LASLO VEGEL: Kultura žalbi i žalopojki

03 Dec 2016

Manjinski političari su zadovoljni, manjinski građani se iseljavaju

Krvava opereta tranzicije

Uvek sam morao da platim visoku cenu za utopijske misli. Uprkos tome, skoro instinktivno sam tražio svoju utopijom nazvanu stupicu. Takva zamka bio je i socijalizam koji nije dolazio na krilima zvanične propagande, već je bio u osnovi osećanje života naroda u srbobranskoj Zelenoj ulici. Video sam da ljudi iz dana dan žive sve bolje, nisu se žalili, već su bili puni optimizma. Možda su tada prvi put u životu imali osećaj sigurnosti. Ako su bili bolesni, znali su da će lekar da se pobrine za njih, nisu morali da strepe, hoće li imati dovoljno novca za lekove. Strah od bolesti ni danas nije poznat bogatima, imaju dovoljno para za pivatne klinike, za skupe lekove. Ali šta da rade siromašni? Upišu im imena na liste čekanja, i pojma nemaju kad će stići na red. Danas se bogataši boje samo smrti, siromašni – bolesti. Sirotinja zna: smrt je neizbežna, bolest nepodnošljiva. Mogao bih da nabrajam tadašnje ohrabrujuće znake. Narod je u mojoj ulici najpre kupio radio-pijemnik, zatim televizor, a na kraju gonga seoskih kuća gradio je kupatilo. Plebejski sloj se uzdao u socijalizam. Polako je relaksirana i politička atmosfera, kultura žalbi i žalopojki ni izdaleka nije bila tolika kao što je danas. Da li su lagali sebe? Ne bih smeo time da optužim jednostavne ljude. Ali šta bi drugo mogli da izaberu manjinski građani posle Kraljevine Jugoslavije? Bio je jedan kratki Horti-intermeco, kad su ispaljivali nacionalne parole i tirade, ali čim je zagustilo, gospoda su ostavila plebejski sloj na cedilu, ta sirotinja je morala potom krvavo da plati cenu nacionalne demagogije. Stigoše utom i „novi hladni dani”. Kukavni džentriji, retori gospodstvujuće Mađarske nisu se ni do danas za to izvinili. Posle masovnih grobnica došlo je do postepenog otapanja. Potomci žrtava su na čudesan način hteli da zaborave „hladne dane”, i sa zaprepašćujućom energijom su započeli novi život. Velika Trauma se pretvorila u Veliku Tajnu. Pravi tabu. Nisu govorili da su očevi završili u masovnoj grobnici, nego da su nestali u ratu. U mom razredu je nekoliko njih delilo ovu sudbinu. Da, pripadam generaciji nestalih očeva. Vojvođanska mađarska zajednica je posle 1948. godine bila osuđena na socijalističku utopiju. U tom svetu sam rođen, drugi svet nisam poznavao. Odrastao sam u socijalističkoj retorti. Tek sam u romanu Memoari makroa, koji sam pisao 1965-1966. godine, spoznao da je svet u retorti lažan. Nisam se s tim pomirio, na stupcima časopisa Uj Simposion pisao sam o nonkonformizmu. Tražio sam žeravicu ispod pepela. I dobio sam odgovor, ne samo u Uj Simposionu. Šta ja to hoću? Da radnička klasa štrajkuje protiv sebe? Godina 1968. bila je nova prekretnica. Mogao sam da biram elegantnu i komotnu rezignaciju, gospodski cinizam, bogato nagrađivani separatni mir. Nisu se očekivali veliki ustupci – trebalo je samo ćutati. Ali, ne! Šezdesetosma je za mene donela utopiju negacije. Pisao sam da ova levica pati od skleroze, u nadi da ipak postoji demokratski socijalizam. Ali taj socijalizam nije se pojavio. Moj sledeći roman, Dupla ekspozicija, govorio je o tome da je moja generacija izneverila šezdesetosmu, i da se tog prokletstva ni do danas se nismo oslobodili. U novu zamku sam pao 1989. godine. U redu je, ako je socijalizam s ljudskim likom drveno železo, opredelimo se onda za demokratiju, za ljudska prava, za ljudsko dostojanstvo, pa čak i ako to treba platiti uvođenjem kapitalizma. U ratnim okolnostima smo srljali u sve autoritarniji kapitalizam, dok je demokratija bivala sve neuhvatljivija. Pri tom slušam novopečene heroje, i horska pevanija o njihovom obračunu sa socijalizmom. Hip-hop, ćiribu i ćiriba, komunistički funkcioneri postadoše preko noći antikomunisti. Ovdašnja tranzicija je nalikovala na krvavu operetu. Nekadašnji levičari su tako oštro zaokretali udesno, da su izazivali sve ozbiljnije saobraćajne nesreće. U zajednici vojvođanskih Mađara ukorenio se viktimo-autoportret, elita se predstavljala kao žrtva čak i kada je životarila na državnom budžetu. Priznajem da je verovatno bilo neprijatno preživati pored Miloševićevih državnih jasala, ali je neukusno to predstaviti, naknadno, kao zaslugu. Bilo je žrtava, u ne malom broju, ali ne iz redova manjinskih političara i intelektualaca, nego opet – kao i uvek! – običan narod je propatio i ovo nacionalističko ludilo.

Sanjarije

„Velika je sreća Isusova što je umro mlad”, pisao je Cioran.

Optimizam

U Nišu zajednička sednica vlada Mađarske i Srbije. Na konferenciji za štampu mađarski premijer Viktor Orban je rekao: „Hvala Srbiji na vođenju računa o Mađarima koji žive ovde” i dodao da je Srbija svojom manjinskom politikom daleko isprednjačila u Evropi. I Orbanu se čini izvesnim privredni procvat Srbije. Manjinski političari su zadovoljni. Manjinski građani se iseljavaju.

Duvaju (i) novi vetrovi

Rano ujutro putujem u Beograd, ovoga puta vozom. Kompozicija koja je sasvim nalik na švajcarske vozove kasni samo par minuta, nešto se u Srbiji ipak menja. Pre nekoliko meseci sam dugo razmišljao o pozivu Srpske akademije nauka i umetnosti. Da li da prihvatim učešće u savetovanju o kulturi, ili ne. Čitao sam kritičke izjave novog predsednika Akademije, Vladimira Kostića, izjave koje su skandalizovale zvaničnu javnost. Učinilo mi se da oko Akademije duvaju novi vetrovi. Na kraju sam prihvatio argumente predsednika programskog saveta ovog naučno-stručnog skupa Ivana Medenice. Zašto da odbijem dijalog, kad je jedan od slogana skupa bio – neka bude dijaloga, bez ljutnje! A velikoj sali SANU naišao sam na mlada lica, i čuo sasvim nove rečenice. Jedna mlada dama, Divna Vuksanović, citirala je Marksa i govorila o tome da danas samo anti-kultura raspolaže moralnom aurom. U pauzi sam razmenio nekoliko reči s Vladimirom Kostićem, predsednikom Akademije, upravo o značaju dijaloga, a s književnikom i slikarem Miletom Prodanovićem o prilikama u novosadskoj kulturi. Prodanović je mnogo bolje obavešten o kadrovskim promenama u novosadskim kulturnim institucijama, nego ja. Šta je novo u Novom Sadu? Hm. Skandali su u medijima prohujali kao letnja oluja, pisci su novosadski ćutali, kao i uvek. Prodanović se raspituje o Karolju Vičeku, koji je zajedno sa njim član onog saveta za kulturu koji ima zadatak da izradi kulturnu strategiju Srbije. Dolazim do saznanja da je atmosfera u Beogradu prilično napeta. Akademik Ljubomir Simović, koji je više poznat po svojim opreznim izjavama, na svečanosti povodom 90. godišnjice osnivanja Srpskog PEN kluba, govorio je o „povratku varvarstva”. Voleo bih da i u Novom Sadu osetimo svežinu novih vetrova. Svoj referat počinjem pregledom evropske književne scene. Poslednjih godina glavne evropske nagrade dodeljene su autorima onih romana koji predočavaju otvorene, mozaičke identitete. Kod nas to nije neka novost. Andrić, Krleža, Tišma, Danilo Kiš… nabrajam dalje. Zapadni pisci sad otkrivaju mozaički identitet, mi smo ovde na to osuđeni. Ili na to, ili na rat. Bauljamo na samoj ivici provalije, ako poremetimo ravnotežu, propadamo. Nema srednjeg puta. Predsednik Akademije Vladimir Kostić mi čestita, zatim reč dobija Ivan Medenica, koji počinje primedbom da sam svojim referatom visoko digao letvicu, i da je posle teško govoriti. I on počinje s evropskom scenom, zatim se okreće domaćim relacijama. Medenica smatra da samo dva domaća pozorišna festivala imaju jasan profil. Jedan je beogradski BITEF, drugi subotički Dezire koji na kojem je primetan rukopis Andraša Urbana, jednog od najboljih reditelja u ovom regionu. Bilo je to prijatno slušati u svečanoj sali Srpske akademije nauka i umetnosti. Na ovom stručno-naučnom skupu čule su se brojne kritičke i na razmišljanje podsticajne primedbe na sadašnje stanje stvari u kulturi. Po završetku konferencije u obližnjem kafeu smo sa Medenicom, Aleksandrom Kostićem, potpredsednikom Akademije, nastavili razgovor. Medenica kaže da ove godine nije bio u Subotici (boravio je u to vreme u Berlinu) nije video predstave s ovogodišnjeg Dezirea. Želeo je da vidi What is Europa, ali ne brine, uskoro putuje u Sarajevo, videće predstavu, s namerom da je eventualno pozove na sledeći BITEF.

Umro Kastro

U devedesetoj godini života umro je Fidel Kastro. Mogao je da bude legenda, ali se izmetnuo u brutalnog i neotesanog diktatora. Bilo je u njemu nečeg anahronog. Današnji diktatori su suptilniji.

novembar-decembar 2016.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!