LASLO VEGEL: Milošević nam nije pao s neba

05 Nov 2011

Nisam oduševljen briselskim tornjem od slonovače, ni tom ispražnjenom retorikom o Evropi. Danas to stvara distancu u ljudima i, u toj opštoj krizi, jača otuđenje od Evrope

Izdavačka kuća Cenzura objavila je novu knjigu poznatog novosadskog književnika Lasla Vegela. “Priče iz donjih predela”, koje je sa mađarskog preveo Arpad Vicko, definisane su u podnaslovu kao “Berlinski tekstovi”.

U zbirci esejističke proze koju čine tri celine, pisac opisuje “susret sa Berlinom kao prvi susret sa stvarnom Evropom, posle pet decenija boravka pod staklenim zvonom i svetonazorski izolovanom barbarikumu…”

Laslo Vegel (Végel László), prozni i dramski pisac, dramaturg i esejista, rođen je 1941. godine u Srbobranu. Studirao je mađarski jezik i književnost na novosadskom, i filozofiju na beogradskom univerzitetu. Radio je kao novinar, urednik časopisa, dramaturg Televizije Novi Sad, stalni pozorišni kritičar lista Politika… Pored ostalog, autor je romana “Memoari jednog makroa”, “Dupla ekspozicija”, “Pareneza”, “Exterritorium”, te zbirki eseja “Odricanje i opstajanje”, „Abrahamov nož” i “Život na rubu”, kao i knjige drama pod naslovom “Judita”.

Gospodine Vegel, prvi deo vaše knjige “Priče iz donjih predela” napisan je u drugom licu. Takvo pripovedanje jedno je obeležja vaše poetike. Tako ste napisali “Exterritorium”, deo “Bezdomnih eseja”, nekoliko ogleda u knjizi “Odricanje i opstajanje”… Zašto drugo lice?

– Kada sam pisao eseje koje sam objavio u knjizi “Odricanje i opstajanje”, ja sam tu narativnu formu zamislio kao dijalog sa samim sobom, kao jednu ispovednu formu, ali to je ujedno i moj strah od subjektivnosti na koju sam osuđen. Postoje teme i situacije kada objektivistički diskurs deluje lažno, a čisti subjektivni izraz apsurdno – kako da dovodim samog sebe u pitanje, ako pišem u prvom licu jednine. Morao sam da eliminišem i svoj subjekt, moje Ja. Ja više nije čvrsto uporište, pa sam zbog toga stvorio “pseudo Ja” koje razara i mene. Znam da je to autodestruktivni paradoks. “Exterritorium” je spontani nastavak te jezičke prakse. Naime, tu knjigu sam pokušao da pripovedam u prvom licu jednine, ali nisam uspeo da napišem ni dvadesetak stranica.

Anarhija identiteta

“Exterritorium” je nastao od dnevnika koji ste vodili tokom bombardovanja 1999. godine?

– Za vreme bombardovanja vodio sam dnevnik koji nisam objavio i koji nisam mogao da iskoristim. U nemoći sam uvideo da se tu više ne radi o jednom događaju, nego o jednoj porodičnoj priči smeštenoj u dvadeseti vek. O mojim nadama i zabludama, o mom prinudnom susretu sa istorijom od koje sam četrdeset godina bežao. Ne samo ja, nego i moji roditelji, rodbina… Bežao sam od istorije u jedan bolji svet i dok sam pisao roman “Memoari jednog makroa” koji mi je doneo etiketu da „pišem crnu literaturu“. Bežao sam od istorije kada sam pisao drugi roman pod naslovom “Dupla ekspozicija”. I onda, 1999. godine, ostao sam sam sa đavolom koga mogu nazvati istorijom. U tom susretu bilo je preko potrebno uvesti destruktivno “pseudo Ja” da bih ispisao svoju ništavnost. Da, osećao sam se ništavnim. Prvo lice jednine bilo bi suviše romantično.

Drugo lice stvara distancu između pripovedača i glavnog junaka. S druge strane, upliv autobiografskog sugeriše da se radi o istoj ličnosti. Da li je vaša namera bila da stvorite neku vrstu koškanja koje bi na planu forme podržalo tu bezdomnost glavnog junaka, “lokalpatriote lišenog domovine”, razapetog između dva jezika?

– Od mog prvog romana osećam da pišem neku autobiografiju iza različitih maski. A masku ne stvaram samo ja, nego i vreme u kome živim. Ponekad maska nija baš takva kakvu bih želeo, pa iza nje pokušavam da demaskiram svoju masku. To je ono “koškanje”. Rečenica o “lokalpatrioti lišenog domovine” – otvara jezičko pitanje. Moj maternji jezik je mađarski, ali taj je jezik, u mojoj svakodnevnici, strani jezik. Sa druge strane, ne mogu da kažem da mi je srpski strani jezik, jer određuje moju svakodnevnicu i prisutan je u svim porama mog života. Socijalizovao sam se u tim velikim kontradikcijama što znači da mene nije formirao jedan jezik, već jezici. Toj mojoj diskurzivnoj avanturi dodao bih i socijalni kontekst. Odrastao sam u složenoj državi, a ne u nacionalnoj. Posle raspada, meni je ostao jedan grad, Novi Sad, kao poslednja slamka.

Problem dvojnosti, traganje za identitetom, postaje groteskno kad pripovedač postane kentaur koji mora da se raspoluti ne bi li se oslobodio jednog od svoja dva ja?

– Kentaurstvo? Da! Ne verujem u neki strogo određeni identitet. On se uvek menja, transformiše se i modifikuje, a na kraju krajeva: mi smo osuđeni na anarhiju identiteta. To je velika tabu tema u Srednje-istočnoj Evropi i na Balkanu. Veći tabu nego što je nekada bila erotika. Time ne bih propagirao neki kosmopolitizam, jer je i to nešto fiksno, nešto iznad, neka vrsta bekstva od današnje drame identiteta. Svi smo mi potencijalni kentauri, naše Ja se raspada ili je u raspadu. Samo što ja kao pripadnik jedne nacionalne manjine to možda više osećam na svojoj koži i ponekad imam smelosti da o tome pišem u esejima ili romanima.

Brisanje stvarnosti

“Priče iz donjih predela” imaju čvrst temelj u realnom. U centralnom poglavlju “Ispaštanje” pripovedač nam saopštava kako živi u diktaturi brisanja stvarnosti i da mu zbog toga ne preostaje ništa drugo, nego da s krajnjim naporima, vrlo grubo, imenuje stvari.

– “Ispaštanje” jeste naznaka jednog novog perioda u mom pisanju. Mi smo dugo živeli u polu-lažnoj stvarnosti ili u jednom zavodljivom prividu. Ipak, znalo se šta je istina, a šta je laž. Književnost, umetnost bila je stavljena u lepu, odgojenu, više ili manje kontrolisanu staklenu baštu. Kažem, više ili manje kontrolisanu baštu, jer nisam zagovornik teze da smo živeli u totalnoj diktaturi – u toj staklenoj bašti bilo je i pobune i nepristajanja. Ali, ta je bašta ipak bila bašta. U takvoj situaciji stvorene su zaista značajna umetnička dela, mada se mora reći da je vladajući ton podrazumevao jednu vrstu kultivisanog eskapizma. Međutim, danas je ta staklena bašta razrušena; u ranom, divljem kapitalizmu se urušila. Nema ko da je “kontroliše”, književnost je postala usamljena i uvređena. Izgubila je i kontrolora, ali uz to i razlog da zajednica misli da je ona važna. Više nema privida, jer nema te snage koja bi stvarala privide, ali postoji jedna sistemska tendencija da se “demokratski” briše stvarnost. Danas više nema velike razlike između istine i laži. Često se istina čini kao laž. Danas se ne stvara privid, nego se sakriva stvarnost. Živimo déja vu, u najboljem slučaju u Balzakovom vremenu, i ja ne vidim ništa važnije od toga da grubo imenujemo postojeće, ne bi li shvatili šta je razlika između istine i laži.

Slikovito objašnjavate naš problem s istorijom – kako se stvaraju palimpsesti lažne istorije koji se talože jedni na druge. Vaša teza je da se u Srednje-istočnoj Evropi stalno čini kako ima previše istorije, jer na tim prostorima ne postoji autentična istorija?

– Ako u nekom društvu nema konsenzualne vrednosti, onda nema ni autentične istorije. Pa pogledajmo, skoro svaka partija ima svoju nacionalnu istoriju za svakodnevne političke potrebe. Istorija je, u stvari, pogled na budućnost, jedna interakcija između prošlosti i budućnosti, ali mi danas živimo s licem okrenutim ka prošlosti. I kako budućnost i prošlost nisu više u interakciji, mi stalno multipliciramo prošlost. To je ta dnevno-politička prošlost koja gubi svaku autentičnost.

Uništena solidarnost

Kad smo već kod istorije, jedna od najpotresnijih scena jeste ona kad majka glavog junaka saopštava svom sinu da u njihovom rodnom selu postoje masovne grobnice. To čini prilikom njihovog poslednjeg viđenja, posle višedecenijske ćutnje. Pišete kako se tokom te noći svet promenio.

– Da dodam: moja majka nije ni sa mojim ocem govorila o tome! Strah je sahranio istoriju. I tada se u meni nešto zaista promenilo. Pre svega ne sam događaj, ne to što se dogodilo, već strah – tada sam počeo da razmišljam u kolikoj je meri naš život determinisao strah. Mi više volimo da pričamo o hrabrosti nego o strahu. To se vidi na svakom koraku. Ljudi pričaju kako su se u vreme jednopartijskog sistema hrabro odupirali, a posle pada Miloševićeg sistema – koliko su bili veliki opozicionari. To je već smešno. Bežeći od priznavanja straha, degradirali smo hrabrost. Tad sam shvatio da Miloševićev režim nije pao sa neba, nije samo nametnut, nego je i kazna za sve naše prethodne laži.

Volite Stendala. Adam Mihnjik govori o posledicama rušenja velikih vrednosnih sistema, pojavi tipičnoj za pojavu restauracije koju Stendal opisuje u “Crvenom i crnom”. To je vreme cinizna, intriga i karijera. Rezultat te praznine, kaže Mihnjik, jeste to što se i republikanski i konzervativni stavovi pretvaraju u cinizam. Da li mislite da mi živimo u sličnom vremenu?

– Mislim da je Stendal danas najaktuelniji pisac! Taj naš divlji kapitalizam oslobodio je naš latentni cinizam, karijerizam i sklonost intrigama. Ne postoji kulturna antiteza. Današnja borba za egzistenciju, konkurencija bez pravila igre, slogan da po svaku cenu treba biti pobednik – stvara alibi za odricanje svakog ideala. Uništena je i ona sićušna solidarnost koja je postojala u doba socijalizma. Ušli smo u vreme permanentne restauracije u kojoj ni sami ne znamo više šta bi želeli “restaurirati”. I to je ta aksiološka praznina koju bih ja nazvao pauperizacijom duha.

Truckanje prema Evropi

Glavni junak “Priča iz donjih predela”, nakon Miloševićevog pada, kaže kako “polako, ali sigurno truckamo prema zacrtanom cilju”. Naravno, misli na ulazak u Evropsku uniju. Kad već govorimo o sistemima vrednosti – da li mislite da ćemo naposletku usvojiti te evropske vrednosti? Da li vidite neki izlaz iz svega ovoga?

– Sa jedne strane vidim snage koje se očajnički bore da usvojimo te evropske vrednosti, a sa druge strane vidim snage koje bahato ruše te vrednosti. Naše društvo je po tom pitanju oštro podeljeno, mnogo oštrije nego na primer u Rumuniji, Bugarskoj ili Slovačkoj. Spadam u idealiste, koji veruju da ipak truckamo ka zacrtanom cilju, mada me svakodnevnica najčešće demantuje. Izlaz je jako maglovit, jer je lako promeniti politički sistem, lako uvesti višepartijski sistem, ali teško promeniti nas, ljude. Mi smo najveća prepreka.

Pobednicima se čini da je Evropa mala, gubtinici pak misle da je velika.“Vi svog junaka obeležavate kao pravog gubitnika. Jedna vaša pozorišna kritika iz osamdesetih kaže: “A šta će biti s nama kojima je budućnost bila ona kocka na koju smo stavili sve, na kojoj možemo izgubiti sve što imamo?”

– Mi smo marginalci. Ili ponekad samo dekoracija. Ikebana na stolovima moćnika i tajkuna. Nažalost.

Kapitalizam je proizveo kulturnu krizu

Vaš glavni junak putuje, luta, shvata da je ostario. Pretresa svoj život i kao da briše sve ideale, iluzije – raščišćava teren. No, čini mi se da u prvom poglavlju pod naslovom “Nach Berlin” uspeva da učini ono čega se plašio, a što je možda i želeo u vašim ranijim tekstovima – konačno ostaje sam. Putovanje završava u “nepostojećoj Evropi”. Da li je to rezultat putovanja o kome govori vaša knjiga?

– Već u tom prvom eseju u knjizi koju sam pisao još u “davnim” osamdesetim godinama, vidi se da mene interesuje Evropa iz donjeg rakursa. Naravno, u izvesnim slučajevima bilo je potrebno (i biće još potrebno) govoriti o idealnoj Evropi. O standardnim evropskom vrednostima, pre svega kada se suočavamo sa populizmom, sa netolerancijom, sa autoritarnom vladavinom i sve perfidnijem propovedanjem neslobode. Sve to smatram intelektualnom obavezom, ali moj svet je ipak ispod ove oficijalne, elitističke Evrope. Nisam oduševljen briselskim tornjem od slonovače, ni tom ispražnjenom retorikom o Evropi. Danas to stvara distancu u ljudima i, u toj opštoj krizi, jača otuđenje od Evrope. Govori se o monetarnoj krizi, o ekonomskoj krizi, ali mislim da nije reč o tome. Reč je o kulturnoj krizi koju je proizvodio kapitalizam. Zato je danas desni ekstremizam najapsurdnija pojava – ti ekstremisti bi hteli da jednom rukom bičuju ono što drugom rukom miluju. No, svakako smo u krizi. U prošlom veku postojala je ekonomska kriza, pa politička kriza, ali ova kulturna kriza je najrazornija. Naročito je razorna u novim kapitalističkim zemljama. Ali, zapadnom kapitalizmu taj je sistem proizveo jedan građanski sloj, a ovim našim sistemima (tu ubrajam i Kinu i Rusiju) kapitalizam je nametnut od gore, od političke elite, što može imati  najekstremnije posledice.

Mića Vujičić (Novosti)

Podelite ovu stranicu!