LASLO VEGEL: Korupcija, protekcija…

27 Jun 2015

Pravimo se da je sve u redu dok bauljamo na rubu provalije

Izveštaj o stanju stvari

Stižem u sparno, zagušljivo kasno popodne u Novi Sad, uveče oluja. U betonskim stanovima vrelina je nepodnošljiva, vazduh je težak, gotovo je nemoguće čitati ili pisati. Cveće na terasi je uglavnom preživelo žegu. I dok polivam svoje biljčice u balkonskoj žardinjeri, setih se Ištvana Eršija. Poslednjih dana svog života često bi se zaustavio pred ogromnim prozorom svoga stana i posmatrao budimska brda s one strane Dunava. Sve do tada nije imao vremena da iz čistog zadovoljstva dreždi ispred prozora i da osmatra budimski pejzaž. Pogledao sam i ja kroz prozor, ali moju pažnju nisu privukla budimska brda, nego Dunav. Imam utisak da je Dunav sasvim drugačiji između Budima i Pešte, nego kod Novog Sada. Jer, čini mi se da baš ovde, podno Novog Sada, Dunav naslućuje more. Sa terase mog novosadskog stana ne vidim ni brda, ni Dunav, samo balkonsko cveće. I samo zamišljam, s kakvim bih zadovoljstvom razgledao prizor pred sobom. Raja iz betonskih sandučara– glasio je, otprilike, nekadašnji Fidesov politološki slogan. Od devet uveče napolju na terasi vazduh je nešto svežiji nego u stanu. Tek posle ponoći je temperatura podnošljiva i u sobama. Uključim televizor, vest o razmeni vatre u novosadskoj ulici Vojvode Mišića. Kao finale masovne tuče, pripucali su dilberi jedni na druge. Novi talas azilanata, građani Afganistana, Nigerije, Iraka, Pakistana, preko Balkana i, potom, preko Mađarske nastoje da se dokopaju zapadnoevropskih zemalja. Ne znam da li uopšte postoji iole dobro rešenje ovog problema. Predsednik mađarske vlade Viktor Orban nagovestio je zatvaranje južne granice napsram Srbije. Dakle, ograda od bodljikave žice? Ili zid? Prema oceni srpskog ministra za unutrašnje poslove, Nebojše Stefanovića, ova mera je u suprotnosti sa međunarodnim sporazumima.

Papino upozorenje

Navala imigranata uzburkala je i emocije i političke strasti u Evropi. Zaoštrila se suprotnost između morala i politike, dobrog rešenja nema ni u nagoveštajima. Navodno je put Evrope krenulo više miliona ljudi. Stari kontinent, i sam zahvaćen krizom, nije u stanju da prihvati ovoliku masu azilanata, s duge strane, nije ih moguće ni vratiti sa granica. Tačnije, nisam optimista što se ovog problema tiče. Jedno je sigurno, ksenofobija će nezaustavljivo jačati širom Evrope. Pomišljam pri tom (i) na one mlade vojvođanske Mađare koji su, zahvaljujući mađarskim pasošima, napustili zemlju. Vrlo je verovatno da ni oni neće izbeći očekivanu plimu ksenofobije. Oglasio se papa Franja: „Pozivam vas da zatražite oproštaj za one ličnosti i institucije koje zatvaraju vrata pred ovim ljudima koji traže zaštitu za svoje porodice.” Veoma me zanima kakav će uticaj imati papino upozorenje na vernike. Ili više ni papina upozorenja nisu važna za hrišćanski svet? A Bog, kao i obično, okrene nam leđa i prepušta i ovo pitanje našoj savesti.

U haosu

Oko mene potpuni haos. Noćas sam čitao Bibliju.

Postrojavanje pozadinaca

Telefon neprestano zvoni. Prijatelji znaju da nisam u Novom Sadu, pa se raspituju da li sam čuo da Savezu vojvođanskih Mađara preti raskol. Nisam iznenađen, ponešto sam i čuo, kažem, ali se ne upuštam u rasprave o unutrašnjim stvarima stranaka. Privilegija je, ali je ujedno i odgovornost partijskog članstva da izabere predsednika i rukovodstvo. A mogućnost raskola preti svakoj partiji u kojoj je skoncentrisano previše vlasti. Za sada se ne snalazim u finesama ovih razmirica, jer se razlike nisu iskristalisale na nivou programa, s obzirom na to da se obe strane zaklinju u isti partijski program i u istu strategiju. Suprotstavljene strane izgrađuju svoju auru i nastoje da ojačaju svoju pozadinu. Jaki aduti u rukama Ištvana Pastora jesu verovatno novoimenovana savetodavna tela, dok „raskolnici” nastoje da svoje pristalice mobilišu na internetu. Rukovodioci ustanova, institucija, glavni urednici, direktori, odnosno većina „intelektualaca” na odgovornim dužnostima i pozicijama se ne pridružuje „raskolnicima” među kojima se nalaze i ličnosti koje su i sad na važnim političkim funkcijama, bivši i sadašnji gradonačelnici, poslanici, članovi rukovodstava Saveza vojvođanskih Mađara. Do sada se nije pojavio sveobuhvatni program koji bi označio početak demokratskog zaokreta, na površinu je isplivao samo pitanje slobode štampe. Kritika „prevratnika” je po pitanju cenzure selektivna, što znači da se ne odnosi na sve medije pod okriljem Mađarskog nacionalnog saveta, nego samo na Mađar So. Prema tome, da li cenzure ima samo u Mađar Sou, a u ostalim medijima, institucijama je sve u najboljem redu? Uočavam linije razdvajanja, vidim da je izbor informacija, vesti, tema, na obe strane selektivan. Šta će biti sa nama, „Belgijancima”, razmišljam, koji ne pripadaju ni ovom, ni onom taboru.

Zatvaranje granica

Potkresivanje šimšira, šišanje trave u Temerinu. Produžni kabel električne kosilice je kratak, odjurim u jednu obližnju prodavnicu, nailazim na predusretljivog, ljubaznog prodavca, međutim, nije u stanju da ispiše račun, gubi mu se vid, ima kataraktu. Očajan je, neophodna je operacija, nalazi se na listi čekanja, na red će stići tek 2018. godine, tada će mu biti ugrađeno veštačko sočivo. Kad bi imao 1.200 evra, problem bi bio smesta rešen, ali nema toliko novca. Šta će biti sa njim za tri godine? Da li će moći da zadrži posao? Nema odgovora. Svaki čas se srećem s ovakvim i sličnim slučajevima. Bogami, za vreme Tita toga nije moglo da bude, kaže malodušno. Bezizglednost, ogorčeni ljudi. Mnogi intelektualci bi na sve to odmahnuli rukom, slegli ramenima. Nostalgičari – rekli bi nadmeno. Ne bih rekao da je reč o nostalgiji, nego o kritici aktuelnih prilika u društvu. Uskoro stiže i kolega, ispisuje račun, vraćam se šišanju trave. Na mobilni telefon utom stiže vest: mađarska vlada je naložila ministru za unutrašnje poslove da do naredne srede pripremi opcije zatvaranja mađarsko-srpske granice. Reč je o 175 kilometara dugoj granici koja će se moći fizički zatvoriti s četiri metra visokom ogradom. Vraćam se autobusom iz Temerina za Novi Sad, putnici glasno komentarišu vest. U redu, kaže jedan postariji čovek, ako mađarska vlada digne taj zid, to znači da bi u Bačkoj bili uspostavljeni privremeni izbeglički kampovi. Uveče se ovim povodom na televizijskom dnevniku oglašava i premijer Aleksandar Vučić. Kaže da je šokiran ovom vešću. Dodao je još da Srbija neće slediti primer Mađarske, neće dizati zidove. „Srbija neće živeti u Aušvicu”, rekao je predsednik vlade. Oglasio se i Ištvan Pastor, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara. „Ograda duž granice sa Srbijom koju će podići Mađarska neće promeniti život poštenih građana. To će biti značajno olakšanje za one koji žive ovde, jer zbog zatvaranja granice, socijalni migranti neće dolaziti ovamo, jer će znati da ne mogu ići dalje odavde”.

Na rubu provalije

Personalne promene u rukovodstvima Saveza vojvođanskih Mađara. Predsedništvo jednodušno podržava predsednika Ištvana Pastora. To je poruka upozorenja prevratnicima. No, no! Silna vojska savetnika se svečano sastala, kritičari su se primirili, Fejsbuk je utihnuo. Pastor je pokazao da je spretan političar. Ne zna se tačno suština konflikta, iz šture vesti mogu da iščitam samo toliko da je reč o „sramotnim moralnim razlozima”. O eventualnim razmimoilaženjima mišljenja nema ozbiljnijih analiza. Gledam stare, idilične fotografije u partijskim novinama: svetluacaju visoke čaše za šampanjac, devojke izvode splet narodnih igara, gosti su zadovoljni, nazdravljaju jedni drugima, najvrsniji drže optimističke svečane govore, dakle, u decembru 2014. bilo je naizgled sve u redu. Nije isključeno da će ovim rečenicama buduću hroničar započeti svoj memento. Ko je pri tom pomišljao na mlade naraštaje koji u dugim kolonama napuštaju zemlju? Koga grize savest zbog toga? Ko ima osećaj da bi morao hodati ulicama pognute glave i oborenog pogleda? Pravimo se kao da je sve u redu, a pritom bauljamo na rubu provalije.

jun 2015.
Preveo Arpad Vicko