LASLO VEGEL: Novosadske traume

01 Mar 2013

Kako nam se vraćaju devedesete

Ponovo se budi crno tržište

Komšije me upozoravaju da je život, dok sam izbivao iz zemlje, drastično poskupeo. Kvantaška pijaca je ponovo popularna. Roba iz Mađarske je jeftinija nego u samoj Mađarskoj, iz jednostavnog razloga što preduzimljivi šverceri traže povraćaj mađarskog PDV-a, što u krajnjem iznosu nije mala stavka. A ovde, razume se, ne plaćaju porez. Mušterije su zahvalne. Kupujemo, kao u devedesetim godinama, s tom razlikom što su tada prodavnice bile prazne – danas su dupke pune, ali je roba u njima je sve skuplja. Tako nam se vraćaju devedesete godine.

Uzdrmani kanoni

Subotnji kulturni dodatak budimpeštanskog lista Nepsabadšag donosi pesmu Viraga Erdeš pod naslovom Mađarska kuhinja. Mađarska lirika je iskoračila iz uobičajenih hermetičkih svetova i pokazuje izuzetno kritičke afinitete. To je samo jedan primer, jedan argument u korist tvrdnje da se obnavlja tradicija koju je pre promene političkog sistema negovao pesnik Đerđ Petri. U ovom sadašnjem svetu pojavili su se zloslutni znaci – kanoni koji su još juče važili u lirici, prilično uzdrmani. Možemo se nadati da će se i u Vojvodini pisati pesme kakve piše Virag Erdeš. Možda će biti i nove gerile! Bojim se, međutim, da će u Vojvodini biti teže prkositi jučerašnjim kanonima, jer ovde je previše lepljivog blata, zagušujuće prašine, previše je starmalih intelektualaca – mladim piscima će ovde biti mnogo teže da izvedu bilo kakav zaokret.

Mleko i politika

Ustajem, izlazim u kuhinju i sipam u čašu svoju jutarnju dozu jogurta. A onda, u sledećem trenutku ustuknem. Naime, Goran Ješić, pokrajinski sekretar za poljoprivredu obelodanio je na Tviteru da mleko sadrži veću količinu kancerogenog aflatoksina nego što je to dozvoljeno. Na to mu je ministar za poljoprivredu superiorno replicirao: neme razloga za strah, u Americi se mere još veće vrednosti, to mleko pije i Obama. I pred televizijskim kamerama je i on ispio čašu mleka, te je izjavio da vlada neće voditi Tviter-politiku. Naravno, nije mu ni palo na pamet da podnese ostavku. Uostalom, zašto bi i odstupio, kad pijemo bolje mleko nego što pije Obama? Izjavu je dao i jedan ekspert koji je rekao da on ni o čemu nije obavešten. Istovremeno, u susednoj zemlji dat je znak za uzbunu. Iz prodavnica se povlače veće količine mleka. Kod nas ni nadalje nema, što se kaže, problema, ali se izvesne količine mleka i kod nas povlače iz prodavnica. Jasnog objašnjenja, međutim, nema. Srpski ministar poljoprivrede pripada jednoj, a pokrajinski sekretar za poljoprivredu drugoj stranci, sledstveno tome, problemi s mlekom odmah dobijaju političku boju. Bulevarska štampa, vatrena obožavateljka vlade, odmah je vrisnula: opozicija hoće da ruši vladu! Na površinu izbija jeftino politikanstvo, umesto da eksperti, stručne institucije, što pre izađu pred javnost sa pouzdanim podacima. Čovek bi od vlade očekivao da prihvati odgovornost, da kaže makar to da li uopšte postoje kod nas takve stručne institucije, da li iko ovde može da izađe sa stručno verifikovanim podacima. Međutim, ovde je sve politika, i pitanje mleka, i radnog mesta, i naziva ulica i trgova. Već se unapred može znati, bez obzira na to šta da se desi, da će vladajuća stranka stati u odbranu svog ministra. Mada, u novije vreme, često čujem da državu ne može niko da pobedi. Tvrdim da može. Partija. Isto onako, kao nekad.

Burleska

U novosadskoj pešačkoj zoni, u piceriji Sicilija (na jedvite jade smo našli tiho mesto gde ne trešti iz zvučnika muzika), dug razgovor sa Jutom Zomerbauer, novinarskom bečkog lista Di Prese. Pred njom je berlinsko izdanje moje knjige Priče iz donjih predela, iz nje citira rečenice i znalački me propitkuje. Pokušavam da pričam o ovom svetu kao o nekoj grandioznoj burlesci. Polako mi se vraća smisao za humor. Sve više se osećam kao Švejk.

Prednost se pretvara u hendikep

Ne bih progovorio čak ni sa malim prizvukom ironije o manjinskoj viktimologiji, pisao sam već više puta da je čovek u manjinskom položaju oštećen čak i ako bi ga štitili najbolji zakoni. Bilo bi, međutim, veoma pogrešno zastati na ovoj tački. Veliko pitanje današnjice glasi: kako pretvoriti hendikep u prednost. Mučan, rizičan i, najčešće, poražavajući poduhvat – mnogo je zahvalnije živeti s viktimološkim patosom koji pobuđuje privid odanosti naciji. U razdoblju postmoderne, većina se sve više fragmentizuje i manjinski etos osvaja sve veće prostore. Sve je više mislilaca, intelektualaca pripadnika većinske nacije, koji sebe smatraju jedinkama bez domovine, i tako dospevaju u domen privlačne snage manjinskog diskursa, usled čega većinska dominacija postaje rđava savest kapitalističkih nacionalnih država. Pitanje je, međutim, da li manjine, naspram kulture nacionalne države, uspostavljaju jedan specifični, od nacionalnih država nezavisni, slobodni, odnosno krajnje mobilni kulturni kapital koji se neće ograditi od većinske kulture, ali se neće pred njom ni poniziti. Naravno, na tom putu ima bezbroj prepreka, jer svaka nacionalna manjina ima svoju nacional-državnu većinu u kojoj, pak, na žalostan način, pristaje da igra samokolonizatorsku ulogu, a time ne gubi samo svoje karakteristike, već pada i u zamku vlastite nacionalne države.

Spomen ploča Aleksandra Tišme

Prošlo je već, evo tačno deset godina od njegove smrti. I povodom te godišnjice otkrivena je spomen ploča postavljena na zidu Tanurdžićeve palate – na ulazu pod brojem jedan u ulici Modene. Nisam ni najmanje bio raspoložen da prisustvujem tom događaju, da slušam prigodne govore, ali u kasno popodnevnom sumraku, kao svojevremeno, kad smo preduzimali naše zajedničke predvečernje šetnje, izašao sam u grad i stao ispred spomen ploče. Imao sam osećaj da sam u ovom gradu ostao sam sa Tišmom. Za Tišmin stan u Tanurdžićevoj palati vezuje me tužna uspomena. Dva dana pred njegovu smrt dugo smo tu razgovarali. Upravo sam se vratio s jednog dužeg putovanja, odmah sam ga nazvao, pitajući ga kako se oseća. Želeo je da se vidimo. Ali nije hteo da me primi ležeći u bolesničkom krevetu – i kako mi je kasnije njegova supruga Sonja ispričala – morali su da ga obuku. I tako me je dočekao, u odelu, sedeći u fotelji. Razgovarali smo o ozbiljnim temama. Zadržavao me je, rekavši da je malograđanski onaj običaj po kojem je poseta bolesniku ograničena na pola sata, tako da smo razgovarali više od dva časa. Nije ni pomenuo sebe kao bolesnika, on se pripremao na smrt. O sadržaju tog našeg razgovora nikad nisam nikome ništa govorio, mislio sam – i to mislim i danas – da bi to bilo, na neki način, nepristojno. Jer ono što je hteo da kaže, to je i napisao. U njegovom pozamašnom dnevniku bio je iskreniji od bilo koga od nas. Ovaj dnevnik bih i danas nazvao jednom širokom, sveobuhvatnom novosadskom panoramom, koja mnogo toga govori o Novom Sadu i o Vojvodini. U duhovnom smislu, on je među nama bio najveći autonomaš. I to me navodi da se prisetim Tomasa Mana, s tom razlikom, da se u pozadini ne povlači duh samosvesnog građanina Libeka, već novosadska trauma, trauma koju je i dan-danas zabranjeno imenovati. A ona je mnogo, mnogo više od pukih političkih plahovitosti, jer otkriva izranjavljene temelje, u bol uronjene, poput vlasi kose tanušne korene. Malo je ljudi bilo u stanju da s takvom velikom empatijom piše o svetu žrtava, o fatalnoj moći tajanstvenih sila, kao što je umeo Tišma. Živeo je tako što je i pri tom i sam strepeo od tih sila o kojima je pisao. Zato se uvek i uzdržavao da govori o velikim pitanjima književnosti i života. Godine 1868. preveo je na srpski moj prvi roman, Memoare makroa, i od tada samo se redovno sastajali. Šetali smo se, predveče, novosadskim ulicama. Te šetnje su potrajale bezmalo četiri desetleća. Kad smo ga izgubili, pre deset godina, pomislio sam da je okončana jedna epoha. Sad sam u to već sasvim siguran. Posmatram prolaznike. U februaru Novim Sadom još vlada seoska atmosfera, građani promiču Zmaj Jovinom ulicom pognutih glava. Već godinama osmatram tu karakteristično novosadsku promenu raspoloženja, atmosfere: zimi vlada melanholija, fatalistička ravnodušnost, a onda na proleće najednom procveta i u grad se useljava neka frivolnost na samoj granici neodgovornosti. I mi se satiremo između ove dve krajnosti.

Nova tabu-tema

Mnogi misle da oplakujem ono što se naziva rubnim područjima. Ali, ne! Ja baš u tome vidim budućnost. Mislim na istočno-srednjoevropske centre, na prestonice (Prag, Budimpešta, Bratislava, Beograd, Bukurešt, itd.), koje su se našle u krizi: pod novim nacionalnim državama rubovi su posiveli. Drugačija je situacija u zapadnoevropskim glavnim gradovima, u megalopolisima, u Parizu, Londonu, Berlinu, koji podsećaju na nekadašnju etničku i kulturalnu kompleksnost rubnih područja. Duh megalopolisa nastao je prvobitno baš na tim rubnim predelima: prošlost Vojvodine je, na primer, projektovala budućnost Berlina. Na to bismo mogli da budemo ponosni, uprkos tome što bi borci za nacionalne države baš ovu prošlost najradije proglasili tabuom.

februar 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!