LASLO VEGEL: Kolektivni cinizam

10 May 2014

Diktatori mašu nacionalnim zastavama

Doba kolektivnog cinizma

Poznavao sam čoveka koji je jednog dana odlučio da će biti srećan. Stoga se radikalno povukao iz javnog života. Ako već nije u stanju da utiče na javne poslove, na društvene tokove, ne želi ni da preuzme na sebe nikakvu odgovornost. Cenio sam njegova objektivna zapažanja, njegovu dobronamernost, zato mi je i bilo žao što se povukao iz javne sfere. Morao sam da priznam, međutim, da je reč o ni malo iznenađujućoj odluci, jer u novije vreme sve je više onih koji se povlače iz javnog života. Dosadašnja iskustva nisu ohrabrujuća. Poslednjih nekoliko meseci redom su nas napuštali, redom su umirali oni koji su blagovremeno i jasno upozoravali da smo na pogrešnom putu – post festum im se priznaje da su bili u pravu, ali uzalud: i oni su najboljem slučaju mogli da – kako to obično kažu gospodari novog političkog žargona – sa aut-linije „dobacuju” svoje primedbe na ono što se događa na terenu. Mislim na nedavno preminule Radomira Konstantinovića, Vojina Dimitrijevića, Srđu Popovića, Mirka Đorđevića, koje nismo bili u stanju ni da sahranimo na dostojan način. A ta okolnost ukazuje na to da je savest društva u dubokoj krizi, jer su i nadalje na većoj ceni spretni, beskrupulozni konvertiti od onih koji na vreme i dosledno obznanjuju istinu. Moj poznanik nije bio voljan da krene ovim mučnim i ponižavajućim putem. Umorio se od istine, ali nije hteo ni da pliva s maticom. Zato je i pobegao u osamu, izabrao da bude pustinjak. Nije više izlazio ni na izbore, sasvim je svejedno, tvrdio je, ko će da pobedi i ko će da izgubi, nema među njima bitnih razlika. Dojadila mu je večna bolećivost, dosadile su mu jadikovke, zakeranja, nije hteo više da zna ni za dobro, ni za zlo. Radio je svoj posao, marljivo i precizno, ali bez ambicija da napreduje, da bude odlikovan ili pohvaljen, da više zarađuje. I bio je zaista srećan. Sve je više bilo onih koji su ga zapažali i hvalili, govorili su o njemu kao valjanom, vrednom, poštenom, skromnom čoveku. Partijski aktivisti su ga ubeđivali da se učlani u ovu ili onu stranku. Ne krade, ni mrava ne bi zgazio, malo je, doduše, smotan, ali bi nam dobro došao, procenjivali su partijski aktivisti. Ove pohvale su doprle i do njega, a čuo je i to da ga smatraju pomalo smotanim tipom, šeprtljom, bezveznjakom. Tada je uvideo da je okončana njegova kratkotrajna sreća. Postao je smešan i žaljenja vredan čovek, samo zato što je hteo da bude srećan. U redu, učlaniću se, rekao je aktivistima koji su ga opsedali, ali šta dobijam zauzvrat? Nije mogao da se načudi tome što su njegove zahteve shvatili kao nešto sasvim prirodno, normalno. Unapređen je, povećana mu je plata, a on je prihvatao i primanja na nekim drugim osnovama, prihvatao ponuđene funkcije. Svoj stari fijat zamenio je novom limuzinom. Klimao je glavom kad je trebalo klimati, samo je u krugu porodice i najbližih prijatelja grdio sistem. U privatnim razgovorima su i njegovi rođaci i prijatelji grdili vlast, ali i oni su klimali glavom kad je trebalo klimati. Ubrzo je shvatio da skoro svaki čovek živi dva života. Jedan je privatni, drugi je pak javni život. I njegovi poznanici su uživali u privilegijama, ali su privatno oštro kritikovali vlast. Savest mu nije davala mira, više nije bio srećan, shvatio je da se u eri kolektivnog cinizma isplati biti nesrećan. Osnovna karakteristika tog kolektivnog cinizma je u tome što niko ne veruje u ono što javno govori, u ono za šta se javno zalaže. Imajući i to na umu, posmatram perspektivnu decu nekadašnjih kadrova koja danas hvale one čija su imena na vrhuncu svoje jučerašnje sreće s prezirom izgovarali. Upoznao sam ih kao karakterne ljude i sumnjam da su danas srećni. Naprosto su shvatili da se isplati biti nesrećan. Ovaj kolektivni cinizam je svojstven onoj srednjoj klasi koja živi na državnim jaslama, čiji članovi menjaju stranke i svetonazore kao što svakodnevno menjaju beli veš. To je, na primer, siguran znak kolektivnog cinizma. Pitanje je samo dokle će trajati ovaj budžetski kolektivni cinizam. Jer i ovaj cinizam ima cenu, a ta cena se u najvećoj meri pokriva iz budžeta. Ako vlada zaista ozbiljno shvata vlastiti ekonomski program, i ako bude primorana da utanji vlastitu klijenturu, državna srednja klasa mogla bi lako da digne svojevrsnu bunu.

Budućnost je rodila ruševine

Prošle godine sam još čitao o ukrajinskom proleću, i brinuo sam za budućnost tamošnje mlade demokratije, za sudbinu građana Kijeva koji su demonstrirali za evropske vrednosti. Kako je vreme prolazilo, postepeno se ispostavljalo da masovni pokreti nisu indukovani demokratijom, nego etničkim ostrašćenostima. Velesile priređuju vojne vežbe, manevre svojih armija nadomak ukrajinskih granica, u Rusiji je pokrenuta patriotska propaganda. Putin ne sedi skrštenih ruku, spreman je da se bori za ruske nacionalne interese. Diktatori i inače uvek vole da mašu nacionalnom zastavom. I Staljin je na kraju igrao na kartu nacionalizma, on je čak i za Lenjina – podseća nas na to filozof Gašpar Mikloš Tamaš – govorio da je suviše liberalan što se nacionalnog pitanja tiče. Ne sumnjam da Putinove namere nude dobar alibi i ukrajinskim šovinistima. Smatram da je nacionalno osećanje duboko ljudsko, ali ono često vodi pravo u pakao. I taj put nije nepoznat, i te kako ga poznajemo i ovde na Balkanu. Neizbežno se setim priče o nekadašnjoj Jugoslaviji. Na samom početku se činilo da čarlija neki lagani prolećni lahor, da se afirmišu demokratske vrednosti, u najmanju ruku zbog toga što je građanima dojadio jednopartijski sistem. Sanjarili su o slobodi, međutim, postali su učesnici etničkih konflikata. Priča je počela s demokratijom, a završila se šovinizmom. Pomišljam, potom na Prvi i na Drugi svetski rat. I tada je na površinu izbila nacionalna i rasna histerija. Opsedaju me zle slutnje. I srednje-istočno-evropska priča počela je s velikim priželjkivanjem demokratije i sad se završava s nacionalizmom ili bar s nacionalnim strepnjama. Bojim se da je ovaj trend zahvatio i zapadni svet. Postnacionalizam, postfašizam – to su pojmovi koji se sve češće pominju u javnom životu, odnosno, govoru. Demokratija je izgubila svoj kredibilitet, razočarani građani traže nove vođe koji će nas izbaviti iz živog blata. A vođe su sklone zloupotrebama inače poštovanja vrednih nacionalnih osećanja. U arenu ulaze nove vođe koje će njihovi narodi u pogodnom trenutku ostaviti na cedilu. Nevolja je samo u tome što su narodi strašno spori, inertni, i što uvek kasne. Prisećam se jedne čudesne pesme Đerđa Ronaija: „Budućnost se porađala među uspenušanim plamenima i rodila ruševine” – pisao je u proleće 1945. godine. Uspenušanih plamenova nije bilo 1989. godine, budućnost se činila lepom i budila velike nade. Pa je ipak rodila ruševine. „Anđeo je, sedeći na oblaku posmatrala / grad, ravnodušno, s izrazom dosade na licu.” Ovako nas posmatra i sada, i zato ne treba smetnuti s uma: ako je Anđeo ravnodušan, moramo biti veoma oprezni, jer nije ravnodušan bez ozbiljnih razloga.

Grimasa istorije

Fantastična, Žarijevom peru dostojna scena! Narodni poslanici su se zakleli da će učiniti sve da Kosovo ostane deo Srbije. Istorija je tako podseila da je tekst zakletve čitala Maja Gojković, nekadašnja članica Srpske radikalne stranke, a poslanici su tekst ponavljali za njom, u horu. Prema najavama ministra za finansije krajem godine će penzije biti umanjene, čujem i s ove, i s one strane. Penzioneri dižu obrve, jednu, pa drugu, ni Srpska napredna stranka, ni Socijalistička partija Srbije, ni Savez vojvođanskih Mađara, u predizbornoj kampanji nisu to obećavali. Posle jednomesečnog izbivanja moram primetiti da su cene solidno porasle. Na vest da će i u javnoj sferi doći do otpuštanja jedan novopečeni član partije mi se ovako požalio: upisao sam se u vladajuću stranku, i hvala Bogu i partiji, dobio sam posao. A sad strepim da će me šutnuti iz kancelarije i da me čeka zla sudbina vanpartijaca. Bože, kad će doći kraj ovom purgatorijumu?

Razroštiljala se srednja klasa

Prvog maja se rano ustaje da bi se na izletištima blagovremeno zauzela bolja mesta za – roštilj. Prema sugestijama medijskih gurua, radnička klasa ovako praznuje praznik rada. Meni se ipak čini da se po izletištima pruducira novokapitalistička srednja klasa.

april 2014.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!