LASLO VEGEL: Lepša budućnost i prazan stomak

30 May 2014

Ko zna kakvi nas sve još obračuni čekaju?

Prijatelj K. M. skicira mrežu rodbinskih odnosa u javnom životu vojvo?anske ma?arske zajednice. Slušam ga s nevericom, nisam imao pojma o ovoj vrsti isprepletenosti. Zaprepaš?en mojom neobaveštenoš?u, K. M. me s nevericom u glasu pita: „Pa gde ti živiš, zar stvarno misliš da se život sastoji od principa? Nema više ovde ni govora o bilo kakvim principima, pitaj samo bilo koga od tvojih politi?ki angažovanih poznanika, odmah ?eš da ?uješ pravi odgovor. Kaza?e ti, svi do jednog, da ih politika ne zanima, i nemoj misliti da ne govore istinu. Ovde je bitno ko je kome kum, šogor, pašenog, svastika, dobar drug, a politika je samo neka vrsta, kako da kažem, garnirunga.” Klimnem glavom, razumeo sam. „Onda je i kulinarstvo isto tako važno”, pokušavam da makar unekoliko demantujem svoju neobaveštenost. Na to su me podsetili romani Žigmonda Morica, naime, kod njega sam pro?itao da su u „ro?a?kom svetu” veoma važne ukusne i nadasve obilne ve?ere. „Tako je” – klimnuo je glavom K. M: o nekoj boljoj, lepšoj budu?nosti ne može se suvislo razgovarati dok ti kr?e creva”. Stvari mi polako postaju jasne. Usput mi postaje jasno i to, zašto je roman Žigmonda Morica Ro?aci (1932) još uvek najaktuelniji vojvo?anski ma?arski roman, ali i to zašto se danono?no ispaljuju teške frazetine o sve lepšoj budu?nosti. Požurio sam ku?i da ponovo ?itam Morica, ali nekako mi ne ide, nemam snage. Željno iš?ekujem lepe letnje ve?eri, ni najmanje nisam raspoložen da se suo?avam sa stvarnoš?u. Možda se sve to dešava zbog brzog i permanentnog smanjivanja korpusa naše manjinske etni?ke zajednice, pokušavam da opravdam situaciju. Uz to, sva je prilika da se smanjila i socijalna mobilnost, siromašna deca sa sela, naro?ito sa njegovih rubova, teže napreduju na intelektualnoj lestvici. Nažalost, o ovim i sli?nim socijalnim pitanjima gotovo da nema ni pomena u javnosti. Bezvoljno ostavljam sve to po strani, i ?itam – valjda kao utehu – jedan esej ?ule Ilješa. Oko mi zapinje za ovu re?enicu: „Slobodu nije mogu?e tuma?iti na dva na?ina. Jedna nacija ne može da traži za sebe u zajednici nacija više slobode nego što je ona sama spremna dati svakom svom pripadniku ponaosob.” Popravljam, nijansiram tekst svog izlaganja za sutrašnju me?unarodnu konferenciju srpskog PEN centra. Postoje stvari koje još nisam u stanju da ispri?am. Dva puta sam se ozbiljno ponadao slobodi, oba puta sam ostao duboko razo?aran. Znamenite 1968. godine u prvom planu je bila borba za individualne slobode, kad su se mlade generacije zanosile idejom da je oslobo?eni, emancipovani pojadinac garant slobode ?itavog društva. Pokret je odozdo organizovan i širio se na jedan neverovatno spontan na?in. Bio je pun utopisti?kih i anarhisti?kih crta, naspram vlasti zalagao se za vlast bez vlasti, naspram politike za antipolitiku. Zalagao se za uspostavljanje dobrovoljnih komuna lišenih bilo kakvog vida nasilja. Hteo je da stvori male krugove slobode koji bi se organizovali u veliku globalnu mrežu. Me?utim, pokazalo se da je sistem ja?i od pokreta, i šezdesetosmaške ideje su poražene. Da, sve sam to napisao u svom romanu Dupla ekspozicija. Pisao sam rekvijem, i ne slute?i šta me ?eka. Možda sam bio suviše pesimisti?an, pomislio sam dvadeset i jednu godinu kasnije, jer je rušenje berlinskog zida dalo snažan impuls ideji ujedinjene Evrope, ohrabrilo je antitotalitarne pokrete. „Evropa – odmah” – to je bila najvažnija parola emancipatorskih pokreta. „Plišane revolucije” su nastajale u znaku kulture ljudskih prava, me?utim, ubrzo su izlazile sa programima koji su isticali primat slobode društva (kolektiva), a ne pojedinca. Ovi pokreti ve? nisu bili odozdo, nego odozgo organizovani. A organizovale su ih one elite koje su izvukle pouke iz poraza šezdesetosmaških ideja. I uskoro na ?elu tih pokreta nije više bilo umetnika, sanjara, smenili su ih pravnici i politi?ki aktivisti, tehni?ari koji su pošli od one racionalne teze da individualne slobode može da garantuje samo višestrana?ka demokratija i slobodno tržište. Šezdesetosmaški principi nisu se našli na vidljiv na?in u sukobu s principima formulisanim 1989. godine, ali nisu mogli ni da se me?usobno usklade, iz toga su i nastali izvori novih konflikata. Ta situacija je postala jasna odmah nakon promene društveno-politi?kog sistema, kad je nova politi?ka elita po?ela više da se poziva na slobodno tržište, a manje na ljudska prava. Nije usledila, dakle, sinteza šezdesetosme i osamdesetdevete. Ko još danas pominje li?ne slobode? Danas svi govore samo o kolektivu, pojedinac se našao duboko u drugom planu. Nema više i ni li?nog ugleda, ni li?nog primera. U javnom životu, javnom govoru, individualizam je skoro izjedna?en sa psovkom. Novokapitalisti?ka klasa ?vrsto drži vlast u svojim rukama. Morao sam, ipak, da napišem taj rekvijem.

Onemo?ala levica i nedelotvorni desni centar

Konferencija srpskog PEN centra u Novom Sadu, o starim i novim evropskim granicama. Sino? sam u Di Cajtu naišao na poražavaju?e podatke – širom Evrope ja?aju ekstremno desni?arske stranke, u Engleskoj, skoro da je izvesno, na izborima za Evropski parlament, pobedi?e evro-skeptici. Grditi, kritikovati ekstremnu desnicu, sve mi se viši ?ini da je jalov posao. Nije samo krajnja desnica problem. Postoji, naime, jedna onemo?ala evropska levica i jedan nedelotvorni desni centar. Deo inteligencije pere ruke, ne zanima je politika ali želi da participira u benefitima koje ona donosi, muva se oko fondova koji se pune iz budžetskih sredstava. Preostali deo, pak, zamajavaju?i se sa starim, dobrim liberalnim principima i sa izan?alim utopijama, batrga se uskom stazom koja vodi ka republikanskim vrlinama. Me?utim, niko nije baš siguran kuda vodi ta staza. Videli smo, a valjda smo i nau?ili, da se na putu liberalnog mesijanizma koji je tetošio ideje prosve?enosti, ispre?ila neoliberalna ekonomska politika. Danas je i ovaj pojam prili?no sumnjiv. Imam ose?aj da sam se našao u nekakvoj džungli. Slušam izlaganja svojih prijatelja, uzimam u?eš?a i u raspravi, ne mogu se oteti utisku, me?utim, da tapkamo u mestu i da za sada samo tražimo re?i.

U stani?nom restoranu istorije

Na novosadskoj PEN konferenciji slovena?ki pisac Drago Jan?ar na po?etku svog izlaganja govori o tome kako su u osamdesetim godinama u Sloveniji s velikim interesovanjem, pažljivo ?itali moje pozorišne kritike u beogradskoj Politici. One su predstavljale – kaže Jan?ar – meru i kvalitet. U svojoj zbunjenosti uspevam samo da promucam nešto sebi u bradu. Jer meni se u?inilo da Jan?ar govori o jednom meni posve nepoznatom ?oveku koji sedi i ?eka nešto u stani?nom bifeu neke varošice na železni?koj liniji izme?u Beograda i Budimpešte. Ne zanima ga red vožnje, ne želi da se ukrca ni u jedan voz, jedino ga ?udi da je stani?ni bife prazan. Nema u njemu žive duše. Doziva konobara, hteo bi da plati ra?un, mada nije ništa ni popio, ni pojeo. U tom slu?aju, pomišlja, mogao bi da ostane tu još neko vreme.

Nema mira

Prekju?e, u srcu Novog Sada, na svega dvadesetak metara od zdanja pokrajinske vlade (Izvršnog ve?a AP Vojvodine), dogodilo se ubistvo. Prema prvim vestima, re? je me?usobnom obra?unu mafijaša. Nema mira u gradu na Dunavu. Ko zna kakvi nas sve još obra?uni ?ekaju?

Zloslutni znaci

Najpre me je Anika upozorila da kineski trgovci jedni za drugim zatvaraju svoje prodavnice. I zaista, sve je manje kineskih trgovina. Zloslutni je to znak, jer jasno pokazuje da je kupovna mo? ovdašnjih gra?ana drasti?no opala. Nema narod više para ni za jeftinu kinesku robu. Brojim dane i naga?am šta ?e sutra da poskupi. Najesen, sva je prilika, naše ra?unice bi?e sasvim druga?ije.

maj 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!