LASLO VEGEL: Ljut sam, jer sam na tvojoj strani

17 Dec 2016

Novi Sad – grad bez identiteta

Zveckanje mačevima, bez mačeva

Raspravljajući sam sa sobom, često se pitam, da li posle svetskih ratova u 20. veku i s iskustvima, štaviše, doživljajima jugoslovenskih ratova, preterujem kad toliko naglašavam opasnosti od nacionalizma? Za vreme „novog talasa” istočno-srednjo-evropskog nacionalizma pokušao sam da mirno, hladne glave, racionalno tumačim ovaj fenomen. Naravno, ne zanimaju me nacionalistički profiteri koji gledaju samo poslovne interese, ni političari koji jure glasove, ni pisci i drugi umetnici koji imaju u vidu samo modu i karijeru, niti oni liberalni intelektualci koji naknadno pokušavaju da se ubaštraju u nacionalistički tabor, već oni koji nastoje da prenesu građanski nacionalizam 19. stoleća u svet 21. veka. Zanimaju me oni koji nisu postali nacionalisti povodeći se za modnim trendovima, zbog karijere ili materijalne koristi – već iz unutrašnjeg, duboko iskrenog uverenja. U mom romanu Paraneza se pomalja jedan takav junak. Slutim njihove muke, razumem njihove dileme, ali vidim i ćorsokak u kojem su se našli. Našli su se u ćorsokaku, uprkos tome što je širom Istočne Evrope danas baš nacionalizam dominirajuća ideologija. I zašto je onda taj mejnstrim – ćorsokak? U pravu je Julija Kristeva: romantični diskurs nacionalizma pre ili kasnije će se izvitoperiti u totalitarnu retoriku. Moguće je da s izvesnim idealizmom prožeti nacionalista duboko prezire primitivni nacionalizam, ali ne može da vrati devetnaestovekovni nacionalizam zapadnog tipa, i zato svi koji sanjare o građanskom nacionalizmu dospevaju u duhovni vakuum, i protivno svojim namerama potčinjavaju se vlastima. Isto kao i jogunasti, podržavljeni intelektualci. Bio sam u devedesetim godinama svedok tog pokoravanja, mnogi su tada legli na rudu. Mnogi nacionalisti se polagali velike nade u Miloševića, ali suočivši se s posledicama, razočarali su se i u vođu, a zajedno s njim i u njegov narod. Malo je onih koji su s toliko entuzijazma šibali srpski narod, kao što su to činili građanski nacionalisti razočarani u Miloševića. Razočarali su se i obasuli jeremijskim kletvama pokvarenu Ameriku – i vlastitu naciju. Manjinski nacionalizam je takođe dospeo u bezvazdušni prostor, i sve više je nalikovao na nekakvi operetski nacionalizam. Ovi nacionalisti su pomalo podsećali na veštačkog seljaka koji je sa šivaćom mašinom namerio da uzore njivu, i za koje važi nekadašnja dijagnoza Lasla Nemeta: manjinski nacionalizam je „zveckanje mačem bez mača”. Prošla je i moda koja je u karikaturama Srbe predočavala sa „šajkačama” na glavi. Iščezle su neznano kud dični govori o trojnoj autonomiji, kao i ideje o nacionalnom savetu s pravom veta. Oni koji su Savezu vojvođanskih Mađara čitali bukvice proglasivši ga za veleizdaju, danas su njegovi saveznici. Arenom dominiraju real-političari. Vlasnici zarđalih mačeva sa povlače u manjinski zapećak, izbegavaju da se suoče s „protivnikom”, radije će „među sobom” potražiti i dakako otkrivati sumnjive „izdajnike nacije”, i „anacionalne elemente”, a naročito vole da love nepostojeće liberale koje su komunisti još 1972. godine istrebili. Pa tako im i ne preostaje ništa drugo nego da s vremena na vreme u građansko-nacionalnoj nošnji u Budimpešti psuju Srbe, ali ne preterano glasno, jer u novije vreme Fides veoma pohvalno govori o njima, a Viktor Orban im se i javno zahvaljuje. A Srbi u njima verovatno vide neku vrstu klovnova koji bi im jednom mogli da posluže kao adut. U međuvremenu neka igraju i pevaju do mile volje.

„Ljutim se na tebe, tebe radi, a ne protiv tebe”

Sutra uveče u Novosadskom klubu imaću književno veče. Prepun sam nedoumica i protivrečnosti. Sećam se, moja knjiga pod naslovom Život na rubu pojavila se 1992. godine, rat je bio u jeku, u to vreme mnogi bi i Dunav rado nazvali Severnom Moravom. Knjiga je na srpskom jeziku izašla u vrlo skromnoj opremi, ličila je na nekakvu brošuru iz, recimo, 1947. godine. Od tada nisam video tako loše opremljenu knjigu. Kao da je izdavač i na ovaj način želeo da naznači, da nema nikakve veze sa mnom i s tom bedom od knjige. Nikakvog odjeka nija imala, jedino je beleška Aleksandra Tišme, na zadnjoj klapni ukazivala na to da je nisam uzalud napisao. Bila je organizovana i jedna promocija, krenuo sam u sumrak, ulica je bila prepuna građana u maskirnim uniformama, tek što smo se okupili, nestalo je struje. Razgovarali smo uz plamen sveća. Posmatrajući lica u tom osvetljenju imao sam osećaj da sam na malom skupu nekakvih saučesnika, istomišljenika. Možda sam tada emotivno govorio. Inače ne volim emotivno obojeni diskurs, uostalom, ja i nemam pravo na njega, koliko sam iskusio, takav diskurs uvek krije neku vrstu snishodljivosti, servilnosti. Ja više volim naš grad – kritički. „Ljutim se na tebe, tebe radi, a ne protiv tebe” – mogao bih da citiram Atilu Jožefa. Posle 1992. godine za kratko vreme je enormno porastao broj stanovnika grada, sad već broji blizu 400 hiljada duša, samim tim promenio se i njegov profil. Bio je to svojevrsni salto mortale u budućnost. Prolepšao se Dunavski kej, uređen je centar grada, stare ulice se ne mogu prepoznati. Mladi su napustili korzo i zauzeli kafiće, ali nisu se usuđivali da pomišljaju na budućnost. Rapidno se razvijala spoljašnjost grada, ali duhovno i kulturalno je stagnirao. Žene su se i dalje lepo oblačile, pratile su modne trendove, ali gradski autobusi su se truckali, škripali, i tandrkali. Urušio se onaj ambivalentni identitet koji se uobličio na razmeđi Balkana i Istočno-srednje Evrope, ali nastala praznina nije ničim popunjena, zbog toga danas i životari u stanju nekog haotičnog prelaznog perioda. Meni je imponovao šareni svet novosadske ambivalencije, podsećao me je na virtuoznu geopolitičku igru. Ili na pazl, veštičiju slaglicu. Ni danas me ne brine gubitak starog identiteta, uostalom, gradovi se menjaju, oni i jesu vitalni sve dok su u stanju da se menjaju, već odsustvo novog identiteta. Urbanom pazlu nedostaje nekoliko kockica, nekoliko detalja, nekoliko boja. Da li su se te kockice istrošile, izbledele? Hoćemo li doživeti da Novi Sad postne grad bez svojstava? Sada je nalik na ženu koja se boji da pokaže svoju lepotu.

Među Novosađanima

Pošao sam u Zmaj Jovinu, ali sam nadomak trga usporio korake. Na novosadskim ulicama pojavili su se praznični fijakeri. Kao da se sa mnom poigravao svet mog romana Neoplanta, ili Obećana zemlja. Možda se u Srpskoj naprednoj stranci, koja upravlja gradom, probudila izvesna nostalgija? Neko je čak i ironično primetio: mora da su gradski oci čitali Neoplantu ili Obećanu zemlju. Na književnoj večeri u Novosadskom klubu sreo sam one građane koji čuvaju građansku duhovnost Novog Sada. Upravo je zbog njih pročitao Miljan Vojnović odlomak o Dunavskoj ulici. „Ponekad pomislim da nikad neću otići iz Dunavske ulice, da ću večno ostati ovde, dreždeći kao neki zaboravljeni stražar koji je i sam zaboravio lozinku, a i to, šta zapravo treba da čuva, njegovo stražarenje je nepotrebno, ali on ipak ostaje na svom mestu jer nema gde da se povuče; ne rukovodi se osveštenim lokalpatriotizmom, jer svojom besciljnom privrženošću on u sebi samo utvrđuje svest o uzaludnosti.” U snažnom osećanju bezdomnosti koja je poput lavine nalegla na nas, izmislio sam sebi dom, govorio sam prijateljima, poznanicima. U prvom redu sedeli su nekadašnji gradonačelnici, Jovan Dejanović i Boško Petrov. Veoma sam se obradovao prisustvu Jovana Dejanovića, došao je oslanjajući se na štap, bio je i pre nekoliko godina na promociji Neoplante ili Obećane zmelje. Stariji Novosađani ga pominju kao legendarnog gradonačelnika. Bio je osam godina na čelu grada, od 1974. do 1982. godine, tada je izgrađen Most slobode, podignut sportsko-poslovni centar Spens i novo zdanje Srpskog narodnog pozorišta. Možda je baš u ovom razdoblju upotpunjen novosadski pazl, tada je uspostavljena ravnoteža između tradicija grada i njegove modernizacije. Istina, bilo je i nekih promašaja, kao što je zgrada Srpskog narodnog pozorišta, ali sve je nadoknadila neumorna inovatorska volja: staro gradsko jezgro je revitalizovano, Dejanović je obnovio baštinu. Bio je reformator. Po završetku književne večeri razmenili smo nekoliko reči – nekadašnji gradonačelnik, sada devedesetogodišnjak, izrazio je želju da se uskoro sastanemo i da razgovaramo. Nazvaću ga odmah posle praznika. U prvom redu je sedeo i drugi bivši gradonačelnik, o kome se manje govori u javnosti, ali on je svojevrmeno utoliko upornije, istranije radio. To što stambene četvrti grada nisu izgrađene u socrealističkom duhu, možemo najvećim delom da zahvalimo Bošku Petrovu, čoveku koji je obišao svet i koji je u svetskom duhu i gradio u periodu od 1985. do 1989. godine. Hteo je da vidi stambene četvrti s ljudskim licem, jer je razmišljao o gradu s ljudskim licem. On je inicirao i izgradnju velikih robnih kuća, kao što je, na primer, Bazar. Iz njegovih ruku sam primio i Oktobarsku nagradu grada Novog Sada. Izgradnja Velikog Dela je, međutim, prekinuta, Milošević ga je uklonio, Boško Petrov je 1989. nestao iz javnog života. Na književnoj večeri se i on oglasio, i sasvim sam siguran da bi imao šta još da kaže.

decembar 2016.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!