LASLO VEGEL: Nudimo jeftino pivo, a ne kulturu

07 Jan 2017

Novi Sad kao evropska prestonica kulture

Šta će biti s „Belgijancima”?

Dok sam u Budimpešti uvek mi se čini da je Novi Sad i lepši, i bolji, nego kad sam ovde, kod kuće. I upravo je moj odnos prema Novom Sadu iskrsnuo kao jedna od tema razgovora sa Čabom Karoljijem, u jednom kafeu u Karoljijevoj ulici. Priznajem da je to tako, moj odnos prema Novom Sadu je zaista previše složen, nikad neću moći da stavim tačku na njega. U knjizi dnevničkih beleški pod naslovom Između dva ogledala, reflektujući urbano-narodnjačke rasprave u peštanskim novinama, zapisao sam da u ovim konfliktima ja lično ne nalazim svoje mesto. Kao manjinac, osuđen sam da razmišljam u ključu nacije, ali to u mom slučaju nije nekakva ideologija, zato se i držim podalje od onih koji mađarstvo vide i doživljavaju kao frazu koja donosi opipljivu korist, već je to svakodnevno osećanje života o kojem se može razgovarati s takvom uzdržanošću i poštovanjem kako je o njemu Đula Ilješ pisao 1942. u svom denevniku. Iz dana u dan uviđam, međutim, da to nije dovoljno, vidim koliko se to može zloupotrebiti, i da u naciji moram da razmišljam na evropski način. Ali, i to je samo fraza, put je mnogo krivudav i nadasve džombast. I ponovo upozorenje iz dnevnika Đule Ilješa: nije lako harmonično uskladiti dve stvari: (1) plebejskog Mađara i (2) zapadnjačku kulturu. „Harmonija se stvara preplitanjem nizova samoizjedanja, stida i skepse”, piše Ilješ, i tome bih još dodao (3) moj balkanski svet življenja. Živim u tom svetu, i ovaj svet je uticao na moju kulturu, osećanja, ponašanje. I u dobru, i u zlu, ne odričem se ni jednog činioca. Niti se u meni postavlja, nije se ni postavljalo, pitanje ili-ili, već pre svega pitanje izglednosti sinteze sva tri faktora. Jer iz dana u dan me izjedaju sumnje o kojima je pisao Ilješ. Pre nekoliko dana, dok sam stajao u redu pred šalterom limanske pošte, sasvim slučajno sam se sreo s jednim starim znancem, nismo se videli bar dvadeset godina. Ljubazno se i uzajamno raspitujemo o zdravlju. U šalter-sali vladala je poprilična graja, nas dvojica smo tihi ljudi, ali lepa poštarica sa smelom dekoltažom ipak nas je vrlo energično upozorila da nema razgovora pred šalterom, ometamo je u poslu, a onda je uputila jedan trijumfalni pogled prema koleginici za susednim šalterom. Proputovao sam svet, u Cirihu, Berlinu, Parizu, pred raznim šalterima, uključujući i poštanske, sa suprugom smo razgovarali na mađarskom, i niti jedan jedini put nije se niko obrecnuo na nas da ćutim, jer moj govor ometa rad službenica. Stajao sam pred šalterom limanske pošte svoga grada i prigušio u sebi bes. Prigušio, jer sam znao da ne smem dozvoliti sebi da nacionalizam jedne zgodne srpske državne službenice učini od mene mađarskog nacionalistu. Sličnih doživljaja imao sam u životu u ovoj zemlji na pretek, i zbog toga preciziram, da nije reč samo o šansama sinteze, već o njenoj nemogućnosti, odnosno drami. Matijas Enar u svom, Gonkurovom nagradom ovenčanom romanu pod naslovom Kompas, pominje Kafku, koji je u Pragu istovremeno bio Nemac, Jevrejin i Čeh, a u stvari ni jedno, ni drugo, ni treće; bio je izgubljeniji, dakle, slobodniji od bilo koga drugog. Od ovakvih muka slobode često ostajem bez reči, i u svojoj prozi sam mnogo više sakrio no što sam nameravao. Ni u Budimpeštu ne odlazim da bih tamo pokazivao svoje rane, premda mnogi to očekuju. Radije ću reći da nisam ni urbani, ni narodnjački pisac. Nazivam sebe urbo-narodnjakom, što znači da sam urbo-novosađanin i narodnjačko-novosađanin, dakle Novosađanin. Jer moj duhovni habitus ima jedan autentični topos: Novi Sad. Vrlo je verovatno da živeći u nekom drugom gradu ne bih ovako osećao i razmišljao. Naravno, stare rasprave često dobijaju nove nazive, trenutno je u rušilačkom pohodu suprotnost nacionalnog i socliberalnog, a to znači da su političke partije stavile šapu i na kulturu. Šta će u ovom slučaju da bude sa „Belgijancima”? Šta da kaže jedan novosadski „Belgijanac” pred šalterima poštanskih službenica u Mađarskoj? Politika prisvaja reči i stvari. Ne preostaje više ni jedna reč, ni jedan predmet kao oslonac. Možda je Novi Sad za mene poslednje pribežište, ali je moguće i to da je samo jedno izmišljeno ostrvo, s virtualnim uporištima. „Ni sa tobom, ni bez tebe” – ponavljam stih Mihalja Babiča, kad dolazeći iz bilo kojeg pravca, ugledam Grad.

Kosmopolitizam koji poštuje duh mesta

Pred sam nastup nove godine preduzimam još jednu šetnju gradom. Još uvek traje velika postratna izgradnja, novopečeni bogataši nastoje da operu svoj imetak u biznisu s nekretninama. Ne mogu ni da naslutim koliko se krvavog novca slilo u ovaj grad. Obilazim stara, omiljena mesta. Za skoro svaku ulicu me vezuje neka lepa ili ružna uspomena. Nekad sam na korzu ispred robne kuće Uzor mnogo dreždao sa prijateljem, školskim drugom Hermanom Mercluftom. Možda sam baš na tom korzu postao i svestan da živim u – gradu. Korzo je bio veliki gradski spektakl. U pedesetim godinama ovde je već prodrla italijanska moda, Balkan je mnogo pre bio otvoren prema Zapadu nego Mađarska, na novosadskom korzu novosadske devojke su prve odbacile puritanski socijalistički ukus, počele su izazovnije, uspešnije da se oblače i da se ponašaju, pisci su ih samo sledili, stim da su insistirali na socijalističkim idealima. Danas posvuda niču kafići, pisci ćute, ne insistiraju ni na čemu, na kapitalističkim idealima najmanje, umiruju svoju savest ponavljajući da u postmodernom dobu i nema ideala. Na Trgu Slobode je danas isto tako živo kao nekad, samo što mladi više ne zakazuju ovde sastanke, već u nekom od kafea u Zmaj Jovinoj. Polako prolazim pored poslastičarnice Atina, odnosno nekadašnjeg Dornštedtera, na trenutak-dva sam u dilemi, da li da svratim? Radije ću da produžim, mada bih voleo da uđem, ali nemam s kim da razgovaram. Poslednji put sam ovde sedeo s Andrašem Urbanom, u pauzama proba Neoplante, možda je on jedini s kim imam prilike da ponekad porazgovaram. Skrećem u Katoličku portu, zurim neko vreme u obnovljeno zdanje Tribine mladih u kojem su se nekad nalazile redakcije časopisa Uj Simposiona i Polja. Te redakcije su bile permanentni diskusioni forumi, zajedno s forumima Tribine mladih – danas nema onako otvorenih, živih rasprava kakvih je tada bilo. Moja generacija se u međuvremenu rasula, mnogi već nisu među živima, ili su se odselili iz Novog Sada, pa tako stojim samotan pored neukusne, valovu slične fontane Katoličke porte. Ali u porti je inače veselo, omladina Novog Sada se snašla u vedroj apokalipsi. Festival Exit, koji je za vreme Miloševića delovao kao pobuna, pretvorio se u blistavi tulum, politička elita zauzvrat štedro podržava, novcem poreskih obveznika, zabavljački biznis – ubedili su mlade da je život jedna velika žurka. Odgovorni funkcioneri izjavljuju da je Novi Sad poznat po Exitu. Nemam ništa protiv ovog festivala, štaviše, i sam uživam kada grad nekoliko dana zuji i bruji, slušam mlade Engleze koji kažu da nigde u Evropi pivo nije tako jeftino kao u Novom Sadu. U pravu su: postali smo grad jeftinog piva, a i vlasnici hotela zadovoljno trljaju ruke, kapaciteti su popunjeni. Nudimo jeftino pivo, a ne kulturu. Bio sam gost Graca i Zapadnog Berlina kad su ovi gradovi bili kulturne prestonice Evrope – ti gradovi nisu odredili svoj identitet festivalom pank-orkestara, već su se oslonili na svoje kulturne vrednosti. Kad su Košice bile kulturna prestonica Evrope, ukazivali su na duhovnost Šandora Maraija, pisca rođenog u ovom gradu. A ne na Sex Pistolse. Trst se ponosio s Italom Kalvinom, Klaudijem Magrisom i ostalim književnicima rođenim u Trstu. Dablin je slavio Džojsa. Ne mogu ni da zamislim da stanovnici Libeka ne bi u prvom redu pomislili na Tomasa Mana. Čime se Novi Sad ponosi? Za mene je to velika misterija, ali pitanje je na šta pomišljam ja? Pre svega na onaj kosmopolitizam gradskih otaca koji su bili osnivači ovog grada, na onaj kosmopolitizam koji poštuje, uvažava duh mesta, i na sve ono što je u njegovoj bezmalo tristagodišnjoj istoriji u ovom gradu stvoreno u znaku te duhovosti. Da li će to da bude u prvom planu, međutim, zavisi od toga, da li mi, Novosađani, umemo da cenimo, da poštujemo novosađanstvo. Da li imamo dovoljno hrabrosti da budemo – Novosađani?

Preveo Arpad Vicko