LASLO VEGEL: Mrtve duše – žive duše

10 Jun 2010

Budući da se svuda u svetu izlaznost meri prema ukupnom broju upisanih birača, sa žaljenjem treba priznati da je na izbore izašlo manje od trećine mađarskih birača

Krug dvojke i dedinjska frakcija

Povremeno, uz pomoć ugodnog daljinskog upravljača, prokrstarim po „talk-show” emisijama na programima televizijskih studija sa „nacionalnim frekvencijama” – ali vidim da na svima gostuju jedni te isti likovi. Komentarišu, polemišu, ponekad se ne libe da se dograbe i za guše. Sve to podseća na banalne porodične svađe. Televizije sa nacionalnom pokrivenošću otkrivaju, zapravo, unutrašnji svet beogradskog jet-seta. Kragujevac, Niš, o vojvođanskim gradovima da i ne govorim, pominju se samo ako treba razglašavati neki skandal. Ili ako se dogodilo – daleko bilo – neko egzotičnije ubistvo. To i ne može da bude drugačije u zemlji u čijem parlamentu od 250 poslanika, 60 dolazi – kako je saopštila Vesna Pešić pre neki dan u Peščaniku – iz kruga dvojke. Ako tome još dodamo frakciju sa Dedinja, ne treba da se čudimo beogradskom centralizmu. Niti programskim koncepcijama beogradskih familijarnih televizija.

Uspesi

Selektor ovogodišnjeg Sterijinog pozorja s ne malo razočarenja je konstatovao da minula pozorišna sezona nije bila baš među boljima. To se lepo videlo i po ovogodišnjem repertoaru. Živimo u prelaznim pozorišnim vremenima, ono što je pre nekoliko godina predstavljalo novi svet, pretvorilo se u puku igru sa formom, a ono što određuje naš današnji život, još nije steklo modernu umetničku formu, u onom smislu, u kojem je mladi Lukač govorio, nekad, o formi. Selektor je pokazao baš ovo prelazno razdoblje, nesigurnost i opštu bespomoćnost, smetenost. Našli su se, jedan pored drugog, moderni snobizam i pokušaji proboja iz tog snobizma. Ovu „prelaznost” su svojim predstavama održavala i dve mađarska pozorišta u zvaničnoj konkurenciji Pozorja – subotičko pozorište Deže Kostolanji i Novosadsko pozorište – Újvidéki Színház. Mađari su se ove godine baš pokazali – rekla mi je Mira Banjac na svečanosti dodele nagrada. Bio sam i sam dirnut posmatrajući Andreu Jankovič i Arona Balaža kako primaju Sterijine nagrade za najbolja glumačka ostvarenja. Konačno vidim uspešne Mađare, a ne one koji se samo žale i jadikuju; uspešne, koji potvrđuju ugled mađarske kulture i, ujedno, obogaćuju kulturu one zemlje u kojoj žive.

Kraj jednopartijskog sistema

S ne malim empatijama sam slušao izjave mađarskih birača o tome da smo, eto, raskinuli sa jednopartijskim sistemom. Pre više od dvadeset godina srušen je berlinski zid, i odmah potom urušuio se i jednopartijski sistem. Bio je to veliki evropski praznik, možda sa previše iluzija i nadanja – bio sam kasnije svedok kako su te iluzije i nade brzo uvenule. Mnogi govore, u vezi sa tim, o razočarenju, mnogi pak, opet, o otrežnjenju. U svakom slučaju, posle šezdeset i osme, tada sam doživeo drugi uzvišeni trenutak mog života – istina, na pogrešnom mestu – pa su zahvaljujući tome, u meni paralelno živeli i nada, i beznađe. Dvadeset godina kasnije, izabravši svoj nacionalni savet, vojvođanski Mađari su stupili u višestranački sistem. Taj korak je trebalo učiniti još 2002. godine, ali zbog tadašnjih igara oko vlasti do toga nije došlo. Mi smo bili poslednji bastion jednopartijskog sistema u Istočno-srednjoj Evropi. Posle sedam proćerdanih godina i u ovoj zajednici se, evo, usvaja kodeks višestranačke demokratije. Činjenica da je glasanje bilo tajno, i da se za glasove birača nadmetalo nekoliko lista, otvara novo poglavlje u istoriji manjinske politike, uprkos tome što je upis na birački spisak bio destimulativan, i da je bilo mnogo nerazjašnjenih tačaka i u sferi obezbeđivanja jednakih šansi. Usled toga se lista Mađarska Sloga – podržana od strane Saveza vojvođanskih Mađara, stranke koja je već deceniju i po na vlasti – našla naspram nekoliko ad hoc lista, koje su uživale podršku nekih drugih stranaka. Šanse nisu u startu bile izjednačene, pa je razumljivo da je Mađarska Sloga nadmoćno pobedila na izborima. Ali ja ne bih potcenio zasluge ostalih učesnika, pogotovu ne okolnost da su pristale da učestvuju u bezizglednoj borbi, jer bismo bez njih ponovo ostali na jednopartijskim izborima. Ovako je nastao bar jedan embrionalni, ili krnji višestranački sistem – formalni privid je zadovoljen – što je ipak bolje od jednopartijskog. Niko ne sumnja da je pobedi Saveza vojvođanskih Mađara doprinelo i to što je izvukla neophodne pouke iz vlastite jednostranačke prošlosti. Tako da su i u toj stranci usledile određene promene, došlo je do nekog novog vrenja. Dok je 2002. godine na scenu izašla sa jednostranačkom, zatvorenom listom – što je bilo u duhu državno-partijske tradicije – sada čak polovina kandidata na njenoj listi nisu bile stranačke ličnosti, i verovatno je zahvaljujući tome tako ubedljivo i pobedila. Međutim, u kojoj meri su vanstranačke ličnosti nezavisne, pokazaće se već narednih meseci. Naročito će u fokusu pažnje biti ponašanje crkvenih dostojanstvenika. Postoji, međutim, jedno nadstranačko pitanje koje ne možemo da smetnemo s uma. Prema preliminarnim podacima, na izbore za Nacionalni savet izašlo je oko 70 hiljada mađarskih birača, i tri četvrtine njih glasalo je za listu Mađarske Sloge. Prema nekim mišljenjima izlasnost je zadovoljavajuća, jer ona prelazi pedeset posto, naime, u biračke spiskove se upisalo oko 138 hiljada građana pripadnika mađarske nacionalne manjine. Ali činjenice su neumoljive. U Gogoljevoj drami trgovalo se mrtvim dušama, ovde pak ne žele da uvaže postojanje živih duša. U Srbiji, naime, živi 240 hiljada pripadnika mađarske manjine s pravom glasa, taj podatak su kao polaznu osnovu uvažili svi učesnici izbornog nadmetanja. Iz toga je i ustanovljeno merilo od pedeset posto plus jedan glas. Budući da se svuda u svetu izlaznost meri prema ukupnom broju upisanih birača, sa žaljenjem treba priznati da je na izbore izašlo manje od trećine mađarskih birača. Neki manjinski političari se pravdaju da je smanjenje mađarskog biračkog tela usledilo zbog drastičnog pada broja Mađara u Srbiji. U tom slučaju, međutim, takav drastičan pad, i to u periodu između 2002. i 2010. godine, baš u vreme kada je mađarska politička elita bila na vlasti, ispostavlja najgoru legitimicaju te elite. Previše težak sud i za samokritiku, ali dovoljan za izvalačenje konsekvenci. (O toj temi, međutim, biće moguće uistinu govoriti tek nakon što se obavi popis stanovništva predviđen za 2011. godinu, taj popis će pokazati najtačniji bilans prve decenije 21. veka.) Bez obzira na sve to, međutim, lep je uspeh za jednu stranku, u ovom slučaju za Savez vojvođanskih Mađara, što su pridobili podršku 27-29 posto birača – ali drugim merilima mere oni koji razmišljaju u dimenzijama zajednice, a ne u okvirima jedne stranke ili izborne liste. Pređašnji, naime, poželjnim smatraju obrnuti odnos, naime, da od 170 hiljada Mađara s pravom glasa, iz bilo kog razloga izostane oko 70 hiljada. Čak i kad bi došlo do promena apsolutnih brojki, taj odnos bi bio poželjan. Na toj tački počinje gradnja zajednice, na toj tački prebiva republikanska vrlina. Sve ostalo je bla-bla, parafrazirao bih Šandora Maraija. Ili borba za vlast, što ne treba, dakako, nikog da skandalizuje, i od čega ne treba bežati, jer su sve političke elite sveta – možda na donekle uljudniji način – baš u to upetljane. Krv i zlato, pisao je Endre Adi.

jun 2010.
(preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!