LASLO VEGEL: Nezadovoljni stvarnošću, zadovoljni vladajućom partijom

01 Jan 2016

...sve dok bomba nije pala na pozorište

Pijace, kafei, pozorišta

Najzad mi se pružila prilika da provedem neko duže vreme u Budimpešti. Držao sam se i ovoga puta svog starog, proverenog običaja: ako hoću da saznam šta ima novo u nekom gradu, treba samo da se prošetam do pijace, da usput svratim u neki kafe, ili bistro, a uveče da odem u neko pozorište. Razume se, ne obilazim grad kolima, nego koristim lokalna sredstva masovnog prevoza. Pomirio sam se s okolnošću da autobusi i trolejbusi kasne, ne drže se reda vožnje, gužva, gungula, krkljanac – temeljne su karakteristike svakog vida javnog saobraćaja, a osim toga i među samim putnicima je prilično napeta atmosfera, ili su odbojni, narogušeni moroni, ili ravnodušni. Poslednjih nekoliko meseci sam često putovao, bio sam u više evropskih metropola, i primećujem da sam u Budimpešti sreo najmanje nasmešenih, vedrih, dobro raspoloženih ljudi. Za mene je iznenađenje to što sam i u Beogradu i u Novom Sadu nailazio na više vedrih građana, premda su u pomenutim gradovima raznovrsni problemi mnogo veći, životni standard mnogo niži. Raspoloženje, dakle, ne zavisi samo, i isključivo, od materijalnih okolnosti. Šta se, zapravo, dešava? Na pijacama se prodavci žale da domaćice više ne kupuju svinjsku plećku na kilogram, uzimaju svega dve-tri šnicle, najviše pola kilograma. I uprkos tome, gužva je ogromna. Možda polaze od pretpostavke da bi već sutra moglo da bude mnogo gore. I sve dok građanin na pijaci tako razmišlja, dotle vlada ne mora da brine. Istraživači javnog mnjenja su konstatovali: Mađari su nezadovoljni stvarnošću, neki su razočarani, međutim, rezultati izbora svedoče da su zadovoljni vladajućom partijom. Raspoloženje u kafićima pokazuje lepše lice nego ono koje sam sreo u tramvajima i na pijaci. Moram priznati da je budimpeštanska kafanska kultura zaista bliska zapadnoj, ima iza sebe prebogatu tradiciju, to su sastajališta gde se razgovara, i gde nema suvišne galame, buke. Istina je i to, međutim, da su konobari i konobarice mrgodnije, zatvorenije pa i izrazito nabusite. Dok je u Novom Sadu i u Beču skoro obavezno prodiskutovati s konobarem i konobaricom svakodnevne teškoće življenja, dotle je to u Budimpešti skoro nemoguće. Upućeni Peštanci su mi došapnuli da, doduše ne često, ali se dešava, da porazgovaraju sa stalnim gostima, što je delom razumljivo, ali ovaj odnos ipak govori pre svega o tome da je odbojnost prema strancima, nepoznatima, izrazitija. Pa i ako taj nepoznati govori mađarski. To su mogli vrlo često na svojoj koži da osete i moji poznanici koji su se iz Srbije preselili u Budimpeštu. Njih su najpre zvali „jugosi“, a od nedavno su naprosto – „Srbi“. Ova jezička igra pre svega govori o tome da se nepoznati mora po nečemu razlikovati. Ne prolaze bolje ni Mađari iz Erdelja ili iz Slovačke, njih nazivaju “Slovacima” ili “Rumunima”. Ove “sitnice” naposletku svedoče o tome da aktuelnu, i sve vehementniju ksenofobiju u Mađarskoj nije izazvao samo privremeni susret s migrantima. Ljubazno, ali odlučno distanciranje od drugosti, možda i trajni strahovi, nisu plod propagande samo sadašnje političke elite. Koreni te ksenofobičnosti su mnogo dublji. Politika može samo da odigra na ovu kartu – osećanje življenja.

Mađarska protivrečnost

U božićnom broju nedeljnika Elet eš irodalom Marija Vašarhelji piše – pozivajući se na podatke Centralnog statističkog zavoda Mađarske – da su prihodi najbogatijih Mađara u periodu između 2010. i 2014. godine rasli četiri puta brže od prihoda najsiromašnijih. Tek svaki peti građanin veruje da političari žele dobro. Tek 18 posto smatra da se političari drže date reči, odnosno, obećanja. Vodeća agencija za istraživanje javnog mnjenja saopštava da 80 posto levičara i 42 posto desničara smatra da je položaj Mađarske bio bolji u razdoblju socijalizma nego što je danas. Pukim ponavljanjem, naglašavanjem da je tranzicija bila neuspešna, da je završena fijaskom, i obećanjem nove tranzicije danas bi se mogli dobiti parlamentarni izbori. Iz ovih podataka bi se mogao izvući zaključak da je nezadovoljstvo među najširim slojevima stanovništva veliko. Međutim, o tome nema ni govora! Naime, popularnost vladajuće stranke, Fidesa, nikad nije bio toliko velika, kao danas.

Jedna stara sarajevska fotografija

Andraš Urban mi je poslao digitalnu kopiju jedne fotografije koja visi na zidu predvorja sarajevskog Kamernog teatra 55. Reč je o fotografiji jedne scene moje drame Medejino ogledalo. Ta fotografija je jedina uspomena o ovoj predstavi koju je režirala Mira Erceg u Sarajevu. U Berlinu sam 2006. godine sreo Mirjanu Erceg, dugo smo razgovarali, sa žalošću je rekla da ni ona nema niti jedan predmet kao uspomenu na tu predstavu. Ova drama o etničkim konfliktima je prikazana neposredno pre izbijanja oružanih sukoba u Bosni. Sa rukovodiocima pozorišta smo se dogovorili da ću se za nekoliko nedelja vratiti. Nažalost, od toga nije bilo ništa. Saznao sam samo toliko da je predstava igrana još neko vreme, sve dok jedna bomba nije pogodila zgradu pozorišta. Predstavu je ukinula ona bomba koju su usmeravale nacionalističke ruke.

Manjinske oligarhije

Vest na mađarskoj televiziji: Mađarska država će sa 50 milijardi forinti podržati mađarsku manjinsku zajednicu u Vojvodini. O raspodeli ovog novca pobrinuće se manjinske partijske vođe. Blago vama, kaže mi jedan peštanski poznanik. Nije sigurno da nam je blago, kažem, imamo i mi oligarhe, ne samo vi. I setim se izjave jednog friško obogaćenog partijskog vođe. On, doduše, neće konkurisati za ta sredstva, ali njegov sin ne sme da bude kažnjen time što mu je otac partijski funkcioner. I dete će, naravno, da konkuriše. Da li je i u miloševićevskim vremenima bilo oligarha? – propitkuje me poznanik. Kako da ih nije bilo, odgovaram, nije Milošević bio tako izbirljiv, kao što misle u Budimpešti. Nije ni ovaj novi premijer.

Božić u Budimpešti

Tišina, smrtna tišina. Metro je zatvoren, stali su tramvaji, trolejbusi. Ulice su puste… Božić u Budimpešti.

Preveo Arpad Vicko
decembar 2015.

Podelite ovu stranicu!