LASLO VEGEL: Nova postkomunistička autokratija

02 Oct 2018

Tranzicija i plišana revolucija odmorišta na putu između dve vrste autokratske vlasti

ponedeljak, 13. avgust 2018.

Dok pišem svoju novu knjigu – neka vrsta autobiografske esejističke proze pod naslovom Naše nesahranjene prošlosti – sve više me muči pitanje: do koje mere mogu da budem iskren? Da li smem da izgovorim istinu, i po cenu da budem i nepravedan? Dešava se da brišem rečenicu, jer me pijetet upozorava: ne dalje. I to bi i bilo u redu. Izbegavam i lična, usmena saopštenja jer su ona unapred lišena autentičnosti, u to sam se i sam uverio, jer sam u tuđim dnevnicima ili memoarima nailazio na takve, meni pripisane rečenice, koje nikad nisam imao ni na kraj pameti da izgovorim. Nije sigurno da su to njihovi autori činili u rđavoj nameri, reč je jednostavno o tome da su čuli ono što bi voleli da čuju. Što i nije čudno, jer ovakvi autori slepo veruju u svoju isključivu istinu, zato im je i potreban grešni Drugi, da bi njihova sopstvena Nedužnost i Istina zasvetlucala u punom sjaju. Ali, kakva je to istina koja blista u ovakvom krivom ogledalu? Ne, ove metode me ne zanimaju. Uostalom, nikog ne želim da povredim – u najgorem slučaju (to je prava reč) povrediću – sebe. Zanima me isključivo breme mog neverstva i moje vere. Zanima me samo ona istina koju prepoznajem na svom putu kojim sam dovde dobauljao. Zato i pomišljam često da su i tranzicija, i plišana revolucija, bile samo olaka odmorišta na putu između dve vrste autokratske vlasti.

sreda, 15. avgust 2018.

Na neobičan način s pedesetogodišnjim zakašnjenjem stižu kod nas dela nove francuske desnice. Mada je Danilo Kiš pravovremeno, još 1988. godine, ukazivao na njih, štaviše, on je sam preveo i svojom beleškom propratio knjigu Bernara Anrija Levija (Pohvala nove inteligencije). Predstavnici nove inteligencije – mnogi od njih nazivali su sebe novim reakcionarima – izašli su iz šedesetosmaškog šinjela. Finkelkraut je bio komunista, a Mišel Onfre maoista. Nivo teza sada već klasika nove evropske desnice, Alena de Benoa, ne mogu se, naravno, porediti s narativom mađarske desnice koja se, unakažena poluvekovnim zakašnjenjem, pojavljuje i u javnom diskursu vojvođanskih Mađara. Benoa bi najviše negodovao kad bi čuo ovaj „provincijski dijalekt”. I on je, kao i brojni predstavnici „nove desnice“, reflektovao na šezdesetosmaške studentske pokrete i, podvrgavajući ih kritici, upozoravao demokratiju na opasnost neoliberalizma. (…)

Ruski predsednik Vladimir Putin, u svom govoru na jednom forumu obrazovanja upozorio je: u javnim medijima nema dovoljno pozitivnih vesti, štaviše, prema njegovom mišljenju, mediji bi morali stopostotno da prezentuju samo pozitivne vesti. (Foto: Beta)

četvrtak, 16. avgust 2018.

Ruski predsednik Vladimir Putin, u svom govoru na jednom forumu obrazovanja upozorio je štampu: u javnim medijima nema dovoljno pozitivnih vesti, štaviše, prema njegovom mišljenju javni mediji bi morali stopostotno da prezentuju samo pozitivne vesti. Ovu rečenicu sve češće čujem i iz usta uvređenih istočno-srednje-evropskih i balkanskih političara. Malo im je pohvala. Oni zaslužuju više hvale. Treba smeniti ovaj narod koji nije u stanju da peva himne u njihovu slavu.

subota, 18. avgust 2018.

Rečenica Aleksandra Tišme: „Novi Sad sam uvek mrzeo zbog njegove pustoši koju sam u njemu doživljavao, koja je bila mnogo veća u vreme kad sam bio mlad i kad nisam mogao da u njemu ostvarim život kakav hoću.”

Mučim se sa Nesahranjenim prošlostima. Danas sam završio četiri stranice.

sreda, 22. avgust 2018.

Formulišem odgovor na mail Slobodana Šnajdera od 30. jula. Ponovo je pročitao moj roman Pareneza, non plus ultra, pisao je, prepoznao je u njemu problem naše generacije. Taj rezignirani cinizam koji ovih dana otkriva svoje najjezivije lice. U Parenezi sam pisao o „tri generacije” – o prakomunistima, o tehnokratskim vlastodršcima srednje generacije koje je prožderao populistički nacionalizam, o haosu koji je inficirao najmlađu generaciju, a koju – upravo sada – proždire autokratska vlast. Generacije koje su sledile jedna za drugom nikako nisu znale da odrede svoj identitet, mladi više nisu znali ni to da li su komunisti ili nacionalisti. Čaba Utaši je napisao svojevremeno o tom romanu jedan ozbiljan prikaz. Nažalost, i istorija moje generacije utapa se u ovaj žalosni kraj, nije ni čudno da je na mađarskom jeziku o toj knjizi pisao samo najsenzibilniji kritičar moje generacije, kojeg danas nije preporučljivo pominjati. Pareneza zbilja nudi sliku vremena „rezigniranog cinizma” koje je usledilo posle Titove smrti, odavde smo krenuli na dugi marš ratovima, propraćenih političkih promena u kojima sad svi ličimo na žabu koja je pala u pomije. Veliko je pitanje, međutim, kuda su nas odvele „plišane revolucije”? Da li u novu, postkomunističku autokratiju? Tinjala je u meni izvesna skepsa u odnosu na promene političkog sistema – pa sam i pisao o toj uzaludnoj „postmodernoj gozbi” na kojoj se sad prežderava postsocijalistička „yuppie” generacija. Tu generaciju je američki pisac Bret Iston Elis nazvao usranom (seratorskom) generacijom – moj roman Velika srednje-isočno-evropska gozba stupa u pikarski roman (1996), govori upravo o tome – ali naposletku sam i ja kliznuo u tranzicionu vrtoglavicu. Brzo je usledilo, međutim, grubo otrežnjenje, jer smo uplovili u kapitalizam neljudskog lica u kojem intelektualci bacaju drvlje i kamenje na liberalizam, a pri tom se sa zadovoljstvom prepuštaju neoliberalnoj ekonomskoj politici. Ova neoliberalna ekonomska politika je, međutim, samo opijum za vojnike partije, pod čijim uticajem i cenzuru nazivaju remek-delom slobodnog tržišta.

(Autonomija)
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!