LASLO VEGEL: Manjinsko plemstvo i sirotinja

16 Oct 2010

Ono što se danas u Srbiji dešava s Vojvodinom, zaista je ponižavajuće. Kad je u pitanju Vojvodina, mene ne zanima vlast nekolicine političara, nego kultura koja postepeno vene

Stranke poseduju i ljudske duše

Evropski radnici, na demonstracijama u Briselu, pevaju Internacionalu. Štrajkovi širom Evrope. U Španiji je milion ljudi izašlo na ulice. Radnici odbijaju da sav teret ekonomske krize bude svaljen na njihova le?a. Kod nas pak vlada velika tišina, beda se prikriva nacionalnim parolama. Prili?no me iznena?uje i socijalna neosetljivost vojvo?anske ma?arske politi?ke i kulturalne elite. Oni koji na sav glas proklinju liberalizam, bezbrižno uživaju u bezmernim plodovima ekonomskog neoliberalizma, uve?avaju?i svoja bogatstva ispaljivanjem nacionalnih parola te dinarima i forintama poreskih obveznika. I u književni?kim krugovima je muk, kao da pisci žive u idili?noj Švajcarskoj. Me?utim, ?ak i tamo je više skepse, više dilema i sumnji, kako se ispostavlja iz razgovora sa švajcarskim prijateljem Hansom Ulrihom Probstom koji je ovih dana boravio u Novom Sadu. Švajcarski pisac i urednik nije krio da je levi?ar, da  su levi?ari u Švajcarskoj, u razdoblju hladnog rata, bili diskretno uklanjani iz javnog života, i da su im iole bolje pla?ena radna mesta bila teško dostupna. Kod nas, kažem mu, levi?ar je mal´te ne – psovka. Verovatno zbog toga što ljudi razmišljaju u koordinatama partija, a ne ideja. U Srednje-isto?nu Evropu demokratija je hrupila tako da se sve našlo u posedu partija, uklju?uju?i i ljudske duše. Pre nekoliko godina, tragom finskog primera – totalno bez odjeka! – razmišljao sam o osnivanju ma?arskog manjinskog sindikata; naime, u Finskoj postoji samostala sindikalna organizacija švedske nacionalne manjine. To sam predložio jer me ne zanima sudbina nekoliko „manjinskih plemi?a“, nego sudbina manjinske sirotinje.

Život i književnost

Na tribini novosadskog Slobodnog univerziteta predstavljam novu knjigu Teofila Pan?i?a „Blesava peva?ica“. Pomišljam na jezi?ki svet Joneskoove „?elave peva?ice“, na nove jezi?ke šeme i stereotipe. Današnji politi?ari govore skoro isto kao što su govorili nekadašnji funkcioneri Socijalisti?kog saveza. Teofil Pan?i? razara upravo taj govor. Stavlja pod prizmu ironije radikalno odsustvo misli, što – ina?e – u poslednje vreme nalazi sve ljupkije forme i u književnosti. Dosadio mi je ve? i praznoslovni moderni književni žargon. I u toj književnosti se govori kao što govore Joneskoovi dramski junaci. Jonesko taj diskurs razara, dok ga naši lepodusi kultivišu. Više nije dozvoljeno za belo re?i da je belo, a za crno da je crno. Nigde! Ni u životu, ni u književnosti. Mada je taj diskurs poslednja nit koja ih povezuje.

Švajcarska i ni?ija zemlja

Ne pamtim kad sam se poslednji put tako obradovao odluci jednog žirija, kao pre nekoliko dana. Mada sam se i iznenadio, ali ne samo ja, nego i ?itava nema?ka književna javnost. Vrlo prestižnu nagradu nema?kih izdava?a, naime, dobila je švajcarska spisateljica Melinda Na? Abonji, ro?ena u Starom Be?eju. I radnja njenog romana se delom vezuje za ove krajeve – odavde polazi njena junakinja da bi u Švajcarskoj preživela veliku dramu integracije. Ona sama ovako odre?uje sebe: „Ja sam Ma?arica koja živi u Srbiji“. Zahvaljuju?i njoj, Vojvodina, i vojvo?anski Ma?ari, ponovo se pominju u nema?koj štampi. Vojvodina je danas veoma siromašna, izjavljuje za berlinski Di Velt. A ona se, sama, povla?i na margine. Složena, amorfna svest o identitetu, multikulturalni identitet, konstatuju nema?ki kriti?ari. Stanovnica ni?ije zemlje, dodaje Noje Ciriher Cajtung. Što bi zna?ilo da je zapravo svuda kod ku?e, primetio bih na to ja, i prise?am se jedne svoje književne ve?eri u Cirihu. Andraš Oplatka je bio moderator, kad je jedna švajcarska gospo?a ustala i upitala šta zna?i sintagma „ni?ija zemlja“. Njeno pitanje je razumljivo, jer sa Ciriškog jezera je mog?e u kupa?em kostimu skoknuti u susednu dražvu. Jedan Švajcarac to teško može da razume, ali mi se ipak ?ini da ?e, kako budu nestajali kameni zidovi i ograde od bodljikave žice, duševne ni?ije zemlje biti sve osetnije.

Kultura koja vene

U Nezavisnom društvu novinara Vojvodine, zajedno sa Nadeždom Ga?e, Mirkom ?or?evi?em i Pavelom Domonjijem u?estvujem na tribini „Tišina o Vojvodini“. Socijalizovao sam se u ovom svetu koji je, ipak, unekoliko razli?it od Južne Srbije, a tako?e je razli?it i od Slovenije. S ovim okruženjem sam se borio, za ovaj pejzaž me vezuju uspomene, porazi i uspesi. Razumeo sam je, zapravo, tek kad su je po?eli tla?iti, ponižavati. Jer ono što se danas u Srbiji dešava s Vojvodinom, zaista je ponižavaju?e. Kad je u pitanju Vojvodina, mene ne zanima vlast nekolicine politi?ara, oni ?e se na kraju krajeva, nekako nagoditi, nego kultura koja postepeno vene.

Pacifikacija javnog života

Beograd, nedelja posle podne. Ono što se dešava, više uopšte nije pri?a o paradi ponosa, nego o ekspanziji sirovog nasilja, o tome da nova vlast ni posle deset godina nije uspela da pacifikuje javni život.

oktobar 2010.
(preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!