LASLO VEGEL: Korov i veštački vrt

04 Nov 2011

Šta je rekao Ištvan Pastor, a šta smo rekli "mi". I čije je "srpsko ministarstvo", za koje je glasao SVM...

Ono što nije istina…

Sa zaprepaš?enjem ?itam govor Ištvana Pastora na sve?anosti Nepkera u Subotici. Pored ostalog, rekao je i ovo: „Oni koji su, u svojoj zabrinutosti za slobodu štampe, zatražili pomo? srpskog ministra za kulturu, sad, u ovom trenutku, zaboravili su da se oglase.” Ovo, naravno, nije istina. Ja sam, na primer, povodom zakona o restituciji, u ?aladi Keru, i od Pastora oštrije reagovao, nazvavši, pored ostalog, taj zakon agresijom na identitet. Radovao sam se i tome, da po ovom pitanju u ma?arskoj zajednici vlada skoro potpuna saglasnost, tome što su razli?ite stranke, civilne organizacije, pojedinci razli?itih veroispovesti jednozna?no osudili taj zakon. I onda, i sada, zalagao sam se za zajedni?ke osnove, a ne za razdor. Ovo jedinstvo se može porediti samo sa onim stepenom saglasnosti koji su vojvo?anski Ma?ari pokazali za vreme znamenitih rasprava o dvojnom državljanstvu, kad su – u strahu od milosrdnog odumiranja nacije – samo neki lideri Saveza vojvo?anskih Ma?ara bili protiv. Istovremeno, upozorio sam i na to, da se to jedinstvo ne sme upregnuti u službu strana?kih borbi za vlast. Naro?ito ne smeju to dozvoliti sebi profesionalni manjinski politi?ari koji i primaju platu da se oglašavaju, da dižu svoj glas. To je u opisu njihovog radnog mesta, to je njihova obaveza. I posebno sam naglasio da je od izuzetne važnosti da ne protestujemo samo izme?u sebe, u manjinskom zape?ku, ve? pred ukupnom javnoš?u zemlje i Evrope, i stoga odajem priznanje Ištvanu Pastoru na njegovom otvorenom pismu predsedniku države, Borisu Tadi?u. I drže?i se ovog principa, svoj tekst iz ?aladi Kera objavio sam naravno i na srpskom jeziku na veoma popularnom sajtu Autonomija.info. Što se pak ti?e „srpskog ministra”, primetio bih samo to da njega nisam izabrao ja, nego Savez vojvo?anskih Ma?ara, dakle, on je i ministar SVM-a. Kao što je SVM izabrao i ?eli?a, koji je bio predlaga? inkriminisanog zakona.

Uo?i premijere

Pre podne laka šetnja. Kratak odmor nadomak Burga, ispred spomenika Marije Terezije. Kad god se zateknem u Be?u, ne propuštam da posedim par minuta pred njenim kipom – ona je bila, zapravo, kuma grada Novog Sada. Potom, izložba u Albertini: vrtovi na slikama impresionista. Vrlo je prijatno ovde odahnuti, slažem se s impresionistima, ponekad je neophodno naslikati vrtove da bi potomstvo imalo uspomenu na onaj gra?anski stalež koji je osmatrao svet u duhu prosve?enosti. Ali gde smo mi od toga? Ima li još vrtova, pitam se usred Be?a. Ili su nam ostali samo vešta?ki vrtovi, impresionisti?ke imitacije? U podne se javlja Valter Famler, generalni sekretar be?kog Alte Šmidea, zajedno odlazimo u ORF gde dajem intervju austrijskom javnom radijskom servisu. Ispostavlja se da ?e intervju i?i uživo, i to u trajanju od 35 minuta. ?elo mi se u trenu orosi hladnim znojem. Ali u studiju sam ve? staložen, voditelj programa me propitkuje o premijeri monodrame What is Yugoslavia, zatim o mojim romanima Exterritorium i Memoari makroa. Pred njim su dve moje knjige u nema?kom prevodu, citira iz njih, pa postavlja pitanja, polako i ja po?injem da se ose?am sve opuštenije. Ni ne prime?ujem kako je predvi?enih 35 minuta brzo oprošlo. Urednik me poziva na jednu pravu be?ku kafu, i dok je mi ispijamo, pojavljuje se i voditelj i poklanja mi CD sa audio snimkom intervjua. To kod nas nije baš uobi?ajeno. Važno je to i kad emisija ide uživo, ali naro?ito kad snimak prolazi kroz montažu, intervjuisani ima pravo da zna šta je ušlo u emisiju, a šta nije. ORF i na ovaj na?in štiti svoje sagovornike. Na sli?an na?in postupaju i novinari, pre objavljivanja ?e obavezno poslati tekst intervjua na autorizaciju. Kod nas je, me?utim, intervjuisana osoba u potpunosti prepušten na milost i nemilost uredništva. Poture mu mikrofon pod nos, a šta ?e od toga biti objavljeno, u kakvom kontekstu, s kakvom najavom – to znaju samo dobri Bog i urednik. Ne tvrdim, naravno, da je u svim slu?ajevima re? o falsifikatu, naj?eš?e se radi samo manje ili više spretnim podmetanjima, pre?utkivanjima, neta?nostima.

O kravati

Iako sam u Be?u, ne?u vezati kravatu, odlu?ujem spremaju?i se na premijeru monodrame What is Yugoslavia. Dvorana je puna i ja, donekle egzaltiran, prebrojavam da li se ve?ina ili manjina premijerne publike pojavila s kravatom, ili bez nje. Sa zadovoljstvom konstatujem da smo u ve?ini mi bez kravate. Daleko sam ve? manje zadovoljan što sam prinu?en da sednem u prvi red, ?itavog života sam se grozio tog reda, ali sad sam nemo?an, organizatori su to tako predvideli, jer je posle predstave red da se poklonim pred cenjenom publikom, a onda glumac ne može da me traži u gledalištu, da bi me izveo na pozornicu. Aniko se bezglasno smejulji, jer mi ipak ne gine prvi red. I dok predstava odmi?e, prise?am se da se moj deda, koji je više godina radio u nekoj varošici nadomak Pariza, vra?aju?i se ku?i, zaustavio i u Be?u, jer – kako je rekao – hteo je da vidi „carstvujuš?u Vijenu”. Posle predstave izlazim pred publiku, poklonim se, i osetim bol u le?ima. Prvi put ove jeseni.

novembar 2011
(Preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!