LASLO VEGEL: Nezadovoljni stvarnošću, zadovoljni vladajućom partijom

01 Jan 2016

...sve dok bomba nije pala na pozorište

Pijace, kafei, pozorišta

Najzad mi se pružila prilika da provedem neko duže vreme u Budimpešti. Držao sam se i ovoga puta svog starog, proverenog obi?aja: ako ho?u da saznam šta ima novo u nekom gradu, treba samo da se prošetam do pijace, da usput svratim u neki kafe, ili bistro, a uve?e da odem u neko pozorište. Razume se, ne obilazim grad kolima, nego koristim lokalna sredstva masovnog prevoza. Pomirio sam se s okolnoš?u da autobusi i trolejbusi kasne, ne drže se reda vožnje, gužva, gungula, krkljanac – temeljne su karakteristike svakog vida javnog saobra?aja, a osim toga i me?u samim putnicima je prili?no napeta atmosfera, ili su odbojni, narogušeni moroni, ili ravnodušni. Poslednjih nekoliko meseci sam ?esto putovao, bio sam u više evropskih metropola, i prime?ujem da sam u Budimpešti sreo najmanje nasmešenih, vedrih, dobro raspoloženih ljudi. Za mene je iznena?enje to što sam i u Beogradu i u Novom Sadu nailazio na više vedrih gra?ana, premda su u pomenutim gradovima raznovrsni problemi mnogo ve?i, životni standard mnogo niži. Raspoloženje, dakle, ne zavisi samo, i isklju?ivo, od materijalnih okolnosti. Šta se, zapravo, dešava? Na pijacama se prodavci žale da doma?ice više ne kupuju svinjsku ple?ku na kilogram, uzimaju svega dve-tri šnicle, najviše pola kilograma. I uprkos tome, gužva je ogromna. Možda polaze od pretpostavke da bi ve? sutra moglo da bude mnogo gore. I sve dok gra?anin na pijaci tako razmišlja, dotle vlada ne mora da brine. Istraživa?i javnog mnjenja su konstatovali: Ma?ari su nezadovoljni stvarnoš?u, neki su razo?arani, me?utim, rezultati izbora svedo?e da su zadovoljni vladaju?om partijom. Raspoloženje u kafi?ima pokazuje lepše lice nego ono koje sam sreo u tramvajima i na pijaci. Moram priznati da je budimpeštanska kafanska kultura zaista bliska zapadnoj, ima iza sebe prebogatu tradiciju, to su sastajališta gde se razgovara, i gde nema suvišne galame, buke. Istina je i to, me?utim, da su konobari i konobarice mrgodnije, zatvorenije pa i izrazito nabusite. Dok je u Novom Sadu i u Be?u skoro obavezno prodiskutovati s konobarem i konobaricom svakodnevne teško?e življenja, dotle je to u Budimpešti skoro nemogu?e. Upu?eni Peštanci su mi došapnuli da, doduše ne ?esto, ali se dešava, da porazgovaraju sa stalnim gostima, što je delom razumljivo, ali ovaj odnos ipak govori pre svega o tome da je odbojnost prema strancima, nepoznatima, izrazitija. Pa i ako taj nepoznati govori ma?arski. To su mogli vrlo ?esto na svojoj koži da osete i moji poznanici koji su se iz Srbije preselili u Budimpeštu. Njih su najpre zvali „jugosi“, a od nedavno su naprosto – „Srbi“. Ova jezi?ka igra pre svega govori o tome da se nepoznati mora po ne?emu razlikovati. Ne prolaze bolje ni Ma?ari iz Erdelja ili iz Slova?ke, njih nazivaju “Slovacima” ili “Rumunima”. Ove “sitnice” naposletku svedo?e o tome da aktuelnu, i sve vehementniju ksenofobiju u Ma?arskoj nije izazvao samo privremeni susret s migrantima. Ljubazno, ali odlu?no distanciranje od drugosti, možda i trajni strahovi, nisu plod propagande samo sadašnje politi?ke elite. Koreni te ksenofobi?nosti su mnogo dublji. Politika može samo da odigra na ovu kartu – ose?anje življenja.

Ma?arska protivre?nost

U boži?nom broju nedeljnika Elet eš irodalom Marija Vašarhelji piše – pozivaju?i se na podatke Centralnog statisti?kog zavoda Ma?arske – da su prihodi najbogatijih Ma?ara u periodu izme?u 2010. i 2014. godine rasli ?etiri puta brže od prihoda najsiromašnijih. Tek svaki peti gra?anin veruje da politi?ari žele dobro. Tek 18 posto smatra da se politi?ari drže date re?i, odnosno, obe?anja. Vode?a agencija za istraživanje javnog mnjenja saopštava da 80 posto levi?ara i 42 posto desni?ara smatra da je položaj Ma?arske bio bolji u razdoblju socijalizma nego što je danas. Pukim ponavljanjem, naglašavanjem da je tranzicija bila neuspešna, da je završena fijaskom, i obe?anjem nove tranzicije danas bi se mogli dobiti parlamentarni izbori. Iz ovih podataka bi se mogao izvu?i zaklju?ak da je nezadovoljstvo me?u najširim slojevima stanovništva veliko. Me?utim, o tome nema ni govora! Naime, popularnost vladaju?e stranke, Fidesa, nikad nije bio toliko velika, kao danas.

Jedna stara sarajevska fotografija

Andraš Urban mi je poslao digitalnu kopiju jedne fotografije koja visi na zidu predvorja sarajevskog Kamernog teatra 55. Re? je o fotografiji jedne scene moje drame Medejino ogledalo. Ta fotografija je jedina uspomena o ovoj predstavi koju je režirala Mira Erceg u Sarajevu. U Berlinu sam 2006. godine sreo Mirjanu Erceg, dugo smo razgovarali, sa žaloš?u je rekla da ni ona nema niti jedan predmet kao uspomenu na tu predstavu. Ova drama o etni?kim konfliktima je prikazana neposredno pre izbijanja oružanih sukoba u Bosni. Sa rukovodiocima pozorišta smo se dogovorili da ?u se za nekoliko nedelja vratiti. Nažalost, od toga nije bilo ništa. Saznao sam samo toliko da je predstava igrana još neko vreme, sve dok jedna bomba nije pogodila zgradu pozorišta. Predstavu je ukinula ona bomba koju su usmeravale nacionalisti?ke ruke.

Manjinske oligarhije

Vest na ma?arskoj televiziji: Ma?arska država ?e sa 50 milijardi forinti podržati ma?arsku manjinsku zajednicu u Vojvodini. O raspodeli ovog novca pobrinu?e se manjinske partijske vo?e. Blago vama, kaže mi jedan peštanski poznanik. Nije sigurno da nam je blago, kažem, imamo i mi oligarhe, ne samo vi. I setim se izjave jednog friško oboga?enog partijskog vo?e. On, doduše, ne?e konkurisati za ta sredstva, ali njegov sin ne sme da bude kažnjen time što mu je otac partijski funkcioner. I dete ?e, naravno, da konkuriše. Da li je i u miloševi?evskim vremenima bilo oligarha? – propitkuje me poznanik. Kako da ih nije bilo, odgovaram, nije Miloševi? bio tako izbirljiv, kao što misle u Budimpešti. Nije ni ovaj novi premijer.

Boži? u Budimpešti

Tišina, smrtna tišina. Metro je zatvoren, stali su tramvaji, trolejbusi. Ulice su puste… Boži? u Budimpešti.

Preveo Arpad Vicko
decembar 2015.

Podelite ovu stranicu!