LASLO VEGEL: Kraj belle époque?

11 Sep 2015

Tridesete godine mi se avetinjski ukazuju

Mađarski čelnici

Nemački Bild je objavio nemačke statističke podatke o uhvaćenim, odnosno uhapšenim i okrivljenim za krijumčarenje ljudi. Prema ovim podacima, od januara do jula, dakle, za prvih šest meseci ove godine, nemačka policija je uhapsila 1.785 krijumčara migranata. Državljani Mađarske su na čelu, iza njih su Rumuni. Srbija zauzima skromno treće mesto na vrhu tabele.

Svakodnevna šizofrenija

Usred ranojutarnje, rutinske kupovine, na Žitnom trgu ugledam starog poznanika, Martona G, rodom iz iz Subotice. Juče je stigao iz Budimpešte, da sredi papire za penziju. Razgovor počinje sa žestokom grdnjom migranata. Boji se da će u velikom broju da se nastane u Subotici. Podsećam ga da skoro bez izuzetka ovi ljudi nastoje da se dokopaju Zapada. Jeste, ima spreman odgovor, samo dobar deo njih će biti vraćen, i na kraju će ostati u Subotici. I tamo će čekati sledeću priliku. Šta da mu kažem? Ne mogu reći čak ni to da je ova najnovija seoba naroda kao grom iz vedra neba. Problem je ogroman, posledice su nesagledive. Biće sigurno konflikata, ako ne sutra, onda posle deset godina. A bojim se da će u nekim drugim oblastima uslediti još žešći, još teži konflikti. Nikad do sada nisam bio suočen s toliko nepredvidljivom, neizvesnom budućnošću. Pitanja migranata, azilanata, izbeglica čine samo jedan segment tog globalnog konflikta. Veoma je teško o svemu tome govoriti trezvenim, smirenim glasom. Mogu samo da sležem ramenima. Svog subotičkog poznanika pitam o životu u Budimpešti. Priča mi da se odselio tačno pre dvadeset godina, prodao je kuću u Subotici i kupio u centru Budimpešte lep, prostran, konforan stan. Subotičku kuću je, srećom, odlično prodao, jedan Srbin, izbegao iz Hrvatske, nije se cenkao, isplatio je bez reči traženu sumu. A onda se potužio da u Budimpešti još uvek gledaju na njega kao na stranca, pa se zbog toga druži sa ljudima koji su, poput njega, došli iz Vojvodine. Pitam ga, zašto je baš nekom izbeglici prodao kuću u Subotici, kad ih već toliko ne trpi. A zašto da ne? – odgovara pomalo uvređenim tonom. On je ponudio najviše. Koliko protivrečnosti u jednom čoveku! Čista šizofrenija.

U haosu

U Budimpešti pravi haos. Rano jutros zatvorena je legendarna peštanska železnička stanica Keleti. Pred ulazima kordoni policije u punoj opremi – od šlema do specijalnih, produženih pendreka. Pendrek zadenuli za pojas, njihova glavni argument jutros je sprej-suzavac. Mirne demonstracije migranata, kliču Nemačkoj i Angeli Merkel. Germany, Germany, sloboda, sloboda! Sa Anikom vrlo brzo zauzimamo stav da u dogledno vreme nećemo putovati u Budimpeštu, s obzirom na to da nas dvoje skoro uvek putujemo vozom. Pomišljam na svoje, za početak oktobra dogovoreno književno veče u Beču, bilo bi pametnije putovati autobusom, ako se do tada situacija ne konsoliduje. Antal Rogan, vođa parlamentarne frakcije Fidesa, izjavio je da ne bi voleo da njegov unuk živi u Ujedinjenim evropskim kalifatima. To me podseti na roman Pokoravanje Mišela Uelbeka. Samo u tom romanu reč je o tome da je desni centar dotle šurovao s ekstremnom desnicom, da su mu birači okrenuli leđa i glasali za Muslimansku braću. Da li je priča poučna? Armija stranih dopisnika, reportera, televizijskih ekipa kampuje na trgu ispred stanice Keleti. Zatim slede slike iz Beča. Na Vestbanhofu dočekuju migrante bocama mineralne vode. Ulicama Beča oko 2.000 Austrijanaca, na mirnim demonstracijama, zahteva da se s izbeglicama postupa korektno, dostojanstveno, ljudski. U Minhenu su im podeljeni paketići hrane, bebe su dobile pelene i dečiju hranu. Imigranti su na minhenskoj železničkoj stanici dočekani s transparentima Willkommen! – nedaleko od njih uredno demonstriraju pristalice ultradesničarskih pokreta. Evropska javnost se uskomešala. Da li je moguće da će ovaj ogroman talas izbeglica prisiliti evropske lidere da ponovo razmisle o evropskom jedinstvu? Da to jedinstvo bude čvršće, ili da svako kupi i nosi svoje krpice. Nekih promena će svakako da bude. Oni koji se zalažu za čvršće jedinstvo, neka ga i ostvare, a oni koji se opredele za svoje, posebne puteve, neka idu. Možda je potreban i referendum. Neka se svi izjasne, da se zna ko ostaje, a ko odlazi. Nije obavezno ući u čamac za spasavanje.

Kraj belle époque?

BookTalk. Imam osećaj da samo dangubim, da traćim svoje vreme. Najčešće s takvim osećanjem odlazim s raznih književnih manifestacija. Jedino me raduje to što sam bio u prilici da sretnem neke svoje kolege iz Zagreba, Sarajeva. S druge strane, bio sam pomalo (prijatno) iznenađen time što sam govorio u dupke punoj dvorani. Ponekad je potrebno da se pojaviš i u Novom Sadu, primetili su neki moji poznanici. Zabeležio sam rečenicu beogradskog pisca Aleksandra Gatalice. “U Novom Sadu ne bi niko počinio atentat na Franca Ferdinanda.” Mnogi su se na to trgli, digli glavu, nisu razumeli. Jedan drugi učesnik u raspravi citirao je Gintera Grasa: možda je Treći svetski rat već počeo, samo mi to još ne znamo. Previše kategorična izjava. Ja ne bih smeo ovako da se izrazim. Ili nisam sklon ovakvim formulacijama, svejedno. Radije ću priznati da se množe zlokobni znaci da je ovaj naš belle époque – završen. Guši me osećanje deja vu, ono iz tridesetih godina – da, te tridesete godine mi se avetinjski ukazuju. Guraju se razbojničke grube reči.

Nesrećno leto

Možda je došao kraj i letnjim vrućinama. Malo sam ovako zlosrećnih leta imao u životu, kao što je ovo ovogodišnje leto.

Demonstracije ispred zdanja mađarske ambasade

Sveopšti haos. Juče su mađarske vlasti prevezle autobusima iz Budimpešte na austrijsku granicu nekoliko hiljada izbeglica. Budimpeštanska železnička stanica Keleti bila je ispražnjena nekoliko časova, ali se ubrzo potom ponovo napunila. Na srpsko-makedonskoj granici čeka oko 5.000 izbeglica, njima se i te kako žuri, žele da se domognu Austrije pre sredine septembra kad će na snagu da stupe novi, pooštreni mađarski zakoni. Pljušti kiša. Majke i očevi na leđima, za vratom, u naručju nose malu, iznemoglu dečicu. Izbeglica iz Sirije kaže: dete mu se razbolelo, ali mora da izdrži, odvešće ga kod lekara kad stignu u Nemačku. Nemaju poverenja u mađarske vlasti. Radio Slobodna Evropa javlja da u Beogradu, Sarajevu, Skoplju građani demonstriraju protiv ksenofobične politike mađarske vlade. U Beogradu policija ne dozvoljava demonstrantima prilaz zgradi Ambasade Mađarske. Na to su demonstranti na trotoar preko puta ambasade položili jednu knjigu Bele Hamvaša i buket cveća. Potom su upaljene i sveće. Kakvog li samo paradoksa: sećam se, 1956. godine u Beogradu je bilo demonstracija protiv politike mađarske vlade. U đačkom domu se šapatom prenosila vest da pristižu Mađari. I zaista su stizali, umorni, gladni. Prvi put sam mađarske izbeglice video u malom parku u Koruškoj ulici. Kanada, Kanada, ponavljali su tiho. Otac je mađarskim izbeglicama, smeštenim u srbobranskoj kasarni, poklonio ćebe. A neke od njih smo pozvali i na nedeljni ručak.

septembar 2015.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!