LASLO VEGEL: Miloševićeva duga senka

24 Aug 2012

Vojvodina - termometar miloševićevske prošlosti

Miloševi?eva duga senka

Polemike oko autonomije su poprili?no uzburkale strasti. Ekonomsko zaostajanje Vojvodine mobiliše i one koji se do sada nisu zanimali ni za autonomiju, ni za politiku. Prema mom mišljenju, srž problema je ona centralisti?ka, nacionalno-državna logika koju je ustanovio Slobodan Miloševi?: ona je ne samo osakatila autonomiju pokrajina, nego je i ekonomski dovela celu Srbiju na rub propasti, do te mere, da ni više od deset godina nakon svrgavanja diktatora, nije bilo mogu?e ponovo uspostaviti ravnotežu zemlje. Upravo to sputava i sadašnju vladu. Veliko je pitanje, ho?e li imati hrabrosti da se suo?i s ?injenicama, odnosno, da li ?e imati hrabrosti da jasno kaže da ?emo cenu svega onoga što se dešavalo u devedesetim godinama, još decenijama pla?ati. Centralisti?ka logika je doživela i politi?ki, i ekonomski fijasko. Ako bi društvo uspelo da na neki na?in prevazi?e taj fijasko, jasno bi se ispostavilo i to da je autonomija Vojvodine u trajnom interesu Srbije. Na kraju ?e se ipak videti koja je partija raskinula s Miloševi?evom ostavštinom, a koja nije. I koja se na jedan providan i pretvoran na?in odnosi prema bližoj prošlosti. Rasprava o autonomiji je, dakle, termometar miloševi?evske prošlosti.

Uništena, cenzurisana knjiga Ervina Šinka

Na terasi ku?e u Temerinu. Ponovo po?inju pasje vru?ine. Posmatram travnjak, dobro bi mu došlo ovih dana jedno šišanje. Kasno uve?e ponovo ?itam Drvarski dnevnik Ervina Šinka. Re? je o knjizi koju je novosadski Forum pod naslovom Teško osvajanje domovine izdao i, potom, ?itav tiraž uništio 1971. godine, da bi pet godina kasnije, 1976. isti izdava?, isto delo, ali cenzurisano i sad pod naslovom Uo?i osvajanja domovine, ponovo štampao – u svemu tome ima ne malo perverzije. Ali niko više ne pominje taj slu?aj, kao što se ni o Ervinu Šinku ništa ne ?uje u zvani?noj kulturi vojvo?anskih Ma?ara. Nižu se kulturne i književne manifestacije, ali o Šinku ni jedne re?i. Stiže vest da su mladi izdali jedan broj svog ?asopisa posve?en delu Ervina Šinka, što pobu?uje izvesne nade. Sad se postavlja pitanje da li ?e od strane partije pozicionisana srednja generacija uspeti da pripitomi te mlade. Ima u ovom kanalisanom zaboravljanju Ervina Šinka ne?eg sudbinskog. Naime, Šinko baš u ovom delu beleži: „Umre?u u tu?ini, i u tu?ini ?e me i sahraniti, gde god da budem umro, gde god da me sahrane” – ?ime je neprikriveno izneo najbolniju i najjeziviju tajnu manjinskog ose?anja života koje, me?utim, krije u sebi jedan sasvim novi svet koji evropske nacije tek sad po?inju da naziru. Ovim smo se „samo” nekoliko koraka našli ispred Nemaca, odnosno Francuza, jer smo pre državotvornih nacija osetili divlju oluju globalizma. Svest o „tu?inštini” („drugosti”) je stvarna ?ak i kad manjinski ?ovek neprestano, uporno traga za domovinom, ali ipak svuda ostaje stranac. I to previše poznati (prepoznatljivi) stranac, što je još gore nego da je potpuni stranac. Umesto domovine ostaje samo gorka nostalgija za domovinom što, uz to, izaziva i grižu savesti, a ona se može lako zloupotrebiti ili izmanipulisati. Zloupotrebljava je vlastita država, ali je zloupotrebljava – a u 20. veku mnogo je primera za to – i vlastita mati?na zemlja. I Šinko je zavaravao sebe. Pred kraj svog života poverovao je da je našao svoju domovinu. U politi?kom smislu, nema sumnje da ju je našao, ali politika igra sporednu ulogu u bivstvovanju. Ili pak služi kao sedativ, kao kompromis sa samim sobom i sa spoljnim svetom po diktatu trezvene pameti. Svest o „tu?inštini” generiše kultura s kojom odre?ujemo sebe i druge. Bezbrižni su oni koji su se oslobodili prokletstva i blagoslova kulture, ili oni koji su se rodili u takvim sre?nim vremenima u kojima su mogli da osete samo njen blagoslov i koji, zahvaljuju?i sre?noj sudbini, nisu iskusili i njena prokletstva. Šinko je mnogo znao i o njenom blagoslovu, i o prokletstvu. Možda ga zbog toga i ne pominju – zbog toga što nije lagao ni sebe, ni druge. Nije koketovao s ljubavlju prema rodnoj grudi, nije žudeo za lovorovim vencima domovine i nacije, a istovremeno nije hteo da bude ni nekakav provincijski operetski junak, nije se ponašao kao da ga ne razdiru dileme. Bolno se i gorko borio s vlastitim protivre?nostima. Ukoliko u ?oveku postoje neke vrednosti, onda je to baš borba s tim protivre?nostima. Karakteristi?no je za manjinskog ?oveka što ne mora da traga za protivre?nostima epohe, one ?e i same da nasrnu na njega, i ujesti ga za srce. Ako bi ga oblepršao neki an?eo s ponudom da ga jednim jedinim pokretom ruke oslobodi svih unutrašnjih protivre?nosti i svih želja, svih strahova, onda bi tog an?ela zamolio da to ne ?ini, jer šta bi od njega ostalo ako bi se oslobodio svega onog što je otrovalo njegove no?i i dane – pisao je Šinko.

Postdemokratska epoha

Nove ideje su se pomaljale najpre bojažljivo, kasnije sve glasnije, sve bu?nije. Lomi se, razbija se jedan tabu. Na to pomišljam ?itaju?i ovih dana tekstove hrvatskog, a u Berlinu nastanjenog publiciste Borisa Budena. Prema njegovom mišljenju, bespredmetna kritika komunizma je samo zbog toga toliko uporna, da bi potisnula u pozadinu neizbežnu kritiku kapitalizma. Postaje jasno da mla?e generacije intelektualaca ne priznaju, a pogotovu ne nekriti?ki, ideološke traume o?eva. Starije generacije žive, naime, s ose?anjem krivice zbog socijalizma, mnogi su od njih, u vidu svojevrsne pokore, postali nekriti?ki sledbenici kapitalizma. Bilo je naprosto neprijatno gledati kako se preko no?i drugovi preobražavaju u gospodu koja, evo, ve? bezmalo dve decenije, i ne izgovaraju re? – kapitalizam. Radije elaboriraju svoje misli o nacionalnim interesima, samo što je pojam nacije ovoga puta postao smokvin list neoliberalnog kapitalizma. Ovim ne želim ni najmanje da potcenim težinu nacionalnih protivre?nosti, budu?i da sam bio svedok umiranja Jugoslavije, video sam izbliza s kakvim enormnim mobilizacijskim snagama raspolažu. Znam i to da su me?unacionalni odnosi u Isto?noj Evropi sve do danas nesre?eni. U tom smislu je i izuzetno bolna ?injenica, a koja ni malo ne služi na ?ast Evropi, da se položaj manjina, umesto da se popravlja, sve više pogoršava, ovoga puta ne usled grubog, ve? vrlo rafiniranog ugnjetavanja. Štaviše, to ugnjetavanje, pod plaštom zakonitosti, poprima i parlamentarni karakter. U ovoj areni nije ?ista ni nevidljiva ruka slobodnog tržišta. Mada je u po?etku sintagma slobodnog tržišta bila ?arobna formula, toliko da su se mnogi ponadali da bi slobodno tržište moglo biti i u sprezi sa socijalizmom. Ali se ubrzo ispostavilo da je to nemogu?e, pa smo naivno posrljali u divlji kapitalizam. Slušali smo apologete ovog sistema, ali se pokazalo i to, da nevolja nije samo s divljim kapitalizmom, nego i sa zapadnim, koji je, ina?e, služio kao uzor. Monetarnu krizu koja je 2007. godine izbila elementarnom snagom, nije mogu?e prikriti pukim terminološkim akrobacijama, sad je ve? posve jasno da, zapravo, nije re? o monetarnoj krizi, nego o sistemskoj krizi kapitalizma. Ova kriza bez sumnje uve?ava – pogotovu na rubnim podru?jima – i me?unacionalne napetosti, ali istovremeno ukazuje i na nešto drugo. Na to, naime, da je kriza univerzalna, da ne poga?a samo jedan sloj, ve? ruši ?itav sistem, ne zahvata samo jedna region ili kontinent, nego da je planetarna. Ideal države blagostanja pripada prošlosti. Kapital nezustavljivo, enormnom silom razara sebe i društva. Države padaju u dugove, nisu u stanju da obavljaju svoje zadatke, da udovolje svojim obavezama. Socijalizam je izvršio samoubistvo, liberalizam je nalik na kakvog svenulog narcisa, a nacionalizam u zagrljaju kapitalizma mrmljaju?i ponavlja svoje mantre spasenja. Preplavila su nas sve zlokobnija predskazanja. Ovaj 21. vek nije još ni raširio krila, nije uistinu ni poleteo, a ve? su mu potkresana krila. Gra?anin bi najradije pobegao nekud, ali nema kud. Nekad je svet bio prevelik, sad je odjednom jako mali. Prema dijagnozi Kolina Krou?a, engleskog politikologa, kro?ili smo u postdemokratku eru, odnosno, postoje demokratske institucije, samo što se uništeni demokratski sadržaji. Ako je u pravu, a bojim se da jeste, onda ?e se ispostaviti da naprosto ne umemo da koristimo one vrednosti u koje smo polagali svoje nade.

avgust 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!