LASLO VEGEL: Naše naivne zamisli o demokratiji

06 Mar 2018

Kolaboranti do najsitnijih detalja znaju šta je njihov posao, nisu potrebni telefonski pozivi

Čitam delove memoarske proze Petera Nadaša. Vrlo jasno razlikuje kolaborante i izvršioce, i s više antipatija piše o prvima, nego o drugima. Sjajno skicira galeriju portreta diktatura, šteta što neće nastaviti… Razmišljam o tome, kakvi su danas izvršioci, kakvi su u današnje vreme kolaboranti – danas, kad više ne živimo u diktaturi ali još nismo kročili u demokratiju. U diktaturama izvršioci izvršavaju naređenja, u autokratskim režimima, međutim, postaju prezrene partijske parije, jedva čekaju da stigne neko naređenje: ako pak naređenja izostanu, obuzima ih strepnja, jer se plaše da ih zanemaruju. Da su pali u nemilost. Angažuju ih samo za prljavije poslove. U prijateljskim krugovima, pred ljudima od poverenja, njihovi šefovi govore da jesu primitivni, ali su ponekad korisni. U autokratskim sistemima, i kolaboranti se preobražavaju, posle plišanih revolucija pojavljuju se plišani kolaboranti koji i ne čekaju direktive, uputstva, rade sami svoj posao, znaju tačno šta se od njih očekuje, ne mare, ne smeta im, niti uzimaju k znanju da žive u autokratskom režimu. Oni predstavljaju višu kastu, oni su korisni hedonisti režima, njegovi ubeđeni sledbenici, ponekad im milošću vlasti bude dozvoljeno da paradiraju u ulozi nezavisnog intelektualca. Imaju izvesne propisane, odnosno odobrene kameleonske karakterne crte, i to me podseti na junaka romana Jedan klovn Hajnriha Bela. Taj romaneskni lik, pisac, po imenu Šnicler, napisao je jedan stilski prefinjen, ali dosadan roman u kojem se ljubavni parovi kucaju čašama uz poeziju naziva francuskih vina. Nema sumnje da bi se ovdašnji lepodusi oduševili poezijom naziva francuskih vina. Međutim, ovo je skandalizovalo članove Imperijalne komore, i izrekli su mu kaznu zabranu pisanja u trajanju od deset meseci. Ali posle pada Hitlera, gospodin Šnicler je razglasio da mu je pod nacistima bilo zabranjeno da piše. Prećutao je, međutim, da je nagovarao mladiće da se priključe Hitlerjugendu, nagovarao devojke da se učlane u Nemački savez žena. Uzdrhtalim glasom je govorio da je ključ spasenja u Firerovim rukama. Dakle, otprilike su takvi i današnji kolaboranti, ljudi su to mahom prefinjenog ukusa, rado pišu o čudesnom sazvučju naziva francuskih vina, ali nerado slušaju primedbe da njihov status, poziciju, obezbeđuje država ili partija. Danas kolaboranti čine aristokratiju pseudodemokratije: oni su od strane države imenovani i overeni „nezavisni intelektualci”. Često čitam kritiku da urednik X ili Y, „stručni saradnik” ili direktor sprovodi partijska naređenja. To je još vokabular jednopartijskog sistema. Ja u to ne verujem. Najviši šefovi ne moraju da se late telefona, ne moraju da instruišu kolaboranta koji do najsitnijih detalja zna šta je njegov zadatak, i tek se ponekad dešava da izazove neku pometnju – kad je previše revnostan.

ponedeljak, 15. januar 2018.

Kasno uveče nastavljam da čitam memoare Petera Nadaša. Umro je Staljin, školarac Nadaš je oplakao smrt diktatora. „Staljin ne može da bude mrtav, shvati, univerzum ne može da bude ozleđen.” Njegova mati je sa zaprepašćenjem gledala kako dečak plače. Ovi redovi su mi od velike pomoći u razumevanju tadašnje Mađarske, mnogo više od serijske književnosti koja proklinje „imperiju zla”. I to me podseti na 5. maj 1980. godine. Toga jutra sam rano sišao na ulicu i video da stanovnici moga grada, obučeni u tamna odela, oplakuju Josipa Broza Tita. Nisam se vratio u stan da se preobučem, da umesto farmerica i karirane košulje obučem nešto „prikladno”, toliki poltron nisam bio, ali nisam otišao na posao u kariranoj košulji, toliko nisam bio ni junak, besciljno sam bazao gradom, i naposletku sam svratio u jedan kafe. Priznajem da su moji sugrađani bili iskreno ožalošćeni, toliko iskreno, da u tim časovima nisam ni shvatio svu dubinu žalosti, i tek sam zapravo u devedesetim godinama razumeo o čemu je bilo reči. Ko nije video grad, čitavu zemlju kako plače, taj nije bio u stanju ni dovoljno žestoko šiba titoistički režim.. Takvi ni danas ne shvataju šta se tog majskog dana desilo. Građani su bili mudriji i od titoista, mudriji i od kasnijih antititoističkih galamdžija. To su zaključci do kojih dolazim povodom plača Petera Nadaša, školarca.

sreda, 17. januar 2018.

Veče posvećeno Želimiru Žilniku u galeriji Rajka Mamuzića na početku ulice Vase Stajića. Zajedno sa Svetislavom Jovanovim govorim o Žilnikovim televizijskim dramama pred ne baš mnogobrojnom, ali odabranom publikom. Pre skoro mesec dana (28. decembra 2017), Žilnik je dao intervju beogradskom Blicu, govorio je o vremenima kad smo zajedno radili na Tribini mladih. U jednom trenutku se pronela vest (nisu prvi put širili i o meni takve gluposti), da smo na Tribinu mladih pozvali rimskog papu, a političari su to ozbiljno shvatili. Usledila je lavina pretnji, sumnjičenja, kako je to Žilnik duhovito ispričao. Danas svemu tome možemo samo da se smejemo, ali tada baš i nije bilo svejedno. Kao što danas možemo da se smeškamo (kiselo) mnogobrojnim ideološkim ofanzivama. Sa Svetislavom Jovanovim radio sam osamdesetih godina u dramskoj redakciji novosadske televizije, sve dok nas u decembru 1992. godine nisu šutnuli na ulicu. Tada je i Žilnik napustio televiziju. Prisećali smo se tih vremena, bez naknadnih mudrijašenja i pogotovu bez razmetljivosti. Rado govorim o Žilniku, jer je on ostao levičar, izuzetno osetljiv, senzibilan na socijalne probleme. U ovom svetu prevrtljivaca ostao je na levici žestoki i dosledni kritičar jednopartijskog sistema. Jedan deo nekadašnjih funkcionera danas već doživljava sebe kao žrtvu komunizma. Lakeji tog režima postali su većim delom antikomunisti, naravno, obilno začinjeni nacionalizmom. Na takvu burlesku podseća sumrak socijalizma.

nedelja, 21. januar 2018.

Aniko je u crkvi, čekam je u kafeu u dvorištu hotela Vojvodina. Dvorište je prazno, bašta Vojvodine već odavno ne radi. Na jednoj strani dvorišta nekoliko malih prodavnica, jedna žena stoji pred vratima radnje i puši. Na suprotnoj strani dvorišta nalazi se kafe bioskopa. Na sredini dvorišta odmara se jedan pas. Čuvši moje korake žustro ustaje i besno me odmerava, valjda zbog toga što sam naršio njegov mir. U šezdesetim godinama, posle književnih večeri, razgovora na Tribini mladih, često smo dolazili ovamo na pivo. Ako režim priznaje poeziju Vaska Pope, razmišljali smo tada, to ujedno znači i pobedu demokratije. Bašta hotela Vojvodine ne radi, i Tribina mladih pripada prošlosti, niko ne čuva više ni uspomenu na nju, a naše naivne zamisli o demokratiji postale su smešne. Ne poslednji put.

petak, 26. januar 2018.

Anatol Frans postavlja pitanje: „Šta je socijalizam?” Odgovor: „Savest sveta.” Danas ne bih imao smelosti da napišem takvu rečenicu. Svaki malograđanin bi me proglasio komunjarom, što mi ne bi ni smetalo, mnogo više bi me zabolela grimasa nipodaštavanja na licu kolega intelektualaca na pomen reči „savest”. Kakva savest? Danas o tome nije dolično govoriti. Mada bi više generacija – uključujući i moju – morala da postavi pitanje, šta je učinila da bi se sprečila varvarska kompromitacija socijalizma. Ili njegovo samoubistvo, da ostanem veran rečenici iz vlastitog romana. Bili smo – nema sumnje – kukavice. Dopustili smo da u socijalizmu prevlada demonsko – da upotrebim ovaj izraz u smislu u kojem ga koristi i Tomas Man. S druge strane, i današnji mladi ljudi stoje pred krupnim problemima savesti. Da li pomišljaju na rečenicu Anatola Fransa? Samo pitam – tiho, veoma tiho.

(Autonomija / preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!