LASLO VEGEL: Kultura autonomije i ekspanzija balkanskog virusa

17 Mar 2018

Ako ne stvaramo samosvojnu kulturu, šta će nam autonomija?

ponedeljak, 29. januar 2018.

Sedeći za pisaćim stolom bavim se mišlju da napišem neku vrstu komentara o odnosu autonomije i kulture, ali sam naposletku odustao od te ideje. Ponovo bih izložio svoju staru bojazan, da upravo mladi pobornici autonomije, nadareni, karakterni istoričari i pravnici – ne obraćaju pažnju na kulturne vrednosti Vojvodine, premda primećujem, čitajući knjige najvrsnijih evropskih istoričara, da se oni često pozivaju na pisce, na intelektualce, na sisteme kulturnih vrednosti. Poslednjih meseci učestvovao sam na nekoliko javnih tribina na kojima se raspravljalo o autonomiji Vojvodine. Nažalost, poslednjih nekoliko godina splasnulo je interesovanje za nju, ali to ne osporava argumentaciju mladih naučnika, međutim, primetno je odsustvo kulture u njihovim inače pametnim razlaganjima. Po mom mišljenju, kad je autonomija u pitanju, kultura je u njoj mnogo značajniji činilac nego u nacionalnoj istoriografiji. Autonomija Vojvodine – bez specifične kulture? Setih se Čerčila: usred Drugog svetskog rata se suprotstavio generalima koji su, pozivajući se na ratne izdatke, tražili da se smanje budžetska sredsta namenjena kulturi, na šta je Čerčil postavio pitanje: za šta se onda uopšte i borimo? Pitam i ja: ako ne stvaramo samosvojnu kulturu, šta će nam autonomija? Autonomaški političari vodili su s Beogradom ratove za fotelje, ali su istovremeno bili i beogradski kulturni snobovi. Na ovoj liniji nije moguće u 21. veku razmišljati o autonomiji koja je danas, uzgred, kompleksnija tvorevina. Bez osobene kulture ni u Evropskoj uniji nije moguće legitimisati autonomiju, u najboljem slučaju može se razmišljati o nekakvim regionima. Po tom pitanju poučno bi moglo da bude lucidno zapažanje Teofila Pančića u vezi sa Istrom. Upravno-pravna autonomija Istre je daleko manja, ali je kultura autonomije ipak veća. S tim u vezi se prisećam jedne rasprave od pre nekoliko godina sa tadašnjim upravnikom novosadskog Srpskog narodnog pozorišta. Pitao sam ga, kako je moguće da ovo pozorište nije bilo u stanju da afirmiše iz sopstvene sredine reditelja, dramskog pisca, čije bi ime bilo poznato u celoj zemlji, ali i u regionu. Njegov odgovor me je iznenadio. Oni se zalažu – rekao je – za otvorenost. I ja se zalažem za otvorenost, rekao sam, nema žalosnije stvari od provincijalne zatvorenosti, ali kakva je ta otvorenost koja se zatvara pred sopstvenom duhovnom sredinom? U ovom slučaju reč je o provincijalnoj otvorenosti, i to je trauma broj jedan Novog Sada.

utorak, 30. januar 2018.

Skidam sa police roman Doktor Faustus Tomasa Mana. „Propadaš, Nemačko, a ja se sećam tvojih nadanja” – čitam biblijsko apokaliptičnu rečenicu, odlažem knjigu i pokušavam da se prisetim, kakvih se još nadanja sećam? Primećujem, međutim, samo to da oko mene nešto propada, nešto što nije moje, što nikad nije ni bilo moje, jer ne mogu večno da zavaravam sebe da je bilo šta ikad bilo moje, samo sam želeo da se nadam da je bilo moje, dok obmanjujem sebe da sam imao istoriju, ali moram priznati da je moja istorija na kraju nestala u istorijskom vakuumu.

petak, 2. februar 2018.

Sve je više ratnih romana u kojima prevladava viktimološka narativa, to je već proizvod „damping-razdoblja” ratne proze, u kojoj svi, krajnje narcistički, bruse, čiste, peru vlastite patnje. Radije pomišljam na ratnu prozu nastalu u času prvog šoka, napisanu u devedesetim godinama ili, najdalje, prvih godina novog milenijuma, na ranu, bezdomnu ratnu književnost, čiji su autori za relativno kratko vreme shvatili da nije reč o pukim plemenskim sukobima, da nije reč o tome da su „zaostali” balkanski narodi potegli nož jedni na druge (što dolikuje istaći s pozicija mađarske kulturne superiornosti), već o tome što je Marek Edelman, vođa varšavskog ustanka (bio je 1968. prognan iz rođene zemlje, na šta je on odgovorio da, „naposletku neko mora da ostane s onima koji su ovde stradali”) , dalekovido naznačio u vezi sa južnoslovenskim verskim, etničkim ratovima: reč je zapravo o posthumnoj Hitlerovoj pobedi. Dovoljno je da se osvrnemo oko sebe u (istočnom) regionu, pa da uočimo ekspanziju balkanskog virusa. Zbog toga bismo i morali da iznova promislimo prošli vek, u doba veselog autokratizma. Mirko Kovač, Slobodan Šnajder ili Miljenko Jergović nisu pisali istorijske romane, već veoma polemične, autobiografske, ali ne i narcisoidne romane o zlokobnim simptomima istorije.

sreda, 7. februar 2018.

(…) Zastajem na minut-dva ispred televizora, gledam izveštaje o izbornoj kampanji u Beogradu (lokalni izbori) i u Mađarskoj (parlamentarni izbori). I jedna i druga se nadmeću u grubostima. Da li nam je to demokratija donela? Pogrde, podmetanja, klevete, isključivost, agresivnost? Samo da ne bude i gore, pomišljam, i uzimam s police knjigu Ištvana Biboa. „Koreni fašizma su uvek tamo gde se, iz bilo kojih razloga, zbog bilo kakvog potresa, usled bilo kakve zablude, nacionalno pitanje suprotstavlja pitanju slobode, tamo gde neki istorijski potres usadi u svest naroda grčeviti strah da će unapređivanje slobode ugroziti stvar (opstanak) nacije.” Moju zabrinutost povećava i ona Biboova tvrdnja, u čiju se istinitost uveravam iz dana u dan, po kojoj fašizam uspeva samo tamo gde su prisutna masovna demokratska osećanja, nema fašizma bez neke vrste prethodnice, pokušaja ili fijaska demokratije, dakle, „fašizam je deformisani derivat demokratskog razvitka”. Gde li je onda izlaz danas, kad je razočaranost u demokratiju masovna? Da li u prosvećenom apsolutizmu? Grozno je i pomisliti: ako nismo u stanju da živimo u demokratiji, onda zaslužujemo diktaturu. Nažalost, dešava se da ljudi, baš kao što beže od slobode, beže ujedno i od demokratije.

četvrtak, 22. februar 2018.

Ministar za inostrane poslove Ivica Dačić apelovao je na kosovsko rukovodstvo da prestane da potpiruje histeriju Velike Albanije. Svi govore o miru, s ratnim vokabularom. Mađarski ministar za regionalni razvoj Janoš Fazekaš juče je na jednom predizbornom forumu na Čepelu izjavio da će u slučaju pobede Šoroševog plana, vrli Mađari – umesto svinjetine – jesti insekte.

utorak, 6. mart 2018.

Pismo Tomasa Mana Karolju Kerenjiju (4. avgust 1934.): „… došao je trenutak kad bih se kajao da sam u daljem iščekivanju ćutao.”

sreda, 7. mart 2018.

Pismo Tomasa Mana Bertoldu Brehtu (10. decembar 1943.): „… svetske demokratije su saučesnice u teškom zločinu nastanka fašističke diktature, njenom jačanju, i u čitavom onom zlu koje se sručilo na Evropu i na Svet. O ovom saučesništvu kapitalističke demokratije govorio sam javno, nisam verovao da će moje reči biti strpljivo primiljene k znanju, a o tome da i ne govorimo, da sam ispraćen aplauzima. Štaviše, narugao sam se i blesavom, slepom strahu građanskog sveta od komunizma, i to ne samo u Njujorku, već pre toga i u Vašingtonu, u kongresnoj biblioteci.”

Tako govori jedan građanin.

Preveo Arpad Vicko

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!