LASLO VEGEL: O svakodnevnom referendumu

20 Apr 2012

Šetajući se dunavskim kejom uvek s dubokim pijetetom zastajem pred spomenikom jevrejskim, srpskim i romskim žrtvama novosadskih hladnih dana. Ali ne ostavlja me na miru pitanje, zašto ne postoji spomenik i mađarskim i nemačkim žrtvama iz 1944. i 1945. godine?

O kipovima, spomenicima, pijetetu

Kada su u Dunavskoj ulici 2006. godine podigli spomenik Jaši Tomi?u, Efraim Zurof, direktor jerusalimskog Centra Simon Vizental, zamolio je ?elnike grada Novog Sada da uklone taj spomenik. Tada sam u kratkom intervjuu za Radio Slobodna Evropa rekao da možda ipak ne bi trebalo da prionemo na rušenje spomenika, neka spomenik ostane tamo gde jeste, sa napomenom da je postavljen za vreme vlasti Srpske radikalne stranke, u vreme kad je na mestu gradona?elnika bila Maja Gojkovi?, koja je tim ?inom podelila gra?anstvo Novog Sada. Neka govore predo?ene suve ?injenice, ne treba unositi nove podele me?u stanovnike grada, ovoga puta, rušenjem spomenika. Potrebni su takvi spomenici koji ne generišu podele, takvi, kao što je spomenik Lazi Kosti?u koji je postavljen na zadovoljstvo svih. Neka grad vodi ra?una i o našim gresima, i o našim vrlinama. Treba jednom prekinuti praksu rušenja spomenika, treba jednom postaviti spomenik i porušenim spomenicima. Novi Sad bi na tom planu imao mnogo toga da u?ini. Digao sam glas protiv rušenja spomenika jer sam ra?unao da ?e se neko setiti sudbina starih novosadskih spomenika, i da ?e neko da se seti i spomenika Svetog trojstva koji je stajao na središnjem gradskom trgu, naspram crkve Ime Marijino. Zašto da ne? Širom Evrope postoje spomenici Svetom trojstvu, zašto ne bi bilo i u Novom Sadu? I taj spomenik je deo istorije grada, i tu istoriju su mnogi hteli da osakate. Ako stru?njaci misle da se taj spomenik ne može rekonstruisati, trebalo bi na njegovo mesto postaviti bar nekakvo spomen-obeležje. Jednu plo?u na kojoj bi bilo zapisano ko ga je podigao, ko ga je i kad srušio, i ko je postavio spomen-plo?u. Ili, odužimo se kona?no jednim spomenikom onim nedužnim Nemcima i Ma?arima koji su bili žrtve retorzija krajem 1944. i po?etkom 1945. godine. Šetaju?i se dunavskim kejom uvek s dubokim pijetetom zastajem pred spomenikom jevrejskim, srpskim i romskim žrtvama novosadskih hladnih dana. Ali ne ostavlja me na miru pitanje, zašto ne postoji spomenik i ma?arskim i nema?kim žrtvama iz 1944. i 1945. godine? Srpska akademija nauka i umetnosti i Ma?arska akademija nauka osnovale su zajedni?ku komisiju sa zadatkom da ustanove broj žrtava iz 1944-1945. i dimenzije masovnih ubistava. Ne bih se upustio u bilo kakvo nadgornjavanje s brojem žrtava, koliko ih je bilo na ovoj i koliko na onoj strani, to je posao istori?ara-istraživa?a, ali je evidentno da je nedužnih žrtava bilo. A to je dovoljno!

Svakodnevni referendum: glasajmo za ma?arsku re?enicu

Žolt Nemet, državni sekretar u ma?arskom Ministarstvu za inostrane poslove, borave?i u Vojvodini, u?estvovao je i u izbornoj kampanji Saveza vojvo?anskih Ma?ara. Što se mene ti?e, ne zameram što jedna stranka iz mati?ne zemlje podržava sestrinsku, manjinsku stranku, sli?nih primera ima i u Evropi. Naravno, u tom slu?aju bilo bi najbolje da gospodin Nemet do?e kao funkcioner Fidesa. Zašto ne bi starija sestra podržala mla?u sestru? Vidim da se tim povodom rasplamsala polemika, ali to su me?ustrana?ki konflikti, neka ih i stranke me?u sobom raš?iste, me?utim, pored strana?kih pitanja postoji i jedan zna?ajniji zadatak. A to je da vojvo?anski Ma?ari u što ve?em broju iza?u na izbore i da glasaju po imperativu svoje savesti. Ako treba – neka nagra?uju, ako treba – neka kažnjavaju, jer kazna ?esto deluje vaspitno i ?esto je u službi dobrih ciljeva. Ali treba da znamo da od strana?kih ciljeva postoji jedan mnogo viši ideal, a to je – ma?arska re?enica. Ne mislim da je u redu ni to, da vojvo?anskim Ma?arima stranke drže lekcije, ?itaju bukvice iz predmeta nacionalnih ose?anja, onim Ma?arima koji su u najprljavijem evropskom ratu u drugoj polovini Dvadesetog veka ostali u svom zavi?aju. Nemam suvislo objašnjenje ni za to, zašto politi?ari iz mati?ne zemlje hvale samo strana?ke politi?are, zašto ne pognu glave pred manjinskim gra?anima, jer oni su – uistinu – heroji proteklih nekoliko decenija. Položili su sve ispite, na univerzitetskom nivou. Poslednjih nekoliko sedmica razgovarao sam sa više ljudi, pretpostavljam da svi oni imaju donekle razli?ite sisteme vrednosti, što me ne iznena?uje, jer ni mi Ma?ari, isto kao ni ostali civilizovani Evropljani, ne hodamo u duhovnim i duševnim uniformama. Nismo propitkivali, ispipavali jedni druge, ko ?e za koju stranku da glasa, nismo njuškali, jer posle svega nekoliko re?enica razumeli smo da glasamo – za ma?arsku re?enicu. Glasati za ma?arsku re?enicu – to nije pitanje predizborene kampanje, ve? svakodnevni, autenti?ni referendum. U toj stvari ne odlu?ujemo svake ?etvrte godine, nego – svakodnevno.

Mali krugovi slobode

Posedasmo za sto. Oto Tolnai, Laslo Gerold, Gabor Bodiš. Odmotava se film ne tako davne prošlosti. Godina 1971. – zabrana Uj Simposiona. Vlast nije tolerisala kritiku, lokalna partijska nomenklatura je slavila. Usledila je potom morbidna kalvarija Kepeš Ifjušaga. „Redakcijska samokritika” napisana na zahtev Izdava?kog saveta, nalikuje na kakvu dokumentaristi?ku novelu, otkriva li?ne i kolektivnu dramu. Potom, 1983. godine, Uj Simposion se ponovo razapinje na krst. Na mu?nom, i kako se kasnije ispostavilo, krvavom pragu tranzicije slede prve godine nedeljnika Naplo. Zamislio sam za stolom Janoša Siverija, i druge, mla?e i starije. Još je i u ozloglašenom jednopartijskim sistemu bilo uvek slobodnih foruma, partijski funkcioneri su ih revnosno rasturali, ali na tajanstven na?in su se svaki ?as obnavljali. Ovi današnji prevazilaze i ?uvenog Karolja Erdeljija. Iz današnje vojvo?anske ma?arske javnosti ?e brže najuriti sve druga?ije misle?e nego što su, svojevremeno, najurili iz zemlje Janoša Siverija. Razbili su sve dijaloške prostore, ali ispod trave, i na internetu, nešto ipak postoji. Sloboda se najve?im delom preselila na internet, pojavljuju se novi, sveži blogovi, na fejsbuku se rasplamsavaju polemike. S vremena na vreme, igrom slu?aja, sretnem ponekog mla?eg pisca ili intelektualca, ili nekog iz srednje, ili moje generacije, i tada odahnem: nisam sam. Sedim za malim poslasti?arskim stolom, ali oko velikog, imaginarnog stola vidim mnogo ljudi, me?u njima i najmla?e, kojima danas nimalo nije lako. Zamišljam kako nastaje mnoštvo ovakvih, malih krugova i kako se ra?a druga vojvo?anska ma?arska javnost. I lutaju?i na internetu prime?ujem da to nije nemogu?e, krugovi se postepeno iscrtavaju. Iscrtavaju se mali krugovi slobode, kako je nekad Ištvan Bibo primetio…

april 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!