LASLO VEGEL: Nesahranjena prošlost i kleptokapitalizam

20 Feb 2018

Izvodi iz dnevnika: Teror javnosti prodire svuda

Posle kraće pauze, Autonomija nastavlja da objavljuje izvode iz dnevnika poznatog vojvođanskog književnika Lasla Vegela

ponedeljak, 1. januar 2018.

Sporo napredujem sa Nesahranjenom prošlošću, verovatno zbog teškoća evociranja detinjstva. Kao što sam pisao u Bezdomnim esejima, pomalo zazirem od mase lažnih idila detinjstva. Moram da se nasmejem kad u nekim romanima pročitam koliko su autori, kao deca, bili pametni – pametniji nego kao četrdesetogodišnjaci. Bojim se inflacije naivnih i mudrih uspomena iz detinjstva. Treba da pišem o ocu bez natruha romantike i sentimentalizma, ali tako da bude se iscrtaju konture časti one generacije, koja se „nagodila” – odnosno, slika četrdesetčetvrte-četrdesetpete godine. Treba se čuvati bilo kakve viktimologije, ne ulaziti u biznis s masovnim grobnicama. Tekst je još uvek neujednačen, rečenicama nedosataje poletnost, energija. Ponovo napisati sve, od rečenice do rečenice. Staloženo. Polako. Hoću da čujem ujednačeno disanje rečenica. Ne žuriti!

Uveče s Mišom Ilićem u kafeu Korzo. Pred prizorom izazovno obučenih devojaka i nehotice pomišljam na lepotu preživljavanja. I na prolaznost. Koliko je samo ženska lepota danas agresivnija nego u doba moje mladosti. Ali ova agresivna ženstvenost je ipak simpatičnija od devojačke čednosti pedesetih godina.

sreda, 3. januar 2018.

(…) Bogati će biti još bogatiji, siromašni pak još siromašniji, nejednakost je sve veća. Za mene je još uvek enigma, kako naši pametnjakovići uopšte i zamišljaju nacionalno jedinstvo u ovom istočnoevropskom kleptokapitalizmu. O tome svi ćute, a naročito pisci i intelektualci.

petak, 5. januar 2018.

U svoja dva poslednja romana suočio sam se sa svojim stolećem – a i sa samim sobom. Ničeg ličnog nije ostalo ni u jednoj rečenici ovih romana. Izvan ozračja, aure javnosti danas nije moguće pisati romane, jer teror javnosti prodire svuda, u spavaće sobe, u naše duše, u privatne živote. Sve više se zgražavam narcisoidne književnosti. Sedamdesete godine su nanele mnogo štete književnosti, odgojili su Književnog Narcisa, ali to se još može objasniti. Na Zapadu je to razdoblje „zlatnog doba” kapitalizma, a ovde, na Istoku – i u Jugoslaviji – vladao je hladno proračunati konformizam, besprincipijelna pokornost. Na scenu je stupila estetika besprincipijelnosti. Naposletku se ovo stoleće osvetilo našoj lakoumnosti, pošteno nas je preveslalo. Istoričar Erik Hobsbom citira Isaija Berlina: „Preživeo sam 20. vek, moram da naglasim, lična iskušenja nisam imao. Ali ga se ipak sećam kao najjezivijeg stoleća istorije Zapada.” Isto tvrdi i Hobsbom: „…ovaj vek bio je najubistveniji u istoriji čovečanstva”. Jedna njegova druga konstatacija još dugo će biti preteće aktuelna. Omladina s kraja 20. veka „odrasta u stalnoj sadašnjosti… nikakve veze nema sa zajedničkom prošlošću epohe”. Izgubila se zajednička prošlost, što znači da je budućnost prestala. Nisu samo utopiju pogubili, već su ukinuli i razmišljanje u perspektivi, što znači da je svaka alternativa uništena.

nedelja, 7. januar 2018.

Ulice su puste, autobusi prazni. Većina kafea, restorana, ne radi. Čini se da je pravoslavni Božić najveći praznik u Srbiji, veći od prvog dana nove godine.

Uveče: Štefan Cvajg: Jučerašnji svet. „Do danas toga nije bilo: ponašanje istog tog čovečanstva u svoj njegovoj sveukupnosti je iz dana u dan sve đavolskije, i produkuje nešto nalik svome bogu.” Cvajgova generacijska ispovest je i za mene poučna. Možda ćemo se i mi začauriti u svoju mladost, u svoje književne ambicije… Kad su se decenijama kasnije zidovi obrušili na nas, i kad se urušio i krov nad našim glavama, tek tada smo shvatili da je ovde već odavno bilo problema s temeljima, da su pod našim nogama zjapile praznine, i da je zajedno s novim stolećem u Evropi počeo i sunovrat ličnih sloboda”. Cvajg je sve to napisao 1941. godine, i nalazim da smo ponovo prinuđeni da u nekim paučinastim šupljinama svedemo konačne račune. Cvajg je o Beču pisao kao o čuvaru Zapada. Na isti način opisuje ulazak Hitlera u Beč, uništavanje čuvara Zapada, kao što je to opisao i Marai. S puno dvoumica i s ljubavlju pomišljam na Beč. Kao da u Srbiji rastu simpatije prema Beču. Otprilike pre godinu dana Vučić je izjavio da put Srbije u Evropsku uniju vodi preko Beča. Pre ove izjave, jedan od njegovih sledbenika, inače univerzitetski profesor, na ulici se okomio na mene pitajući me, iskreno skandalizovan, kako sam smeo da svom novom romanu dam naslov Neoplanta. Kolonizatori su upotrebljavali ovaj naziv, obrecnuo se na mene. Možda je pod Vučićevim uticajem revidirao svoj stav. Česti su takvi slučajevi.

ponedeljak, 8. januar 2018.

Uveče s Anikom na svečanosti povodom 50. godišnjice Televizije Novi Sad. Mnogi su kao loš znak protumačili činjenicu da na svečanosti nije bilo predstavnika ambasade Mađarske u Beogradu. Gledajući svečani program, više sam bio žalostan, nego ljut. Uzalud bih i negodovao, umirujem sebe. Reč je o paradigmatičnoj manifestaciji duhovnog života sve malobrojnije mađarske zajednice u Vojvodini. Naravno, sumrak bi mogao da bude i drugačiji, ujedno i potresan, i dramatičan. Ironično muzilovski, dodao bih. Ne mislim na danas carujuću, razmetljivu ironiju, već na onaj bolni, Muzilu toliko svojstveni ton, u kojem sve naše ljubavi, želje, nade, gluposti mogu podjednako da zasvetlucaju u ironičnom ozračju. Mislim na melanholični ton proze Jozefa Rota, na Radecki marš, ili na Kapucinsku grobnicu. U krajnjoj liniji, međutim, reč je samo o tome da je ova provincijalna manifestacija sasvim verno izrazila naše duhovno stanje. Naravno, postrojili su se i političari. Čak i onaj koji je još kao beba nastupao na radiju.

sreda, 10. januar 2018.

Ručak sa Andrašom Urbanom (…) U jednoj Cvajgovoj rečenici prepoznajem jednu od središnjih motiva mog eseja. Mogla bi da bude moto Bezdomnih eseja. „Ako naša sudbina ponovo, iznova može da bude poniženje, okrenimo se protiv nje s dostojanstvom. Ako treba da patimo od bezdomnosti, stvorimo sebi jednu zasebnu domovinu”. Tako je – dostojanstveno treba podneti svoje poraze, jer danas je poraz jedino časno rešenje.

četvrtak, 11. januar 2018.

Pijaca. Zatim odmor. Aniko je srela u samousluzi Mariju Besermenji koja je namerila da kupi ulaznice za predstavu Neoplanta u Novosadskom pozorištu – Újvidéki Színházu. Sve su karte rasprodate. Predveče preletim pogledom sajt pozorišta, i tamo piše da je predstava rasprodata.

Uveče: Štefan Cvajg ovako piše o Nemcima: „Jer nemački narod, narod reda, nije umeo šta da radi sa svojom slobodom, i već je nestrpljivo čekao, ko će da ga oslobodi te bede”. (1941) Već nekoliko decenija primećujem da su se Nemci oslobodili te pošasti, ali mi, Mađari, narod trudoljubiv i narod reda, nismo se od nje izlečili.

Preveo: Arpad Vicko

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!