred huka bure, u izmaglici vodene prašine, stajale na rivi i prkosno motrile more. Ono pravo more.

septembar 2011.
(preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!