LASLO VEGEL: Novi Sad i nacionalne države

28 Jan 2011

Posle Drugog svetskog rata, pod stalnim sumnjama i podozrenjem, borio se za svoje osobenosti, i nije Milošević slučajno najpre na njega udario, nahuškavši svoju kaznenu ekspediciju

Autorsko veče u Lencburgu

U lencburškom Literaturhausu, nakon pozdravnog i uvodnog slova, dramski umetnici čitaju delove iz nemačkog prevoda mog romana Exterritorium, zatim sledi razgovor. Moderator je Hans Ulrih Probst, urednik švajcarskog radija koji me, pored ostalog, propitkuje i o Novom Sadu, gde je prošlog leta nakratko boravio. Sreli smo se prethodno u Budimpešti, pa je skoknuo i u Novi Sad. Još pre toga je pročitao Exterritorium, na nemačkom. Pa se tako, kroz prizmu doživljaja tog čitanja, upoznavao s gradom. Pod iskošenim sunčevim zracima smo sa bastiona Petrovaradinske tvrđave osmatrali grad na levoj obali Dunava, dan je bio tako jasan, tako prozračan, da sam mogao da mu pokažem i zgradu u kojoj živim, na novom bulevaru. Dugo smo sa tvrđave razgledali grad i, pri tom, kao da sam osećao njegov damar. Imao sam osećaj, tamo na bastionu, da je na ivici infarkta. Međutim, stari deo grada, njegova pešačka zona, delovala je pitomije, smirenije, do te mere, da mi je skoro postalo nepojmljivo, kako u ovom gradu uopšte mogu da postoje zle sile. Tokom razgovora na književnoj večeri u Lencburgu, u jednom trenutku bilo mi je već na vrh jezika da uporedim istoriju Novog Sada sa istorijom Berlina. Ali sam odustao od toga. Poređenje je nemoguće, jer je sudbina drugačije nanosila udarce na jedan, i drugačije na drugi grad. Novi Sad nikad nije bio simpatičan nacionalnim državama. Za vreme Austrougaske monarhije, peštanska vlada je taj grad osećala udaljenim i stranim. Prema pisanju onovremenih lokalnih listova, građani Novog Sada taj odnos peštanske vlade primali su za zlo, štaviše, smatrali su ga ponižavajućim. U Jugoslaviji, državnoj tvorevini nastaloj posle Trijanonskih mirovnih ugovora, bio je ponovo u nemilosti, zajedno sa čitavom Vojvodinom, naravno. Posle Drugog svetskog rata, pod stalnim sumnjama i podozrenjem, borio se za svoje osobenosti, i nije Milošević slučajno najpre na njega udario, nahuškavši na njega svoju kaznenu ekspediciju, ovde je započeo svoju krvavu jugoslovensku turneju. Nažalost, njegov položaj nije se popravio ni posle Miloševićevog pada. I dalje je trpeo udarce, šutirali su ga sa svih strana, činili su to ne samo beogradski, nego i subotički silnici. Nakon književne večeri, u jednoj drugoj prostoriji, usledio je prijem i potpisivanje primeraka Exterritorijuma. Jedna sredovečna Švajcarkinja me moli da joj posvetu u nemači primerak knjige upišem na mađarskom. Njeni preci su se, deda i baka, svojevremeno, iz naših krajeva iselili u Dansku, ona je još kao mlada devojka prispela u Švajcarsku i živi u njoj već nekoliko desetleća. Ne zna mađarski, ali šetajući se ciriškim ulicama prepoznaje mađarske rečenice. I okrene se, često, za onima za koje pretpostavlja da razgovoraju na mađarskom. Naravno, najčešće nije sigurna da je to bio mađarski govor, ali uprkos tome se uvek oseća prijatno posmatrajući te ljude. Čujete i vi, zar ne, mađarski govor na ciriškim ulicama, pita. O, kako da ne, naravno, odgovorio sam, skoro svakodnevno. Umirena, preuzima knjigu i radoznalo iščitava posvetu.

Region – skela između dve obale

Nemački pisac, Rihard Vagner, poreklom iz Banata, u Noje Ciriher Cajtungu objavljuje dug članak o razlikama koje se pomaljaju između istočnog i zapadnog dela Evrope. Pri tom ne piše samo o Mađarskoj – mada je ona povod – već o uzajamnom nepoverenju koje vlada između dva dela Evrope. Pre dvadeset godina je izgledalo kao da je „oslobođenje” Istočno-srednje-Evrope od totalitarizma prava priča o uspehu, ali se uskoro ispostavilo da ono što se zove komunizam, nimalo nije slučajno pustilo tako duboke korene u ovom regionu. Ovaj autoritarni sistem bio je samo jedna od varijanti istočno-srednje-evropske tradicije koja je bajonetima obezbeđivala red, poredak i, naposletku, modernizaciju, s kojom je „odnavigala” ova društva na prag divljeg kapitalizma. Pesnik Endre Adi je nekad o Mađarskoj pisao kao o zemlji-skeli koja bludi između istoka i zapada („Zemlja-skela: i u svojim najsposobnijim snovima se samo povlačila između dve obale: od istoka do zapada, ali radije nazad”). Posle državno-socijalističkih diktatura, slobodno možemo da govorimo i o regionima-skelama, o tome da se zajedno sa susedima vucaramo između istoka i zapada, između dve obale. Istočnjačka autoritarnost nikako ne može da se pomiri sa zapadnjačkim individualizmom. Istočnjački „mali kraljevi” pak baš to zloupotrebljavaju. Nadam se da ni to neće večno da traje – možda će nove generacije, nekoliko desetleća posle nas, doživeti kako se ruši i taj zid, da bi se srušio na večita vremena, onako kao što je srušen berlinski zid.

januar 2011.
(Preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!