LASLO VEGEL: Kordon policije ispred pozorišta

01 Jun 2011

Ničim se ne može nadoknaditi ono što je devedesetih godina nekolikim generacijama oteto

Izme?u dve vatre

Pri?a, u izvesnom smislu, nije vredna ni pomena. Zanimljiv je, me?utim, njen nastavak. Jedan krajnje desno orijentisani politi?ar u Ma?arskoj predlaže da se u Vojvodini, kao platežno sredstvo, uvede „torontal”. O tome u ma?arskom parlamentu nije bilo ni re?i, stvar je tretirana kao bizarna ideja pojedinca. Utoliko pre, jer su odnosi izme?u dve zemlje danas izvrsni, ma?arski politi?ari, oni koji pripadaju vladaju?oj stranci, pozitivno se izražavaju o Srbiji, ?ak i o položaju ma?arske manjine u Srbiji, što je u ovom regionu, ipak, retkost. Dakle, akcija „torontal”, nema sumnje, ne?e kvariti odnose izme?u dve zemlje. Bar ne u bližoj budu?nosti.
Ali nastavak zavre?uje našu pažnju.
Oštro su reagovali, naime, politi?ari sa srpske desnice. Jedan od njih upozorava na opasnost vaskrsavanja Monarhije, drugi smatra da se iza ovog predloga krije namera razbijanja Srbije. Ova rekacija skre?e pažnju na pojavu s kojom treba ra?unati. Na to da su na desnici uvek naro?ito osetljivi, a ?esto i grozni?avi kad je re? o nacionalnom ose?anju i nacionalnoj samosvesti.
Ovim se razotkriva i ranjiva ta?ka manjinskog mišljenja. Manjine su, uglavnom, zadovoljne kad god u mati?noj zemlji prevladaju vehementnije nacionalno-državne tendencije. Što je donekle i razumljivo, jer je svest o nacionalnom identitetu kod manjina uvek ranjiva, i zato vazda tragaju za ?vrstim osloncima, ?ak i kada oni ne odre?uju neposredno njihove svakodnevne živote, materijalni položaj, status. Možda tek posredno, duševno. Što, dakako, ne bih ni na koji na?in potcenjivao.
Istovremeno, me?utim, u vlastitoj državi, na sopstevnoj koži ose?aju sve opasnosti nacionalno-državnih doktrina. Ova protivre?nost je duboko ukorenjena u manjinskom životu, s tom razlikom, što u odre?enim razdobljima ona dolazi snažnije do izražaja, a u nekima, opet, jenjava. Kad se pak radikalno zaoštri, manjinske gra?ane dovodi u situaciju „ili-ili”. Ili se preseljavaju u mati?nu zemlju, ili su prinu?eni da krenu putem asimilacije. Oni imu?niji, oni koji raspolažu kapitalom i vezama, po pravilu se preseljavaju, dok se oni slabijeg materijalnog stanja po pravilu asimilišu. Trenutno se u ?itavom srednje-isto?no-evropskom i balkanskom regionu ova protivre?nost produbljava, a ekonomska kriza dodatno ja?a diskurs nacionalne desnice. Manjine se, dakle, u postkomunisti?kim demokratijama suo?avaju s novim izazovom, više se ne su?eljavaju sa diktatori?nom ili autarhi?nom ve?inskom vlaš?u, ve? sa demokratski izabranim vladama, sa „ustavnim antimanjinskim” srategijama, s „demokratskim nacionalizmom”, odnosno, s takvim idejnim sistemom, koji manjine jednim delom odobravaju, a drugim delom odbijaju. Pove?ana tendencija pada broja pripadnika nacionalnih manjina u post-tranzicionom periodu govori nam o tome, da tu protivr?enost manjine ni do dana današnjeg nisu bile kadre da prevladaju. A napetost izme?u dva pola stalno raste, rezultati predstoje?eg popisa stanovništva ?e pokazati, s kakvim posledicama.

O jednom hapšenju, s velikom gor?inom

Rano ujutro popravljao sam, brusio re?enice svog ve? pozamašnog teksta pod naslovom Neoplanta, iliti obe?ana zemlja, a potom sam, donekle ve? umoran, opuštanja radi, uklju?io radio. I imam odjednom šta i da ?ujem. U selu Lazarevo, nadomak Zrenjanina, uhapšen je Ratko Mladi?. Ne znam ni šta da mislim, deo Srbije ve? više od deset godina ?eka ovaj trenutak. Taj deo Srbije u miloševi?evska vremena nije smela ni da se ponada da ?e Mladi? ikad da bude uhapšen, a posle Miloševi?eg pada razbuktale nade su postepeno jenjavale. Drugi deo Srbije slavio je u liku Mladi?a nacionalnog heroja, mesiju Velike Srbije. I slavi ga i danas. Slušam vesti i u meni se skuplja gor?ina. Ono što sam u prvoj polovini devedesetih godina, za vreme Mladi?evog vojevanja mislio, ose?ao, video, objavljivao sam, na srpskom jeziku, na stranicama Borbe, tada još jedinih oozicionih novina. Ove dnevni?ke beleške su kasnije, pod naslovom Vitgenštajnov razboj objavljene i u knjizi na ma?arskom u Budimpešti, a na srpskom u Beogradu. Posle objavljivanja tih esejisti?kih dnevnika, na vlastitoj koži sam iskusio koliko je snažan otpor sredine koji je do danas, doduše oslabio, ali je još uvek odre?uju?i. Rezultati istraživanja javnog mnjenja pokazuju da se više od polovine stanovništva zemlje protivi izru?enju Mladi?a haškom tribunalu. Moju gor?inu samo pothranjuje svest da se ni?im ne može nadoknaditi ono što je devedesetih godina nekolikim generacijama oteto. Ovo hapšenje može da deluje kao izvesna uteha za porodice žrtava, mada i oni dobro znaju da se mrtvi ne mogu vaskrsnuti.

Naši savremenici: Balzak i Žigmond Moric

Predstavu Dina Mustafi?a pod naslovom Ro?eni u YU, s kojom je otvoreno ovogodišnje Sterijino pozorje, mogao bih nazvati i dokumentarnom dramom. Ona i jeste to, ali i mnogo više od toga – živ, pravorek, veliki dijalog sa epohom, sli?an onim predstavama koje sam prošle i pretprošle godine vi?ao u Cirihu i u Berlinu. Šve?ani su baš s ovom dramskom formom u?estvovali na Pozorju, prikazavši zanimljivu predstavu o Marksu. Potom se ova pozorišna forma pojavila i u ina?e odli?nim rumunskim pozorištima, a nova generacija eksperimentiše sa njom i u Beogradu. Ona se u osnovi razlikuje od kod nas još uvek dominantnog modernizma – da citiram jednog stranog kriti?ara –„duge i sede brade”, koji je, istina, u sedamdesetim godinama iznedrio ve?i broj odli?nih produkcija. Vremena se, me?utim, brzo menjaju, brže no što smo mi sami sposobni da se menjamo, brže i od kanona koje je uspostavljala prošlost, taj moderni jezik se zamorio, okoštao je u šablon. Pozorišta traže nove puteve. To sam morao ina?e da shvatim odmah posle predstave, kad sam izašao iz zgrade pozorišta koja je bila opasana kordonom policije, jer su demonstranti za vreme predstave prodrli u pozorišno zdanje. Predstava je zapravo govorila o onoj krvavoj prošlosti koja je inspirisala pro-mladi?evske demonstrante. Potom sam video i dve predstave Olivera Frlji?a, i moram da se složim sa Jovanom ?irilovim – ovaj zagreba?ki reditelj je najuzbudljiviji stvaralac nove pozorišne generacije. ?irilov je u Zagrebu video njegovu predstavu Bu?enje prolje?a, koja po?inje ovom re?enicom: „Katoli?ka crkva je naš najve?i neprijatelj.” Crkveni dostojanstvenici nisu protestovali. Na programu ovogodišnjeg Pozorja bile su ?ak dve Frlji?eve produkcije. Ljubljansko Mladinsko gledališ?e došlo je s predstavom Proklet bio izdajica svoje domovine!, a ansambl suboti?kog Narodnog pozorišta sa komadom Kukavi?luk. I, gledaju?i ove predstave setio sam se Šekspira. Nije ni on koketovao s ve?noš?u, ve? je govorio u svom vremenu, šekspirolozi su precizno istražili kakve je sve politi?ke zavrzlame prouzrokovao svojim predstavama. Tako je postao besmrtan. Danas pak mnogi umetnici biraju druge puteve, jurišaju na ve?nost, zato i ne znaju kome se obra?aju. Jer ve?nost je ledena, bezimena i ne?ove?na. U pozorištu se to brzo ispostavlja, brže i jasnije nego u slikarsvu ili književnosti. Zbog toga i ?itam sve ?eš?e Balzaka ili Žigmonda Morica. Ili Tomasa Bernharda. I imam pri tom ose?aj da, kona?no, saznajem ponešto o našem svetu.

maj 2011.
(preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!