LASLO VEGEL: Kriza partokratije

20 Jul 2014

"Brže s tim streljanjem!"

Politička reforma?

Imao sam strpljenja da odgledam do kraja intervju predsednika vlade Aleksanda Vučića emitovan na javnom televizijskom servisu Srbije. Očekuju se, sve u svemu, oštre mere. Nisam ekonomista, nisam kompetentan da sudim o tome, koliko su najavljene mere svrsishodne. Prema mišljenju stručnjaka, iz aktuelne ekonomske krize možemo da se iskobeljamo na više načina, i da će se vrlo brzo ispostaviti, da li je vlada odabrala dobar put. Bojim se, međutim, da više nije reč samo o ekonomskoj, nego i o političkoj krizi, koju bi trebalo neutralisati političkim reformama. A glavni generator te krize je partokratski sistem, partijski parazitizam, međupartijske nagodbe koje su na delu pre svega u javnim preduzećima. Čitam u novinama da su (i) za vreme ove nove vlade pratije delile među sobom osvojeni plen. „Neka toplane budu tvoje, zauzvrat će zavod za izgradnju grada biti moj. A kulturu ćemo utrapiti onoj koalicionoj boraniji, od nje ionako nema vajde, niko se još nije omastio u kulturi.” Ove stvari se mogu promeniti samo zaokretom koji teško mogu da zamislim. Ali, neka im bude!

Brže s tim streljanjem!

Prošlo je već 19 godina od genocida kod Srebrenice. Pre desetak godina su još i eminentni profesori prava polazili od toga da je zločina bilo i na jednoj, i na drugoj strani. Cinična uravnilovka. Franc Kos, jedan od pripadnika odreda Vojske Republike Srpske koji je obavljao pogubljenja srebreničkih Muslimana, ispričao je i to da su komandanti bili nezadovoljni brzinom egzekucija, pa su naredili: brže s tim streljanjem! Prema dosadašnjim podacima, kod Srebrenice je ubijeno i u masovne grobnice pokopano 8.372 ljudi. Na godišnjicu srebreničkog genocida u Beogradu na više mesta su osvanuli plakati podrške haškom optuženiku Ratku Mladiću na kojima piše: „Đenerale, hvala ti za Srebrenicu!” Nema još vesti da su počinioci, plakateri, identifikovani. A ni profesori prava nisu korigovali svoje stavove.

Sirotinja je čuvala radionicu

Nekoliko dana u Budimpešti sa kćerkom i s unucima, oni od pre godinu dana žive u Australiji. Australija – ponavljao sam sa smeškom i ispričao kćerci kako su njen deda i baka posle rata ozbiljno planirali da se isele u Australiju. Ili u Kanadu. Slušajući ih načuljenih ušiju – imao sam tada pet ili šest godina – počeo sam i ja da sanjarim o belom svetu. Sećam se, već sam bio školarac, komšije su se, kad god je vreme bilo lepo, a seljački poslovi dozvoljavali, uveče okupljale na ulici, na klupi i oko klupe ispred nečije kuće i pričali o velikom svetu. Ko je i gde bio vojnik u Velikom ratu? I moj deda je bio na frontu, na zidu seoske gostinjske sobe visila je njegova pozamašna fotografija. Stasiti husar držao je čvrsto dizgine propetog konja, a drugom rukom je trijumfalno digao visoko isukanu sablju. Spretni fotograf je umesto lica dičnog husara u sliku uklopio dedino lice, i ta fotomontaža je bila jedina dedina uspomena s fronta. Uzalud sam molio i kumio hrabrog dedu da mi priča o ratu, ali uzalud, više je voleo da mi priča o Francuskoj, tamo je radio nekoliko godina posle Velikig rata, kao preteča potonjih gastarbajtera. Pričao je neumorno o Parizu, i skoro svaka njegova priča se završavala s Napoleonom. Nedavno sam došao do romana U čeličnoj oluji Ernsta Jingera, njegovi opisi scena rovovskih borbi razrešili su tajnu, zašto deda nije hteo da priča o svojim ratnim doživljajima. „Odmah na ulazu ležao je potrbuške leš u iskidanoj uniformi, glava mu je bila bezmalo otkinuta, krv se već usirila oko vrata. Kad ga je jedan bolničar okrenuo na leđa, da mu uzme lične stvari, ukazala mi se slika iz najkošmarnijih snova: iz njegove smoždene ruke štrčao je još samo palac” – čitam u Jingerovom romanu koji je krcat sličnim scenama. I sve je to video, i doživeo i moj deda, i njegove komšije, zato se sad i ne čudim, zašto su svi ćutali o borbama, i streljačkim rovovima, o ratu uopšte, i što su nam pričali samo o pejzažima, o putovanjima, o ljudima koji govore posve nepoznatim jezicima. Premda je – bar prema onome što se može pročitati u Jingerovom romanu – početak bio sasvim drugačiji. „Krenusmo na front pod kišom cveća, u omamljujućoj atmosferi ruža i krvi.” Dedina generacija je i te doživljaje prećutala, kad su oni krenuli na front, nisu ni slutili šta ih tamo čeka. Ovu vrstu „nedužnosti” sam pokušao da predočim i u romanu Šlemilovo kopile. Izbio je rat, i jedan od junaka mog romana, majstor Švarc, rekao je samo toliko da sve to neće dugo potrajati, naučićemo Srbe pameti, a potom su, 1918. godine, imućniji pokupili svoje stvari i zbrisali, ostala je samo sirotinja, da čuva radionicu. Isto se dešava i na početku Drugog svetskog rata. Došli su 1941. prpošno uzvikujući slogane o naciji, krvi i tlu, a potom su u jesen 1945. zbrisali. A nedužna sirotinja je ostala, i mnogi su završili u masovnim grobnicama širom Bačke. I to spada među među trijanonske traume, ali oni koji govore o Trijanonu, ovu činjenicu nerado primaju k znanju.

Kad lavina krene…

Već je i u supermarketu glavna tema ćaskanja kupaca i prodavačica su plagirani doktorati. Jedna od prodavačica uzdahne: ne bi bilo loše doći nekako do nekog jeftinog doktorata. Ma, šta će ti to, draga, uključuje se u razgovor jedan kupac, šta bi ti radila s doktorskom titulom? Doktorandi i doktorati postali su centralna tema bulevarske štampe, zauzimaju bar onoliki prostor u novinama koliki je posvećen ljubavnim aferama estradnih umetnica i umetnika. U međuvremenu lagano raste broj onih doktorskih disertacija čija je originalnost, u najmanju ruku, sumnjiva. Zanimljivo je i to, da brojni državni funkcioneri i partijski lideri stiču doktorate na privatnim univerzitetima. Ostaće večita tajna zbog čega nemaju poverenja u državne univerzitete. Javnost postavlja pitanja, državni organi pak ćute. Zašto? Trebalo bi progovoriti, jer ako jednom lavina krene, postaće sumnjivi i oni koji su pošteno, napornim radom stekli doktorsku titulu. Već imamo vesti o tome da su u nekim institucijama otkrili lažne diplome. A nije zgoreg imati u vidu ni to da je najviše diploma falsifikovano u devedesetim godinama.

jul 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!