LASLO VEGEL: Na periferiji periferije

03 Feb 2017

Vrtoglavi ples nacionalizma i svagdašnji fašizam

Raskid sa domovinom

Da li je moguć raskid sa domovinom? Da, itekako je moguć. Ali samo kao sa snovima koji nas stalno pohode.

Kolaž-fašizam

U poslednje vreme, raznim povodima, sve češće se prisećam predavanja Đerđa Gala, mog gimnazijskog profesora, o fašizmu. Sramota me je, ali priznajem, da sam se na tim časovima dosađivao, i da sam mahom gledao kroz prozor diveći se raskošnim platanima u Futoškoj ulici, ili sam zadržavao pogled, duže nego što je to pristojno, na prelepim devojkama u razredu. Istorija, ona o fašizmu, nije me zanimala. Bilo je, ne povratilo se, razmišljao sam, uveren da sa njim neću imati nikakva posla u životu. Potom – kritički razmišljajući – u šezdesetim i sedamdesetim godinama nisam se plašio fašizma, nego staljinizma, i trudeći se da sačuvam levicu od skleroze, naravno, upetljavao sam se u sukobe s levim dogmatizmom. Nije se radilo samo o staljinizmu, budući da je u Jugoslaviji antistaljinistička retorika bila donekle i zvanična ideologija, mene je više iritirala autoritarnost nomeneklature, što nije istovetno s antititoizmom. Razmetljivoj socijalističkoj gospodstvujućoj klasi ona je bila više potrebna nego samom Titu. Na Titovoj harizmi je parazitirala jugoslovenska partijska birokratija čija je pretežna većina posle Titove smrti digla ruke u vis i predala se nacionalizmu. U početku nisam ni nacionalizam iz osamdesetih godina povezivao s fašizmom, mislio sam da prigušivana ili navodno prigušivana nacionalna osećanja, i po cenu avantura i, nažalost, zabluda, ekstremističkih ispoljavanja, traže svoje mesto na samom kraju 20. veka, ali koja će u modernom svetu sigurno splasnuti. Godine su, međutim, prolazile, nacionalizam je pak poprimao sve grublje pojavne oblike, jer mu je nedostajala „staromodna” građanska klasa koja bi delovala oplemenjavajuće. Početkom devedesetih sam s ne malim zaprepašćenjem shvatio da nije nestalo ono što sam u gimnaziji učio. Otkrio sam romane Hajnriha Bela i Gintera Grasa, za koje sam ranije mislio da su pomalo staromodni. Video sam svojim očima vrtoglavi ples nacionalizma, i sve više sam slušao o puzećem fašizmu. Bio sam u nedoumici: da li se to sme nazvati fašizmom? Kako da nazovem svet koji se ubličio poslednjih deset godina? Pitanje ni malo nije političko, već pre svega književno. Mislim da pisac mora da zna ime onog sveta u kojem živi, čak i ako ljubavnim pričama zavodi čitaoce, ili kad ispisuje lilavu prozu o „večno ljudskom”. Pošavši tragom ideologija našeg vremena, naišao sam na knjigu Umberta Eka iz 1997. godine – Pet spisa o moralu, jedan od njih bio je esej pod naslovom Svagdašnji fašizam, izvrsna slika fašizma i konfuznog totalitarizma. „Nije bio obuhvaćen čvrstim stegama neke jedinstvene ideologije; bio je to kolaž raznovrsnih političkih i filozofskih ideja, košnica koja je brujala od protivrečnosti” – pisao je italijanski autor i naveo karakteristične crte svagdašnjeg fašizma: jak kult tradicija, odbijanje modernizma, odbijanje samociljnog delovanja, pobuna frustrirane srednje klase, mržnja svega što je strano, stalna slika neprijatelja, kult heroja, mačo ideologija, populizam na uštrb parlamentarizma, strah od drugosti bilo koje vrste, orvelovski „novogovor”. Svaka od navedenih karakteristika sama po sebi se ne može nazvati fašizmom, na primer, kult heroja je stariji od fašizma, ali ako se nađe u spoju sa strahom od drugosti, onda je već reč o fašističkom kolažu. Kao što je Eko rekao: svagdašnji fašizam je u pripravnosti – naravno, u civilnom odelu po poslednjoj modi. Nekadašnji, u bakandžama nastupajući fašizam danas je privlačan možda samo nekolicini intelektualaca-lepoduha. Malograđanski sloj, derivat srednje klase, voli prefinjene, umetničke forme, ili – kako bi Valter Benjamin rekao – neguje fašističko estetizovanje politike.

Na periferiji periferije

U dva sata se sastajem s Andrašem Urbanom, idemo zajedno na ručak. U Srpskom narodnom pozorištu su počele probe predstave Čas anatomije Danila Kiša. Još su na početku, za sada samo „razgovaraju”. O nacionalizmu svako ima svoje mišljenje, na ovu reč svako se otvara. Nije ni čudno, s obzirom na to da više nije samo balkanska nego i „svetska tema”. Urban je već izgradio sopstvenu malu pozorišnu enciklopediju na razmeđu milenijuma, i sad govori o nekoj vrsti zamorenosti, kao da se zaprepastio pred slikom sveta koju je sam, kao reditelj, otkrio. Život i politika imitiraju pozorište. Boji se da ćemo se izolovati, zatvoriti u region, čemu doprinosi i manjinska situacija. Priznajem da i mene muče ovakve strepnje, naročito od kad sam izgubio volju za putovanjima. Osećam kako manjinska sredina vuče unazad, osećam opštu depresiju i bezvazdušni prostor stvoren odlaskom ovdašnjeg življa. Teško mi pada već i putovanje u Budimpeštu, razmišljam samo o tome kako da završim još nekoliko knjiga. Ali ovo stanje mirovanja me je ipak navelo na nešto što je dovelo do promene nekih mojih stavova. U devedesetim godinama sam – s pravom! – mislio da živim u jednom provincijskom svetu, na periferiji periferije, budući da je posle rušenja berlinskog zida posvuda u Srednje-istočnoj Evropi usplamtela euforija progresa, sazrevala ideja velikog preokreta, dok sam ja, tapkajući u mestu na Balkanu, imao osećaj da sam prognan iz istorije, da sam se zaglibio u toj provinciji. Fukujama je pisao o konačnoj pobedi liberalizma, o kraju istorije, a ja sam se lomatao usred etničkog rata, zarobljen u močvari prošlosti i, gurnut na jedan sporedni kolosek, nisam bio u stanju da senzifikujem procese koji su se odvijali u svetu. U Mađarsku sam putovao s uverenjem da se tamo dogodilo čudo i da, zahvaljujući tome, mogu bar da se uspentram na neki vidikovac. U Jugoslaviji, pak, pod krvavim zastavama ideja prošlosti, imao sam osećaj da iz svega izostajem. Da sam na ničijoj zemlji. Posle bezmalo dve decenije, međutim, shvatam da sam u zabludi, jer baš to što sam preživeo u devedesetim sad drmusa današnji svet. Raspad nekadašnje Jugoslavije bio je, zapravo, predznak trijumfa nacionalne države. Već i po tome kakvi duvaju danas vetrovi, morao sam uvideti da je raspad Jugoslavije bio neizbežan. Možda nisu bile potrebne tolike masovne grobnice, ali to je već parcijalno pitanje. Šešelj je tada još bio prezreni parija, njegov nacionalizam podsećao je na prošlost plemenskog karaktera. Danas se Šešeljevim tragom kreću partijski lideri evropske krajnje desnice, razlikuju se od Šešelja samo po tome što im je rečnik pristojan. O srpskom iliberalizmu sam mislio da je samo „nasledio” antiliberalizam Titovog režima (uzgred, isti taj režim na jedan polovičan način prokrijumčario je liberalne vrednosti u socijalizam), sad se ispostavilo da se radi, doduše, o nasleđu, ali da je glavni inspirator politička želja nacionalnih država, da je reč o strahu od globalističkog svetskog poretka. Tramp podiže zid na granici prema Meksiku. Zid je simboličan, naposletku govori o tome da se nacionalne države brane ogradama. Brane se, često i kao muve bez glava, jer nije samo reč o sumraku liberalizma, već i o krizi nacionalnih država, što znači da su se potresli zajedno, da su zajedno uzdrmani, što i nije čudno, jer su se u istoriji neprestano uzajamno podržavali hrleći iz pobede u pobedu. Liberalna Engleska je ostvarila svoju svetsku dominaciju, liberalna Amerika takođe. Danas, međutim, duvaju drugačiji vetrovi. Mnogi govore o populizmu, ali populizam ima toliko podvrsta, da se njime ne može definisati novo vreme. Možda je populistička retorika, rečnik dresiranja naroda, samo početak, nikako kraj. Tek na rubu provalije, i kad za to bude kasno, shvatićemo gde smo dospeli. Za sada se može reći samo to da počinje neka vrsta preuređenja sveta, ali se već sad može postaviti pitanje, ko će sve biti gubitnik „novog svetskog poretka”? Bojim se da će najveći gubitbici biti male nacije i, unutar njih, nacionalne manjine. Danas se u celom svetu borbe vode na liniji onih ideja zbog kojih su u Jugoslaviji u devedesetim godinama vođeni ratovi. Usled toga, objašnjavam Andrašu Urbanu, nemamo razloga da se primirimo i da se odmaramo, jer ćemo još najmanje deset godina biti u samom središtu sukoba raznih ideologija, jer će na granici Srednje-istične Evrope i Balkana biti vidljivo sve ono što u takozvanim centrima spretno kriju. Ovde će se pak na način vrlo brutalan da se pokaže velom prekrivena istorija. A posle? – pita Andraš Urban. A onda će se posle deset godina ispostaviti da je sve bilo uzaludno, ali da je ipak vredelo, glasio je moj odgovor. Takav je moj optimizam.

januar 2017.
Preveo Arpad Vicko