LASLO VEGEL: O čemu sanjaju mase, razočarane u divlji kapitalizam?

16 Mar 2014

Đavo zadovoljno trlja ruke

Vlast i Đavo

Pre podne sam zaokupljen pisanjem eseja o Šandoru Maraiju, imam osećaj da je to samo prvi korak, i da bi o njemu trebalo pisati drugačije – napisati takav tekst koji se iskrada iz žanra eseja. Nezadovoljan sam sa sobom i posle podne, prikupljajući snagu, prelistavam Maraijev roman Krv San Đenara. Izdanje minhenskog Grifa, iz 1977. godine. Odličan roman, ali u mađarskoj književnosti nije zauzeo mesto koje zaslužuje. Kolege pisci se uglavnom pozivaju na Ispovesti jednog građanina, mada je ovo delo – Krv San Đenara – jedan veliki eksperiment: mađarski pisac piše o sredini koja je strana mađarskom svetu. U tom pogledu Marai je u duši ostao manjinski pisac, ali je to s nekom, Budimpešti svojstvenom elegancijom, prikrio. S vremena na vreme bi priznao, doduše, da se ne oseća dobro u Budimpešti. Roman koji govori o poratnim vremenima, naravno, pominje i ideju iskupljenja. Posle nacizma, posle boljševizma, misao iskupljenja je bila blizu, ali je iskupitelj, izbavitelj bio – daleko. Posle rata bi i te kako prijalo bekstvo u budućnost, ali gde se krila budućnost u to vreme? Upravo jedan sveštenik otkriva, odnosno ukazuje na brige koje more Svetog Franju kad se suočava s teškoćama izbavljenja sveta. Ako bi, međutim, ipak uspeo u tome, našao bi se u još težoj situaciji, jer je uspeh uvek nesporazum. Danas, međutim, mase ne veruju u pojedinačna izbavljenja, u to veruje još samo Vlast. A Vlast je, kaže sveštenik, delo Đavola. I tada, kao da se oglašava stvarnost – reski zvuk zvona na vratima. Jednom, dva puta, tri puta. Znam šta se dešava. To su nestrpljivi partijski aktivisti sa zadatkom da me ubede da glasam za njihovu stranku. Već nedeljama pohode birače, idu od vrata do vrata, ne otvaram im, jer jednostavno nisam u stanju da odgovaram na njihova šablonska, napamet naučna pitanja. A na neobičan način, svi obećavaju isto. Boljitak, nova radna mesta, ponavljaju, i pri tom se još trude da mi utrape fotografiju svog lidera. To je, naprosto, ponižavajuće. Zvone uporno, kao da su sigurni da sam kod kuće. I novine samo prelistavam, znam unapred šta pišu. Partijski lideri hvale sebe i blate konkurente. Niko ne treba da se zavarava da će ovaj način govora, ovaj ton i ovaj diskurs posle kampanje nestati bez traga i bez posledica. Uslediće petparačke nagodbe, podela izbornog plena. Svi su spremni da sa bilo kim legnu u krevet vlasti, pametnjakovići to nazivaju real-politikom. Pomišljam na Maraija: u pravu je, u ovim trenucima đavo zadovoljno trlja ruke. A ljudi iz svega toga izvlače zaključak da je sve dozvoljeno. Posle negodujemo, zgražavamo se nad sve brutalnijim pojavnim oblicima eskalacije nasilja u porodici, na ulici, u školama. Negodujemo, jer smo licemerni. Nama ni Sveti Franja ne može da bude od pomoći, zanemeo bi, preneražen, kad bi mogao da pogleda u naše duše. Naposletku mi lakne, aktivisti odustaju od dalje zvonjave. Razmišljam o Maraijevom romanu. Ne računajući naše male balkanske ratove, u Evropi je već decenijama mirno. Nema potrebe da se nadamo iskupljenju, spasenju, međutim, mnogo toga govori o nama i o početku 21. veka okolnost, da posle samoubistva socijalizma, nacizam manje-više otvoreno pridobija mlade ljude. Nacizam i droga.

Šta je najmodernije?

Nema ničeg modernijeg od kraja. Sve što u međuvremenu stvaramo, samo je mučno i bolno obnavljanje.

Kockice šećera i pionirska marama

Poduži intervju za jednu knjigu koja će biti objavljena u Budimpešti. Kakvi su bili počeci? Da, rodio sam se u februaru 1941. godine u Srbobranu. Tada još u Kraljevini Jugoslaviji. U aprilu su ušli Mađari, honvedi su nam hrupili u kuću, izvadili me iz kolevke i visoko podigli. Bićeš i ti mali honved, rekoše. I ostaviše na stolu kutiju šećara u kockicama. A onda su 1944. ušli partizani. I oni su me zgrabili i visoko podigli. Bićeš mali partizan, rekoše, i spustiše na sto kutiju sa kockicama šećera. U Srbobranu sam završio osnovnu školu. Bićeš Titov pionir, rekla je učiteljica i vezala mi oko vrata crvenu pionirsku maramu. Tako je, dakle, počelo, s kockicama šećera i s pionirskom maramom…

Šta nas čeka?

U svojoj novoj knjizi (Ima li kapitalizam budućnost?) Emanuel Valerštajn dolazi do zaključka da kapitalizam nije moguće reformisati. Šta sledi posle njega? Za sada nema izlaza, na pomolu je, dakle, razdoblje permanentne strukturalne krize. Šta nas čeka? Hoće li političari pritegnuti kajase? Ili će privremeno sklopiti mir s pobunjenicima? Ništa drugo im ne preostaje, ni malima, ni velikima, ni ovima na lokalnom, ni onima na republičkom nivou: stoje na braniku kapitalizma, i trude se da ga odbrane, na kraju krajeva, za to su i plaćeni. Sad baš ubeđuju građane s pravom glasa da glasaju za njih. Prave se kao da su započeli neke promene, da popravljaju nešto, ali čine to samo zbog toga da se u suštini ništa ne promeni. Strahovi i strepnje su sveprisutne. Apokaliptično nastrojeni ljudi predviđaju novi rat. Ne mogu da verujem. Možda i hoće da usledi nešto nalik na rat, ali to ipak neće biti rat, već nešto sasvim nepoznato, nešto što će ljude učiniti besprizornim, razuzdanim, bezobzirnim, ili će ih – što je još gore – oterati u ludilo.

Šta donosi jesen?

U javnom životu se oseća neka neobična napetost. Ne verujem da je ta napetost indukovana predstojećim izborima, jer je pobednik već poznat. Postoji, doduše, neko nadmetanje za drugo mesto, jer stranka koja će završiti na drugom mestu, mogla bi da bude i nova mlada. Koliko vidim, Savez vojvođanskih Mađara je već kupio bidermajer, mladin buket, i time je već i započeta polemika između tzv. „pragmatičara” i tzv. „esencijalista”. Polemika će biti, naravno, jalova, jer do sada nismo ni o čemu ozbiljno raspravljali. A svađe su suvišne, njih ima ionako dovoljno. Jednom sam pokušao da podsetim na onu evropsku praksu, po kojoj manjinska stranka, ako je to moguće, uspostavlja neku vrstu savezništva sa strankom na vlasti, s ciljem da izdejstvuje od nje izvesne ustupke. U većini slučajeva je to tako, ali nije i nužno, tvrdio sam tada. Obasuli su me, naravno, drvljem i kamenjem, upravo oni koji danas izlaze s idejom tog savezništva. Nisam više pominjao tu stvar, razumem o čemu je reč, mnogi bi voleli da budu istovremeno i real-političari i mesije čistih, prečistih ruku. I sad se moja prognoza ostvaruje. Ne preostaje ništa drugo nego da pred glasačkim kutijama svako oslušne glas svoje savesti. Na internet-portalu VajdasagMa čitam šta o tome misle posetioci portala. Mišljenja su podeljena u odnosu pola-pola. Naime, samo za jedan procenat je više onih koji odobravaju ovaj potez. Nije isključeno da će se naprednjaci odlučiti za opciju koja podrazumeva nekoliko nevesta, ali ni to nije izvor sve opipljivijih napetosti. Mislim da je prevashodni uzrok te zategnutosti pitanje: šta nas čeka posle izbora? Koliko je strpljenje, gde je prag tolerancije građana Srbije? A najviše me zanima, o čemu sanjaju mase, razočarane i divlji kapitalizam? Nešto će se dogoditi, nešto je već na pomolu, štrajkovi su sve učestaliji. Šta će doneti mukla tišina posle kakofonije izbora? Ne zanimaju me rezultati izbora – pitam se, šta donosi jesen?

Predsoblje korupcije

Čitam trijumfalističke izjave nekih partijskih lidera o tome kako je manja ili veća grupa aktivista konkurentske partije napustila svoju dosadašnju stranku i „preregistrovala” se u stranku dotičnog, prezadovoljnog lidera. U ovakvim prilikama preletači zadržavaju stare funkcije. Jedino ne razumem šta je u svemu tome pohvalno, pogotovu danas, u jeku borbe protiv korupcije, jer ovo nije ništa drugo nego prevrtljivost, svojstvena vrdalamama, i svodi se na to da ovi vajni aktivisti menjaju svoju stranačku pripadnost kao gaće – i to je, bez dileme, obična moralna korupcija. A predsoblje svake korupcije je baš ova, moralna korupcija.

Zastrašujuća rečenica

Plutarhova zastrašujuća, jeziva rečenica: „Onaj koga bogovi vole, umire mlad.”

mart 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!