LASLO VEGEL: Nevidljivi „prozor”

22 Sep 2012

Agonija Novog Sada

Agonija Novog Sada

Zabrinjavaju?e vesti iz Novog Sada. Odgovorni strana?ki lideri optužuju jedni druge da kupuju odbornike. O nekoj novoj viziji grada, niko ni re? da pomene. Nikoga to zapravo i ne zanima. Svi pri?aju samo o novcu, o upravljanju javnim preduze?ima. Ne zanima me previše koja ?e partija biti na vlasti u gradu – jer je u višestrana?kom sistemu, na kraju krajeva, promena vlasti pre ili kasnije neizbežna – brine me krajnje nizak nivo, ordinarna primitivnost, ispraznost i samociljnost borbe za vlast. Najviše me nervira to što lideri, bez obzira na to iz koje stranke, uopšte ne vode ra?una o dostojanstvu grada, o dostojanstvu koje bi baš oni morali da ?uvaju. Novine pišu, vidim, o svojevrsnoj agoniji Novog Sada.

Matoš i ?ardaš

?itam putopisnu prozu Antuna Gustava Matoša, prozne otiske njegovog doživljaja hrvatskog primorja. Uo?i Prvog svetskog rata na Rijeci se ose?a, ikao Hrvat, strancem. Sav zgrožen piše o tome da je hrvatsko primorje preplavljeno venecijanskim umetni?kim ki?erajem, latinskim epigonizmom. A na Rijeci, piše Matoš, dominira ma?arski imperijalizam. Beži glavom bez obzira iz tog primorskog grada i dok beži, ježi se melodije ma?arskog ?ardaša.

O ?emu treba ?utati, a o ?emu govoriti

Postoje stvari, o kojima treba ?utati. I ta tišina se nadaleko ?uje. Postoje stvari, me?utim, o kojima se mora govoriti, jer bi se ?utanje o tim stvarima moglo protuma?iti i kao razdragani grohotan smeh. Me?utim, u poslednje vreme je i to izgubilo svoje jednozna?no zna?enje. Sve je više onih koji se legitimišu na taj na?in što se javno povla?e u ?utanje, dok u sebi i te kako psuju. Psuju, dakle, i vidu razdraganog smeha.

Stoje?i pred nevidljivim prozorom

Ovih septembarskih dana na neki na?in ponovo je dobio na zna?aju jedan skoro ve? zaboravljeni doga?aj iz 1991. godine – novosadski Prozor, koji su mnogi nazvali prvim organizovanim otporom novosadskih intelektualaca. Prelistavaju?i svoju knjigu Vitgenštajnov razboj vidim da sam pisao o tim danima, ali taj tekst nije objavljen u Novom Sadu, ni na ma?arskom, ni na srpskom. Publikovan je u Borbi, a tekst je u celini, kao knjigu, objavilo beogradsko Vreme na srpskom. Na ma?arskom je svetlost dana ugledao kod budimpeštanskog izdava?a T-Twins. Ta knjiga nije dospela kod vojvo?anskih ma?arskih ?italaca, danas je više i nije mogu?e nabaviti, možda se tek po neki primerak krije na polici neke peštanske antikvarnice. Možda i zbog toga vredi od re?i do re?i citirati tekst o tim danima: »Obuzet raznorodnim strepnjama kora?am novosadskim ulicama. Dao sam sebi izlaz ve?eras. Nisam u stanju da se iz ve?eri u ve?e zakopam u rad… Stižem u Zmaj Jovinu ulicu, da pogledam uživo izvo?eni tv-dnevnik opozicione inteligencije, u kojem sam pre nekoliko dana i sam u?estvovao i, priznajem, dok sam stajao pred otvorenim prozorom — pomalo me je bio strah. Novosa?ani su nazvali „prozorom” taj živi tv-dnevnik, jer njegovi saradnici se jednostavno smenjuju pred jednim prozorom i ljudima koji se na ulici okupe, ispri?aju ono što drugde ne mogu re?i. Opozicionarskom habitusu oduvek je i bilo imanentno narušavanje forme, i ne treba se stideti ni toga što se avangardna stremljenja ?esto neslavo završavaju, poput mnogih drugih obe?avaju?ih, lepih stvari. Posle završetka „dnevnika” nailazim na jednog od njegovih urednika. Žali se da su ra?unali na u?eš?e više jugoslovenskih ma?arskih pisaca, ali kao da oni nisu spremni da rizikuju. Zbunjen sam, ?utim, i u glavi mi se vrzmaju re?i Gabora Gala: „Novi narod gr?koga duha bi?emo tek kad izme?u sebe budemo ostvarili — i na taj na?in isijavali na one izme?u nas — demokratiju, ili ?emo nestati.” Odlazim ku?i. Stojim iza zamra?enog prozora i posmatram bulevar po kojem jure vojna sanitetska vozila. U poslednje vreme okolina zamire ve? u prvi sumrak, i u tihim no?ima, sam, sasvim sam slušam potmulo brujanje vojnih aviona. Ili samo umišljam stvari? Uzimam u ruke dnevni?ke beleške ?ule Ilješa, razmišljam o njegovoj pohvali zaštitni?kih energija koje se ra?aju pod pritiskom jezi?ke asimilacije. „Ipak, ne bi nikako valjalo da na uobli?avanje ovakvih organskih zajednica uti?u samo ove spoljne sile negativnog predznaka. Sre?om, ima i unutrašnjih, pozitivnih.” Na osnovu iskustva današnjeg dana, pitam se, šta bi moglo da bude ovo pozitivno iskustvo, ovde i sada? Šta da emitujemo iz sebe? Gde je taj manjinski „gr?ki” duh? U Zmaj Jovinoj ulici? Ili u Pešti, na književnoj ve?eri izbeglica, na kojem se ?uje glas mojih vršnjaka? Aplauz zahvalnosti, zatim prijatna konverzacija, možda uz ?ašu vina? Sto dilema pomalja se svakoga dana, dakle, za samo jedan dan mogu?e je pasti u stotinu zabluda. Šanse idealne odluke su minimalne. I šta nam onda preostaje? Samo zaštitne energije koje, i u Ilješevim dnevni?kim beleškama, mogu da budu utešne samo po tome da: „što je gore, utoliko je bolje”. Ili pak ono trenutno narogušeno ?utanje koje ?e se razmetati naknadnom mudroš?u? Ili povla?enje u dobrovoljnu izolaciju?« Posle dvadeset pet godina nisam se opredelio za izolaciju, niti za ?utanje koje se razme?e naknadnom mudroš?u. Ovo potonje je mnogo odurnije. Ipak, toga ima najviše. U poslednje vreme se baš oni bu?no motaju oko mene, a ja se ose?am kao da stojim pred jednim nevidljivim prozorom.

Septembar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!