LASLO VEGEL: Na početku dugog, džombastog puta…

05 Nov 2010

Ispostavilo se da će političarima biti teže da se nagode sa sopstvenim društvom, nego sa Briselom. Mnogo se ostrašćenosti, mnogo se nesporazuma, animoziteta i uvređenosti nakupilo

Lakše je nagoditi se sa Briselom nego sa društvom

Dogodila se pozitivna odluka ministara spoljnih poslova Evropske unije, Srbija će dobiti upitnik sa oko pet hiljada pitanja, na osnovu kojeg – potom – Evropska komisija treba da definiše mišljenje o spremnosti Srbije za dobijanje statusa zemlje kandidata za članstvo u Evropskoj uniji. Nema sumnje da je ovo već opipljiv rezultat. Ali evidentno je i to, da će teži deo posla tek da usledi. Srbija je na početku dugog, džombastog puta. Bojim se da od sada razvoj događaja neće zavisiti toliko od vodećih političara, nego od društva. Sad će se ispostaviti da će političarima biti teže da se nagode sa sopstvenim društvom, nego sa Briselom. Mnogo se ostrašćenosti, mnogo se nesporazuma, animoziteta i uvređenosti nakupilo. Neće biti jednostavno.
 
Oproštaj

Slušam priču o agoniji jednog čoveka koji je, na dan svoje smrti, ponavljao rečenice samo na nekom nepoznatom jeziku, nerezumljivom njegovim najbližima. Niko neće dokučiti, kuda se spremao.

Mono- i multikultura

Ovih dana me je jedan novinar propitkivao o multikulturalizmu. U pravi čas – jer, kako primećujem – neki njegovi dojučerašnji sledbenci ga se polako odriču. Moj odgovor je bio: danas ga interpretiraju ili idilično, ili cinično; a ja u njemu vidim dramu. Praćaka se u pretećem haosu identiteta našeg doba u kojem multikulturalizam nije cilj po sebi, nego sredstvo da bismo bili u stanju da se orijentišemo u ovoj zbrci. A da bismo to umeli – parafrazirao sam Ničea – moramo naučiti da s raznovrsnim teretom na ramenima: balansiramo. Kritika multikulturalizma nije pojava novijeg datuma, i nije ga teško osuditi, jer je u nacionalnim državama, u najboljem slučaju, samo otrpljen, ili ga namerno pogrešno tumače. Rado ga uprežu u službu političke demagogije. S vremena na vreme ipak je predmet ozbiljnih analiza. U Holandiji, Francuskoj, Italiji, Švedskoj, Nemačkoj i Danskoj, 2007. godine, s učešćem najvrsnijih evropskih intelektualaca razbuktala se živa rasprava o multikulturalizmu. Bio je to dijalog na vrlo visokom nivou, s kritičkim diskursima, što bi se reklo, igralo se otvorenim kartama. Povod ove rapsrave bio je islam, i to ona njegova netolerantna, fundamentalistička varijanta koja vodi u terorizam. Da li možemo da budemo tolerantni? – glasio je moto. Suštinska razmimoilaženja u mišljenjima, međutim, nisu formulisana u ovoj tački, jer su se, naravno, svi ogradili, a ponajviše multikulturalisti od ekstremnog islamskog terorizma, pošto on – u krajnjoj liniji – predviđa takvu versku hegemonizaciju, koja je u suprotnosti s temeljnim načelima multikulturalizma po kojima unutar iste države mogu paralelno da egzistiraju različite i jednako vredne kulture. Upravo na tom tragu je formulisao kanadski filozof Vil Kimlika opravdanost manjinskih autonomija što je na Zapadu primljeno s ozbiljnim rezervama. Što se toga tiče, recepcija se ni u međuvremenu nije promenila. Evidentno je da zapadno-evropski političari ni do danas nisu priznali opravdanost postojanja manjinskih autonomija, odnosno, puna afirmacija kolektivnih prava je još uvek sporna, čak i u Evropskoj uniji. Zahvaljujući, međutim, ovom kanadskom filozofu, multikulturalni model je – bar u akademskim krugovima – izgledao prihvatljiv. Desno orijentisani učesnici rasprave 2007. godine osporili su njegovu opravdanost rekavši da je multikulturalizam topla leja onog partikularizma koji razgrađuje društvo. Time je na dnevni red dospelo, zapravo, najosetljivije pitanje: može li u jednoj državi da egzistira više ravnopravnih kulturalnih sistema vrednosti? Evropska desnica je odgovorila sa kategoričnim ne. U jednoj dražvi kao univerzalna vrednost može da postoji samo jedna kultura, naglasio je Paskal Brukner, jedan od najpoznatijih francuskih filozofa sa desnice. Zapravo je on bio taj koji je prvi jasno rekao da je multikulturalizam propao. Tri godine kasnije, danski filozofi Jens-Bartin Eriksen i Frederik Sternfelt napisali su knjigu o tom pitanju. Oslanjajući se na pomenutu raspravu došli su do zaključka da multikulturalisti i njihovi protivnici polaze od jedne te iste teorije, i to od teorije kulturalizma, po kojoj je kultura, odnosno nadgradnja ta koja određuje svest i ponašanje pojedinog čoveka, a ne „baza” kako to smatraju marksisti. Kulturalizam – nastavljaju danski autori – podjednako osvaja prostor i na levici i na desnici, samo sa različitim značenjem. Levica se zalaže, naime, za ravnopravnost manjinskih kultura, a desnica za dominaciju nacionalnih kultura. Prema mišljenju desničara, u jednoj državi može da dominira samo jedna kultura, a to je nacionalna kultura, što znači da u institucijama države ne mogu da postoje dve različite istorije ili dve različite nastave književnosti. Manjinske kulture mogu da budu, u najboljem slučaju, otrpljene subkulture. To bih ja nazvao monokulturalizmom. Danski filozofi ukazuju, međutim, i na to, da je pobedom desnice došlo do ekspanzije ideje monokulturalizma, odnosno, instalira se samovlašće nacionalne kulture. Novi nacionalizam ne koketira sa rasizmom, već kulturu smatra vodećim principom. U 21. veku se ne sučeljavaju ideologije, nego kulture. Zajednička crta multikulturalizma i monokulturalizma je da oba, a u ime odbrane identiteta, potiskuju u pozadinu afirmaciju pojedinačnih ljudskih prava, pošto kolektivni kulturalni kanoni često primoravaju pojedinca da se odrekne ličnih prava. Ergo: i multikulturalizam i monokulturalizam situirani su u ozračju nacionalizma – zaključuju danski autori. Posle tolikih polemika, dakle, ni malo nije neočekivana izjava nemačke kancelarke Angele Merkel o krahu multikulturalizma. Nemačka je, naime, pred izborima, CDU baš i ne stoji najbolje, a jedan od slogana izbora je i jačanje afiramcije nemačke kulture. Teorijska rasprava iz 2007. godine dobila je, dakle, svoju političku interpretaciju. U Francuskoj odmah, u Danskoj i u Holandiji nešto kasnije, u Nemačkoj s višegodišnjim zakašnjenjem. Što je i razumljivo, s obzirom na to da se posle 1945. godine pitanju važnosti nemačke kulture prilazilo vrlo uzdržano, ali nakon nemačkog ujedinjenja i nemačka nacionalna ideja se nužno našla na dnevnom redu. To će neminovno da se oseti u čitavoj Evropi, a naročito u Srednje-istočnoj Evropi i na Balkanu, pošto su u zemljama tog regiona upadljiva skretanja udesno. Usled toga u sve većoj meri u prvi plan izbija zadatak izgradnje nacije, ideja povređene samosvesti nacionalne države. Ove male nacije, posle „univerzalizma” socijalizma, i u strahu od globalizacije, nastoje da što više ojačaju nacionalnu svest, što će imati teške posledica po nacionalne manjine. Naime, u brojnim balkanskim i srednje-istočno-evropskim zemljama žive znatne autohtone manjine. Na priznavanju manjinskih kolektivnih prava Evropska unija ni do sada nije insistirala, to nije bio uslov ulaska u članstvo Evropske unije. Bojimo se da će prevlast monokulturalizma na duži rok odložiti priznavanje koletivnih prava. Najveći je paradoks, međuti, da i mnogi manjinski političari zaziru od multikulturalizma, pretpostvaljam zbog toga što kod nas taj pojam nije nikad do kraja razjašnjen. Svako ga interpretira onako kako mu odgovara. Imamo već čitavu biblioteku o tome, ali te knjige niko ne uzima sa police.

Muk posle skandala

Čini se da je skandal u Novom Orahovu pao u zaborav. Savez vojvođanskih Mađara – vrlo ispravno – tražio je policijsku istragu, snimak koji je postavljen na YouTube-u, prema mišljenju predstavika SVM-a je falsifikat, stranka je osim toga najavila i tužbu sudu. I od tada ništa, muk. Najpre se postavlja pitanje, do kakvih je rezultata došla policija? Da li je čuveni i skandalozni zvučni zapis, koji je još uvek dostuapn ja YouTube-u, autentičan, ili nije? Ne razumem. Velika halabuka ni oko čega? Kome je u interesu da skloni pod tepih ovaj delikatan slučaj koji sugeriše da mađarski lideri hoće isključivo da se dokopaju para?

oktobar 2010.
(preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!