LASLO VEGEL: Mađari odlaze iz Vojvodine – mađarski političari zadovoljni

14 Jul 2017

„Bez socijalne odgovornosti kultura ne vredi ni šešir pun govana“

subota, 1. jul 2017. – Šešir pun govana

„Bez socijalne odgovornosti kultura ne vredi ni šešir govana, kako bi drugačije i bilo. Premda ne verujem da bi se iko od nas makar i na trenutak saglasio sa Sartrovom teorijom angažovanosti” – pisao je Peter Nadaš, sećajući se Petera Balaše na portalu Litera. Gruba formulacija, ali i oprvadano gruba, verovatno zato da bi i njegovim pristalicama bila razumljiva. Nažalost, retko kad nailazi na razumevanje. Najmanje na razumevanje njegovih obožavalaca. Možda će jednom da se oglase i oni koji prema njemu gaje kritičko poštovanje, verujem da će ga oni razumeti. U današnjoj Politici se pojvaio esej Vladislave Gordić Petković o romanu Doba mjedi Slobodana Šnajdera i o romanu Balkanska lepotica. (…)

ponedeljak, 3. jul 2017. – Na vratima EU

Aleksanadar Vučić se u Briselu sastao sa Frederikom Mogerini, visokom predstavnicom Evropske unije za spolju politiku i bezbednost. Na konferenciji za novinare predsednik Vučić je rekao: „Mislim da smo dobili razumevanje Mogerini, da tačno znamo kada možemo da postanemo član, da ne budemo kao guske u magli, koje će sigurno da pronađu pravi put, ali da ne znaju kada se završava”. Ne znam da li su se razumeli, bojim se, međutim, da nije reč samo o vremenskom roku, nego o jednom mnogo većem nesporazumu. To me podseti na novelu Franca Kafke: Na vratima zakona. Čovek iz provincije dolazi na vrata zakona, hoće da uđe, ali stražar mu ne dozvoljava. Možda kasnije? – pita čovek iz provincije. Možda – odgovara stražar. Čovek iz provincije čeka, stražar mu ponudi i šamlicu da sedne i da se odmori. I sedi tako danima, godinama, dosađuje stražaru, naposletku se nakani da ga podmiti. Stražar prihvata poklone, ali ga ne pušta unutra. Čovek iz provincije, napokon, pred smrt, usuđuje se da postavi pitanje: Ako svi teže zakonu, kako je moguće da za ovoliko godina niko nije tražio da mu pristupi? Stražar vidi da je čovek na samrti, te vikne na njega: Ovde osim tebe niko ne bi ni bio pušten unutra. Ova vrata su samo za tebe predviđena. Sad idem da ih zaključam. – U ovom slučaju postavlja se pitanje, ko je stražar? Putin? Neki oficir NATO pakta? Ili i jedan i drugi?

utorak, 4. jul 2017. – Porezi, pijaca, kredibilitet

U jednom društvu član Srpske napredne stranke glasno negoduje protiv izbora Ane Brnabić za predsednicu srpske vlade. Ja protiv tog izbora nemam zamerku. Niti me taj izbor sablažnjava, niti mislim da je neko herojsko delo. Primetivši da mu moj stav nije baš po volji, skromno primećujem da je reč o kandidatkinji njegove partije. Na to njegovo uzbuđenje naglo spasne. Valjda je shvatio da je i on član te partije. Nije mi prvi put, naprotiv, sve češće primećujem da neki član partije smetne s uma vlastitu stranačku pripadnost. To su takozvani homo-duplexi. Žale se na pad životnog standarda, ali se oduševljavaju Aleksandrom Vučićem. Glasali su za njega, i ako bude trebalo, glasaće ponovo za njega, a onda jadikuju. U vezi sa premijerkom, međutim, mene je više porazila ona fotografija na kojoj se vidi kako premijerka ponizno objašnjava ruskom ambasadoru smisao njene izjave jednim zapadnim novinama. Nije rekla ono što te novine pišu, nego nešto drugo, uverava ambasadora, i nudi mu stenogram intervjua. Prema mom mišljenju jedna predsednica vlade ne treba da se pravda, dovoljno je da obavesti zainteresovanog ambasadora da je rekla nešto drugo, ili drugačije. Naravno, to važi samo ako premijerka ima svoj kredibilitet i autoritet. Izlazim na pijacu, svraćam u samoposlugu, vidim da cene skaču. I porezi su sve veći. Strpljiv sam čovek. Posle sto dana ponovo ću da se odšetam na pijacu da ustanovim, da li je premijerka kredibilna. A pri tom me nimalo ne zanima da li je deklarisana pripadnica LGBT populacije, ili nije – štaviše, nije važno ni to, šta je izjavila nekim zapadnim novinama. Uostalom, političari su u poslednje veoma zbrkani. Jednom izjave ovo, jednom ono.

četvrtak, 6. jul 2017. – Srećna inteligencija

Koliko vidim, javna scena u Mađarskoj se svakim danom sve više izopačuje, sve više nalikuje na opasno minsko polje. Pisci negoduju, glas dela desne inteligencije postaje sve kritičniji. Naravno, ovi glasovi jedva da dopiru do vojvođanske mađarske štampe. Ovdašnja mađarska štampa je našla za shodno da cenzuriše čak i govor poznatog pisca Pala Zavade koji je održao na otvaranju mađarskog sajma knjige. A Lajoš Pari Nađ, vodeća književnička ličnost posle razdoblja Petera Esterhazija, uzalud očekuje poziv da održi književno veče u Vovodini. U Erdelju je rado viđen gost – u Vojvodini nije. Istini za volju, i poslednje gostovanje Petera Esterhazija u Srbiji – pisca koji je bio i te kako kritičan prema politici Viktora Orbana – organizovao je njegov beogradski izdavač. Još pre nekoliko desetleća u Vojvodini, a naročito i Novom Sadu, na tadašnjoj Tribini mladih, mogli smo da čujemo glas kritički mislećih mađarskih pisaca. Mikloš Meselj, Đerđ Konrad, Peter Esterhazi oštro su kritikovali prilike u matičnoj zemlji. Danas, međutim, duvaju drugačiji vetrovi. Ove misli padaju mi na pamet čitajući polemički tekst Oršolje Karafiat na portalu 24.hu. Govori o dikataturi i izražava bojazan da će uslediti još gora vremena. „Posle svega je možda jasno da već isto tako prezirem one koji samo ćute, koji se povlače i koji se ´uklanjaju s puta´ kao one koji se otvoreno slažu sa svim što se dešava i koji se tom zlu prilagođavaju”. Moram priznati da sam ja sve to već prevazišao. Ja više zameram onima koji se povlače i uklanjaju, nego onima koji se otvoreno slažu sa stavovima političke elite. Ovi potonji se bar otvoreno opredeljuju, pređašnji pak neprestano kalkulišu. Za vreme nedavnog boravka u Budimpešti nisam mogao da se načudim onom mnoštvu mladih mađarskih liberalnih intelektualaca koji žive u Vojvodini. Kod kuće, međutim, tome ne vidim ni traga, ni glasa. Posvuda samo problemi, rasprave, svađe, sve škripi, klopoće, svi dosadašnji sistemi vrednosti postaju upitni. Tranzicione elite su u dubokoj krizi, mase više ne veruju nikome, ni političarima, ni intelektualcima. I desnica, i levica, i liberalne vrednosti su podjednko u krizi. Evropa se porađa, a zloslutni znaci se umnožavaju u svim bivšim socijalističkim zemljama. U Vojvodini ne jenjava egzodus mađarskog življa. Ne iseljavaju se samo Mađari, odlaze i Srbi, dodaju mnogi, što je tačno, samo što u manjinskoj zajednici to ima daleko teže posledice. Posle pesimističkih predviđanja mađarskih demografa, oglasio se i poznati filozof, Mikloš Tamaš Gašpar: „Što se vojvođanskih Mađara tiče, možemo uglavnom smatrati da oni (kao samostalni entitet) više i ne postoje, ne računajući nekoliko hiljada upornih ljudi”. Merodavna mađarska politička i intelektualna elita u Vojvodini, međutim, drugačije razmišlja. Manjinski političari slave. Nikad nije Mađarima bolje išlo – obznanjuje predstavnik mađarska vlade. Inteligencija je zadovoljna, posvuda vlada mir, tišina i disciplina. Merodavna vojvođanska mađarska inteligencija nije nikad bila toliko zadovoljna vlastima kao poslednjih nekoliko godina.

fragmenti iz dnevničkih beleški
Preveo A. Vicko

Podelite ovu stranicu!