LASLO VEGEL: Korov i veštački vrt

04 Nov 2011

Šta je rekao Ištvan Pastor, a šta smo rekli "mi". I čije je "srpsko ministarstvo", za koje je glasao SVM...

Ono što nije istina…

Sa zaprepašćenjem čitam govor Ištvana Pastora na svečanosti Nepkera u Subotici. Pored ostalog, rekao je i ovo: „Oni koji su, u svojoj zabrinutosti za slobodu štampe, zatražili pomoć srpskog ministra za kulturu, sad, u ovom trenutku, zaboravili su da se oglase.” Ovo, naravno, nije istina. Ja sam, na primer, povodom zakona o restituciji, u Čaladi Keru, i od Pastora oštrije reagovao, nazvavši, pored ostalog, taj zakon agresijom na identitet. Radovao sam se i tome, da po ovom pitanju u mađarskoj zajednici vlada skoro potpuna saglasnost, tome što su različite stranke, civilne organizacije, pojedinci različitih veroispovesti jednoznačno osudili taj zakon. I onda, i sada, zalagao sam se za zajedničke osnove, a ne za razdor. Ovo jedinstvo se može porediti samo sa onim stepenom saglasnosti koji su vojvođanski Mađari pokazali za vreme znamenitih rasprava o dvojnom državljanstvu, kad su – u strahu od milosrdnog odumiranja nacije – samo neki lideri Saveza vojvođanskih Mađara bili protiv. Istovremeno, upozorio sam i na to, da se to jedinstvo ne sme upregnuti u službu stranačkih borbi za vlast. Naročito ne smeju to dozvoliti sebi profesionalni manjinski političari koji i primaju platu da se oglašavaju, da dižu svoj glas. To je u opisu njihovog radnog mesta, to je njihova obaveza. I posebno sam naglasio da je od izuzetne važnosti da ne protestujemo samo između sebe, u manjinskom zapećku, već pred ukupnom javnošću zemlje i Evrope, i stoga odajem priznanje Ištvanu Pastoru na njegovom otvorenom pismu predsedniku države, Borisu Tadiću. I držeći se ovog principa, svoj tekst iz Čaladi Kera objavio sam naravno i na srpskom jeziku na veoma popularnom sajtu Autonomija.info. Što se pak tiče „srpskog ministra”, primetio bih samo to da njega nisam izabrao ja, nego Savez vojvođanskih Mađara, dakle, on je i ministar SVM-a. Kao što je SVM izabrao i Đelića, koji je bio predlagač inkriminisanog zakona.

Uoči premijere

Pre podne laka šetnja. Kratak odmor nadomak Burga, ispred spomenika Marije Terezije. Kad god se zateknem u Beču, ne propuštam da posedim par minuta pred njenim kipom – ona je bila, zapravo, kuma grada Novog Sada. Potom, izložba u Albertini: vrtovi na slikama impresionista. Vrlo je prijatno ovde odahnuti, slažem se s impresionistima, ponekad je neophodno naslikati vrtove da bi potomstvo imalo uspomenu na onaj građanski stalež koji je osmatrao svet u duhu prosvećenosti. Ali gde smo mi od toga? Ima li još vrtova, pitam se usred Beča. Ili su nam ostali samo veštački vrtovi, impresionističke imitacije? U podne se javlja Valter Famler, generalni sekretar bečkog Alte Šmidea, zajedno odlazimo u ORF gde dajem intervju austrijskom javnom radijskom servisu. Ispostavlja se da će intervju ići uživo, i to u trajanju od 35 minuta. Čelo mi se u trenu orosi hladnim znojem. Ali u studiju sam već staložen, voditelj programa me propitkuje o premijeri monodrame What is Yugoslavia, zatim o mojim romanima Exterritorium i Memoari makroa. Pred njim su dve moje knjige u nemačkom prevodu, citira iz njih, pa postavlja pitanja, polako i ja počinjem da se osećam sve opuštenije. Ni ne primećujem kako je predviđenih 35 minuta brzo oprošlo. Urednik me poziva na jednu pravu bečku kafu, i dok je mi ispijamo, pojavljuje se i voditelj i poklanja mi CD sa audio snimkom intervjua. To kod nas nije baš uobičajeno. Važno je to i kad emisija ide uživo, ali naročito kad snimak prolazi kroz montažu, intervjuisani ima pravo da zna šta je ušlo u emisiju, a šta nije. ORF i na ovaj način štiti svoje sagovornike. Na sličan način postupaju i novinari, pre objavljivanja će obavezno poslati tekst intervjua na autorizaciju. Kod nas je, međutim, intervjuisana osoba u potpunosti prepušten na milost i nemilost uredništva. Poture mu mikrofon pod nos, a šta će od toga biti objavljeno, u kakvom kontekstu, s kakvom najavom – to znaju samo dobri Bog i urednik. Ne tvrdim, naravno, da je u svim slučajevima reč o falsifikatu, najčešće se radi samo manje ili više spretnim podmetanjima, prećutkivanjima, netačnostima.

O kravati

Iako sam u Beču, neću vezati kravatu, odlučujem spremajući se na premijeru monodrame What is Yugoslavia. Dvorana je puna i ja, donekle egzaltiran, prebrojavam da li se većina ili manjina premijerne publike pojavila s kravatom, ili bez nje. Sa zadovoljstvom konstatujem da smo u većini mi bez kravate. Daleko sam već manje zadovoljan što sam prinuđen da sednem u prvi red, čitavog života sam se grozio tog reda, ali sad sam nemoćan, organizatori su to tako predvideli, jer je posle predstave red da se poklonim pred cenjenom publikom, a onda glumac ne može da me traži u gledalištu, da bi me izveo na pozornicu. Aniko se bezglasno smejulji, jer mi ipak ne gine prvi red. I dok predstava odmiče, prisećam se da se moj deda, koji je više godina radio u nekoj varošici nadomak Pariza, vraćajući se kući, zaustavio i u Beču, jer – kako je rekao – hteo je da vidi „carstvujušću Vijenu”. Posle predstave izlazim pred publiku, poklonim se, i osetim bol u leđima. Prvi put ove jeseni.

novembar 2011
(Preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!