LASLO VEGEL: Neodgovorna elita

25 Jun 2016

Organizam koji može sve da proguta

U stanju smo da sve progutamo

Skoro nezainteresovano pratim novinarske kalkulacije o mogućem sastavu nove vlade. Kakav će sastav biti, sasvim je svejedno, srodiće se već ono što je ionako srodno. U pokrajini je uspostavljena koalicija Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije i Saveza vojvođanskih Mađara. Lokalne samouprave su okretnije, hitrije i žustrije – one su već podelile plen. Čitajući novinske vesti sve češće imam osećaj kao da su mi u ruke dospeli nadrealistički tekstovi. Čitam sve ispočetka, ne mogu da verujem, jer ako dobro čitam, i ako dobro razumem, ovde su svi spremni da se udruže sa svakim, čitav parlamentarni sistem počinje da liči na organizam koji je u stanju baš sve da pojede, da ostanem kod ove manje grube formulacije. Znam da svaka partija ima svoje rukovodstvo, svoje ozračje, ta rukovodstva se smenjuju jedno drugo. Uglavnom sve je jasno, pitanje je samo šta će biti s onima koji ne pripadaju ni jednom rukovodstvu, koji nisu u ozračju ni jedne partije? Ništa novo pod ovim Suncem. S ovim malobrojnim vanstranačkim “pojedincima” ne dešava se ništa što se nije dešavalo i do sada: dobijaju šamare i s jedne, i s druge strane. Na internetu nailazim na fotografiju luksuzne vile na Dedinju u kojoj prebiva mladi ministar sa jakim koalicionim potencijalima. Novine pišu da je to zdanje vredno 6 miliona evra. Naravno, podrazumeva se da ima i bazen. Bio sam u prilici da vidim vilu predsednika vlade švajcarskog kantona Cug – ako  se ona uopšte i može nazvati vilom. Nema čak ni neki omanji bazen. Jadni švajcarski političari mogu samo da se pokunje pred imućnim srpskim političarima.

Bahate se samo oni koji to mogu sebi da priušte

Pre početka Evropskog prvenstva u fudbalu strahovalo se od terorističkih akcija, umesto njih u velikim francuskim gradovima nerede izazivaju fudbalski huligani. Sa neskrivenom namerom da pokažu migrantima kakva je, u suštini, evropska i hrišćanska kultura koju inače odlučno branimo tradicionalnim bodljikavim, i savremenim, NATO-standardnim žilet-žicama. Oko dvadeset hiljada mađarskih navijača je uvećalo tabor raspusnika. Pretpostavljam da na poprištima evropskog šampionata ne borave mađarski građani, lekari i pedagozi koji žive ispod egzistencijalnog minimuma, već oni imućniji koji su mogli da priušte sebi ovaj “patriotski piknik”. To je ona u rodoljublju nenadmašna mađarska srednja klasa na koju je Šandor Marai blagovremeno upozorio.

Mađarska tajna

U Subotici sam u pozorištu koje nosi ime klasika mađarske književnosti Dežea Kostolanjija video jednu odličnu pozorišnu publiku i jednu odličnu pozorišnu predstavu. Konkretno, predstavu pod naslovom Mađar u koprodukciji Kostolanji-sinhaza iz Subotice i Državnog mađarskog pozorišta Čiki Gergelj sinhaza iz Temišvara – a, dakako, u režiji Andraša Urbana. Mirne duše bih mogao da ga nazovem Malom mađarskom misterijom 21. veka, ali je u međuvremenu pojam misterije dobio jedan groteskni naglasak. Šta je Mađar, šta je mađarsko – postavlja vrlo ogoljeno pitanje ova predstava, dok u pozadini na bilbordu nacionalnog sporazuma možemo pročitati ovaj slogan: “Ako ne ideš u Mađarsku, ne moraš da poštuješ njihovu kulturu.” Ova parola svojim značenjem prevazilazi aktuelne dnevno-političke rasprave, jer u predstavi imamo i svojevrsni defile drugih mađarskih nacionalnih simbola: mađarska mitska ptica Turul, autohtono mađarsko sivo govedo i, naravno, mađarski folklor u naglašeno stilizovanoj ironičnoj formi. Urban je pošao u potragu za mađarskom tajnom koja se krije iza simbola, a koju nikad nećemo naći. Nećemo, sve dok sami sebe ne otkrijemo. Možda smo izgubili jezik kojim je tražimo, možda smo zloupotrebili jezik kojim bismo obznanili ono što smo naumili da kažemo. Ako pak budemo nadmeno objavili da smo je našli, onda ćemo ga zloupotrebiti. Tako će se mađarska tajna pretvoriti u politički plen. Možda i zbog toga nema reči u predstavi. Sedeo sam zapanjen u gledalištu, jer me u poslednje vreme iskušavaju slične misli. Na svečanosti priređenoj povodom mog rođendana u budimpeštanskom Petefijevom muzeju književnosti, rekao sam da nameravam pisati o Budimpešti. Što će reći – o Mađarima! “Voleo bih da napišem kako mi vidimo vas” – rekao sam, obraćajući se publici. Ova tema za mene nije neka novost, pre nekoliko godina sam se i zaleteo, ali sam ubrzo i prestao da pletem tekst, jer me je materija svaki čas prestrašila, ostali su samo fragmenti.

Uzavrela Subotica

Susrećem mlade civile, pažljivo slušam njihove komentare događaja u subotičkom javnom životu. Jedno je izvesno: čini mi se da Subotica vri, suprotnosti se sve više uobličavaju. Mislim da se Subotica od 1945. godine nije toliko bunila, kao u poslednje vreme. Zanima me, međutim, da li će stranačke disidente jednopartijski sistem jednostavno samleti, a zajedno sa njima i civile, ili će nastati sasvim nova situacija u vojvođanskom mađarskom javnom životu. Pomišljam i na to, dok razgovaramo, da izvori konflikata nisu od juče. Pitanje slobode medija bilo je podložno raspravi još 2000. godine, odnosno, kad je Savez vojvođanskih Mađara ušao u vlast. Vanstranačke ličnosti su ispotpisale jednu peticiju, jedan primerak su poslale i Zoranu Đinđiću – uzalud. A onda pomišljam i na tragičnu 1983. godinu. U Srednjoistočnoj Evropi dozrevali su opozicioni pokreti, a u vojvođanskom mađarskom javnom životu su razbili, razjurili redakciju Uj Simposiona, i time je ukinut jedini forum koji je korespondirao sa srednjo-istočno-evropskim tranzicionim pokretima. Nije bilo duhovnih i političkih radionica, u najboljem slučaju imali smo nekoliko samotnih buntovnika koji su narušivali mir i poredak. Fidesovci u Bačkoj, zar ne, nisu imali svoj kolegijum. Samo što su sahranili Janoša Siverija, većina “žrtava” je, svaki za sebe, sklopio mir sa bivšim cenzorima. Usledio je potom čitav niz kompromisa: i od tada jednako hvalimo i žrtve, i cenzore. Stoga je i razumljivo da je 1990. godine promena političkog sistema zatekla vojvođansku političku elitu nespremnu, a posledice te nespremnosti osećamo i danas.

Neodgovorna elita

Pre nekoliko dana je u pozorišnom maratonu u Somboru učestvovao i ansambl sarajevskog MES-a s predstavom What is Europe koju je režirao Andraš Urban po motivima mog romana Ispaštanje. Sedim u gledalištu i odjednom mi se učini da je predstava dobila neku novu interpretacijsku dimenziju. U Sarajevu su predstavu gledale žrtve, ili njihova deca, a u Somboru oni koji su s distance posmatrali događaje. Da li će postaviti sebi pitanje odgovornosti? Često se pitam, da li oseća današnja srpska vladajuća elita bilo kakvu odgovornost za ono što se izdogađalo u devedesetim godinama, s obzirom na to to da je elita ostala ona stara. A mi, gluperde, hteli smo najpre socijalizam s ljudskim licem, a onda kapitalizam s ljudskim licem. Suvišno je i pominjati kraj priče, dobili smo kleptokapitalizam. Iz svega toga logično sledi da nisam evroskeptik, više sam skeptičan kad je tranzicija u pitanju, ili evropski politički sistem. Možda sam se zbog toga i upetljao u raspravu s jednim zagovornikom neoliberalne ekonomske politike. Siguran sam da će novoformirana vlada nastaviti ovu do sada neoliberalnom nazvanu ekonomsku politiku, a reč liberalizam će i nadalje ostati psovka. To se zove čisto licemerje.

jun 2016.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!