LASLO VEGEL: O čemu ćutimo

03 May 2013

Autonomija u službi demokratije i slobode

Kakva autonomija?

Pozivaju me iz Beograda da učestvujem u panel diskusiji o budućnosti Vojvodine. Sugerišem organizatorima da u ove razgovore uključe što veći broj beogradskih intelektualaca. Ne verujem, naime, da je pitanje autonomije isključivo stvar Vojvođana, prema mom mišljenju ona je stvar demokratije u Srbiji. Imam utisak da deo beogradske inteligencije – istina, doduše, za sada samo na nekim internet-portalima – u novije vreme tačnije vidi kuda vode ova kretanja no što su bili u stanju da to shvate za vreme jogurt-revolucije. Godine 1988. su populisti, pristigli autobuskim karavanima, najpre rasturili autonomiju Vojvodine, potom su ugrožene i ljudske slobode i ljudsko dostojanstvo. Tako je počelo poniranje. Pre desetak godina sam na jednom beogradskom forumu govorio o autonomiji, i tada sam rekao da je u interesu cele Srbije, a prevashodno glavnog grada, da se što više učvrsti autonomija Vojvodine. Jer autonomiju ja ne vidim kao tvorevinu protiv nečeg, nego za nešto. Što znači da ona, u okvirima države, jedna od poluga, jedan element sistema kočnica i protivtegova, i ona je, samim tim, u toj ulozi, u službi demokratije i slobode.

O čemu ćutimo

Čitam da su Ivici Dačiću, predsedniku vlade, i Aleksandru Vučiću, prvom potpredsedniku vlade, pripretili smrću. Pripretili su smrću i njihovoj deci. Istog dana u Temerinu osvanuo je grafit: „Smrt Mađarima!” Beogradski mediji o ovom potonjem, iz nekih, za mene tajanstvenih, razloga – ćute. Predsednik parlamenta Nebojša Stefanović je vidljivo zgrožen i ogorčen pretnjama upućenim SMS porukama na mobilne telefone Dačića i Vučića, istovremeno, međutim, nema ni reči komentara što se tiče plakata izlepljenih na zidove zgrada novosadskih ulica s jasnim smrtnim pretnjama Bojanu Pajtiću, predsedniku pokrajinske vlade, a ostavljaju ga hladnim i antimađarski grafiti koji su se pojavili u zoru baš toga dana. Ubeđen sam da se talasu nasilja ne može na ovaj način stati na put. Ne može se jednom trabunjati o nestašlucima huliganam a potom povodom istih „nestašluka” govoriti o opasnim elementima. Trebalo bi raščistiti i idejne uzroke situacije u kojoj smo se našli. Da vidimo kako smo dospeli na ovu tačku, koja je politika to omogućila?

Serija demonstracija

U Beogradu pristalice Koštuničine partije, Demokratske stranke Srbije, demonstriraju protiv vlade. Simpatizeri Srpske radikalne stranke takođe demonstriraju. Izašlo je na ulice i članstvo pokreta Dveri. I ova stranka je u Novom Sadu ušla u gradsku skupštinu. I sad sa socijalistima i naprednjacima vrše vlast u Novom Sadu. Prava komedija! Beogradskim demonstracijama nedostaju još samo karavani autobusa. Šta se to dešava? Zar nema ko da pokrije troškove? Protestuje i Obraz, protestuju i Naši. Moto je skoro isti, parole su slične parolama koje su ispaljivane na novosadskom mitingu, samo što sad nije „secesija” ključna reč, nego „izdaja”. Srpska pravoslavna crkva takođe protestuje, energično. Kosovski Srbi su odbacili sve tačke sporazuma postignutog između Beograda i Prištine. Zahtevaju referendum, i već su i prionuli da prikupe neophodan broj potpisa građana. Sintaksa je upadljivo slična novosadskom mitingu. Najavljuju da će se demonstracije nastaviti, da će se podizati barikade i da će bojkotovati primenu sporazuma između Beograda i Prištine.

Tito i nova pokolenja

U poslednje vreme pojavilo se tušta i tma knjiga, članaka i feljtona o Titu, kao i brojna sećanja iz pera njegovih savremenika, bliskih saradnika. U većini slučajeva reč je o tekstovima na nivou ordinarnih spletkarije, šteta ih je i uzeti u ruke. Mada bi bilo veoma važno da imamo i jednu objektivnu i stručnu analizu, onakvu, kakva je knjiga Joža Pirjeveca pod naslovom Tito in tovariši. U Sloveniji je ova knjiga postala hit, stalno se doštampavaju nova izdanja (do sada je prodato 20 hiljada primeraka), nije ni čudo što se uskoro pojavila i na hrvatskom, u izdanju nakladničke kuće Mozaik knjige pod naslovom Tito i drugovi. Pirjevec navodi vrline i zločine politike maršala Tita. Ni najmanje nije sporno da je odgovoran za masovna ubistva koja su započeta u jesen 1944. godine. Naravno, tu spadaju i atrociteti koje su pretrpeli vojvođanski Mađari. Nije čudno što je Drug Stari važio za najboljeg Staljinovog učenika. Staljin ga je pohvalio: „Koliko ste buržuja ubili” – pitao je Tita. „Onoliko koliko je trebalo” – glasio je lakonski odgovor. Čitajući ovu knjigu shvatio sam da je među Titove fatalne greške spadala i „likvidacija srpskih liberala”, što su Sovjeti oduševljeno pozdravili, dok je Zapad ovu akciju smatrao neuputnom. Više puta sam već, raznim povodima, napisao da su u Srbiji Miloševićevu kolevku počeli da ljuljaju još 1972. godine. Poslednje procene, analize, to i potvrđuju. Nacionalizam je polako, postupno potisnuo evropsku orijentaciju u pozadinu, i ja bih ovaj „tranzicioni nacionalizam” nazvao ćorsokakom dogmatičara. Reform-komunisti pod vođstvom Marka Nikezića (a mogli bismo ih nazvati i ranim evrokomunistima), hteli su da izbegnu taj ćorsokak. Oni su razmišljali u modernoj Srbiji. Prema mišljenju Pirjeveca, ortodoksno krilo komunističke partije optužilo je Nikezića da je suviše popustljiv prema Hrvatima i, naravno, prema Albancima. O tome vredi malo razmisliti. Kad su u Srbiji duvali bar donekle slobodniji vetrovi, nije bilo oštrih konfrontacija između Vojvodine i republičke vlade, međutim, prodorom dogmatskih snaga konfrontacije su sve izrazitije. I u tom smislu je Marko Nikezić bio kontrapunkt Slobodanu Miloševiću. Ova dogmatska tradicija je i danas veoma živa, jer Miloševićeve pristalice i dalje neguju uspomene na jugurt-revoluciju.

Svakodnevne priče

Gotovo da i ne prođe dan, a da nema vesti o nekakvim ubistvima. Informativni programi svih televizija, prve stranice dnevnih listova sve više liče na policijske hronike. Jezik javnog života je sve brutalniji, ulice su sve opasnije. Incidenti svake vrste, razbojništva, ubistva širom zemlje, pa tako i u Novom Sadu. Pre nekoliko nedelja u selu Ivanča došlo je, čak, do masovnog ubistva. Jedan šezdesetogodišnjak je najpre pucao iz puške u glavu svom detetu i svojoj ženi, a onda je krenuo po komšiluku i ubio još jedanaestoro ljudi. Porodična tragedija. Taj čovek je u devedesetim godinama bio, kako se kaže, „na ratištu”. Ministarka iz redova Socijalističke partije Srbije požurila je s konstatacijom da nema ni govora ni o kakvim ratnim traumama. Ova političarka, inače psihijatar po struci, s toliko strasti je dokazivala svoju tvrdnju da sam skoro poverovao da je vukovarsko ratište delovalo upravo blagotvorno na njegovo duševno stanje. Poriče se prisustvo vijetnamskog sindroma, premda ulice vrve od osoba koje očigledno boluju od toga. Posle ove tragedije u Ivanči svi su se subjekti javnog života sa zaprepašćenjem zgrozili, ali se ništa konkretno nije preduzimalo. Možda bi trebalo pooštriti uslove izdavnje dozvola za držanje i nošenje vatrenog oružja? Vlasti nemaju nikakvo objašnjenje za ono što se dogodilo u Ivanči. Čitam da građani ove zemlje poseduju više od milion komada vatrenog oružja. Zašto je oružje, odnosno, posedovanje oružja postalo tako važno? Proteklih nedelja u Novom Sadu i u drugim vojvođanskim mestima osvanuli su plakati, grafiti, koji direktno pozivaju, podstiču na ubistvo, smrtne pretnje se upućuju SMS porukama na mobilne telefone državnih funkcionera. Počinioci ostaju poslovično nepoznati. Niko ne preuzima odgovornost. Više sudske instance smanjuju ionako blage prvostepene kazne izrečene izgrednicima. Neka sudovi budu nezavisni, ali ovi poražavajući rezultati govore o tome, da znatnom broju sudija nedostaje stručnost. Kako može onda da bude nezavisan? Uveren sam da nadležni snose moralnu odgovornost za svaki izgubljeni ljudski život.

april 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!