LASLO VEGEL: “Najezda izbeglica”, godina 1956.

24 Dec 2016

O vojvođanskoj tišini i bezvazdušnom prostoru

Izbeglice

U novom broju lista Bečki Mađar Naplo (Bečki mađarski dnevnik) čitam članak o mađarskim izbeglicama iz 1956. godine. Austrija je u početku – piše Bela Raškai – sa simpatijama primala izbeglice, ali već krajem novembra 1956. kancelar Julius Rab je na sednici ministarskog saveta izjavio da „naši ljudi počinju da gube nerve zbog ove najezde izbeglica”. Izbegle Mađare štampa je sve ređe nazivala izbeglicama, i sve češće je koristila izraz „migranti”. U januaru 1957. godine austrijski ministar za unutrašnje poslove energično je naglasio da „izbeglice imaju i određene obaveze”. Potom su ih sve češće dovodili u vezu s raznim kriminalnim aktivnostima. Odnekud je poznat i ovaj ton, i ovaj rečnik, zar ne? Slična su i moja sećanja. Jugoslovenske vlasti su mađarske izbeglice smestile u jednu napuštenu kasarnu koja je bila blizu naše ulice u Srbobranu. U toj ulici su živeli pretežno Mađari, i oni su prihvatili izbeglice s empatijama, većina ih je tada prvi put u životu srela mađarske državljane. Vremenom su, međutim, postali nepoverljivi jedni prema drugima. Izbeglice su nestrpljivo čekale dozvolu da se isele u Zapadnu Evropu ili u Kanadu, među komšijama su se prenosili glasovi o raznim provalnim krađama. Na prvoj strani ovih bečkih novina pažnju mi je pobudila još jedna beleška. Laslo Pap u svom članku pod naslovom Trampistan? piše o američkim predsedničkim izborima objavljujući zaprepašćujuće podatke. U Americi oko 100.000 Mađara čeka, bez dozvole boravka, da im se reši dalja sudbina. Stigli su sa urednim ulaznim vizama, važnost tih viza je istekla, i sad praktično ilegalno borave u priželjivanoj novoj domovini. „Nadali su se da će novi predsednik – piše Pap – legalizovati njihov položaj. Sad su prestrašeni, zajedno s njima sa strepnjom iščekujemo budućnost” – završava svoj čanak Laslo Pap. Sto hiljada prestrašenih Mađara? Prema nekim procenama u Vojvodini živi oko 200.000 Mađara. Sve nas je manje i sve češće se pitam, dokle će trajati ovo iseljavanje. Već sad nas je premalo, dok u Americi živi – ilegalno – oko 100.000 Mađara. Prema podacima popisa stanovništva iz 2013. godinem, u Sjedinjenim Američkim Državama živi 1.763.080 Mađara ili osoba mađarskog porekla. U svakom slučaju, mnogo, mnogo više nego u Vojvodini, gde postoje mađarske škole, izdavačke kuće, časopisi, pozorišta. Brine me, šta će biti s ovim našim institucijama, ako se ovakav trend iseljavanja nastavi. Hoćemo li imati institucije – bez zajednice? Hoćemo li imati književnost – bez zajednice? Hoće li manjinska elita u svojevrsnom bezvazdušnom prostoru da se bori za masne (i manje masne) zalogaje doturene iz matične zemlje?

Vojvođanska tišina

U Beogradu, u skoro punoj dvorani Narodnog pozorišta, na svetski dan ljudsih prava uručena mi je nagrada „Vitez poziva” nevladine organizacije Liga eksperata (LEX) koja se svake godina dodeljuje onim pojedincima koji „nisu izneverili logiku svojih poziva, te time podstiču građane da slede moralne i profesionalne vrednosti i vrline i da odlučno stoje iza svojih stavova i ne pokleknu pred političkim, ideološkim i institucionalnim iskušenjima i pritiscima.” Pre uručivanja nagrada nailazim na Dejana Mijača i Filipa Davida, obojica mi čestitaju na nagradi. Mijač je pesimista, veliki skeptik, već godinama ne režira, kaže da ga nisu oterali, već da je sam odstupio. Povela se reč o predstavi Neoplanta – o čemu drugom bi se i razgovaralo s jednim rediteljem, nego o pozorištu. Visoko ceni rediteljska umeća Andraša Urbana, video je Rodoljupce koje je Andraš režirao baš ovde, u Narodnom pozorištu. David je pre nekoliko godina dobio ovu nagradu. Iznenadilo me je prisustvo velikog broja poznatih ličnosti na ovoj svečanosti. Ganula me je nekonvencionalna laudacija profesora Čedomira Čupića, iz njegovih rečenica se moglo nazreti da poznaje moje knjige, da čita moje dnevničke beleške. Pogledi čoveka u manjinskom položaju su izoštreniji, govori Čupić. Uvek sam se začudio kad god bi se ispostavilo da me neko, negde – čita. Razgovaramo posle i o novosadskim kriznim prilikama. Nisam sreo ni jednog poznatijeg intelektualca koji nije osetio „vojvođansku tišinu”. Sad ne slušam kritičke primedbe o „secesiji”, o autonomiji Vojvodine, već o vojvođanskoj tišini. Beograd je sad umnogome bučniji, sklon pobuni, nego pre pet ili deset godina. Čitao sam nedavno intervju sa peštanskim filozofom Gašparom Miklošem Tamašem u kojem je ustvrdio da se u Beogradu dešavaju stvari važnije nego u Pešti – i ta tvrdnja nije bez osnova. Beograd je dinamičniji, šareniji, u Budimpešti imamo samo dve suprotstavljene strane. Dve strane, dva betonska zida.

Beogradski božić

Posle svečnosti u Narodnom pozorištu šetamo se Knez Mihailovom ulicom. I posle devet uveče na ulicama je gužva. Ima još dosta dana do Nove godine i do pravoslavnog božića, ali grad je već svečano osvetljen. Kao da glavni grad ima u vidu i katolički božić. Ali nije samo Beograd, nego je i Novi Sad sjajno okićen. Sećam se, u devedesetim godinama u ovo vreme nije bilo ni govora o ovakvom dekoru. Od 2000. godine pa nadalje, situacija se popravljala iz godine u godinu. Sad je već i Novi Sad osvetljen. Čini mi se da će Srpska napredna stranka sigurnim koracima ići do kraja putem kojim je Demokratska stranka bojažljivo mravinjala.

Poljski revolt

U Poljskoj se javnost uskomešala. Poljaci su masovno izašli na ulice i trgove, protestuju protiv sužavanja slobode štampe. Vlada je postavila partijske vojnike na čelo poljskih javnih medija. Država daje oglase samo provladinim listovima. Policija interveniše i upotrebom suzavca – drugačije nije bila u stanju da izbavi predsednika republike i predsednika vlade iz zdanja poljskog parlamenta.

decembar 2016.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!