LASLO VEGEL: Kičma se uspravlja?

16 May 2015

Povratak Radomana Božovića i komentari

Skresali smo Ujedinjenim nacijama u brk

Koaliciona vlada Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije i Saveza vojvođanskih Mađara (plus penzioneri, palmisti, novosrbijanci, julski levičari), žestoko je iskritikivala ombudsmana Sašu Janovića koji je postavio na osetljivim mestima nekoliko osetljivih pitanja. Visoki komesar Ujedinjenih nacija za ljudska pava izrazio je zabrinutost zbog sve jačih pritisaka vlasti na srpskog ombudsmana. Igor Mirović, jedan od najistaknutijih vojvođanskih lidera nekadašnjih Šešeljevih radikala, žestoko je uzvratio: Janković je zlonameran. I gotovo! Dodao je još samo to da je spreman da preuzme ulogu predsednika vlade Autonomne pokrajine Vojvodine. Johanes Han, komesar Evropske unije za proširenje i dobrosusedsku politiku pružio je u ime Evropske unije punu podršku ombudsmanu Jankoviću. Zar članovi vladajuće koalicije ne misle da (i) na ovaj način odlažu početak pregovora o pridruživanju? U redu, neka o tome brine premijer, meni su zanimljivije rasprave penzionera na njihovom omiljenom sastajalištu, u senci jednog stabla pored kioska na Bulevaru. Slažu se da je nekadašnji šešeljevac Mirović dobro izribao Ujedinjene nacije, ali su mišljenja u pogledu njegove premijerske pozicije bila podeljena. Deo „saveta staraca” smatra da je Mirović odličan kandidat, od njega bi bolji mogao da bude jedino sam Šešelj. Druga grupa je pak uverena da bi se na tom mestu najbolje snašao (i polazao) nekadašnji miloševićevac, Radoman Božović. Otkud im sad Božović? – pitao sam se pomalo iznenađen. Nikako nisam mogao da dokučim logiku penzionera, pa sam naprosto skinuo to pitanje s dnevnog reda. Mogao sam se se pitati, naime, zašto baš Mirović. Odluka je na glasačima – Mirović, dakle, ili Božović. Možda neki treći?

Na neoliberalnim šinama?

Prinuđen sam, donekle, da se korigujem, nažalost, samo donekle. Pre nekoliko dana sam razglabao o tome da je u manjinskoj zajednici osećanje solidarnosti na umoru. Kao ključni dokaz poslužio mi je program ekonomskog razvoja Saveza vojvođanskih Mađara, odnosno ona bumfordovska paradigma koja simbolizuje sumu od upadljivo mnogo miliona evra. Po ovom neoliberalnom konceptu, nekoliko mađarskih tajkuna ili of-šor kompanija, dalekosežno će popraviti nemili položaj mađarske manjine. Ako naši političari tako misle, a zašto ne bi tako mislili, neka im bude. Međutim, ovu ideju današnji ekonomisti ne samo da osporavaju, već tvrde da ona izravno vodi u ekonomsku i socijalnu krizu. Jer šta se dešava u današnjem kapitalističkom sistemu? Dokazana je činjenica da po logici ovog sistema bogati postaju još bogatiji, a siromašni još siromašniji. I da uopšte nije neophodno ovaj proces dodatno stimulisati, i to novcem poreskih obveznika. Pretpostavljam, odnosno, verujem, s razlogom, da bi podrška porodičnim i malim preduzećima, zadrugama danskog tipa i humanom kapitalu bilo (ili bi moglo bi da bude) od veće koristi. Imam ozbiljne nedoumice, pa i sumnje, po tom pitanju, jer (a treba i to priznati!) ovu neoliberalnu ekonomsku politiku vojvođanska mađarska književna, umetnička i medijska intelektualna elita nije osporila, niti je to učinila na fondacije priključena kulturalna nomenklatura. Stiče se utisak da je kod nas sasvim izumrla socijalna osetljivost. Naši političari izražavaju svoje duboko žaljenje, ponekad proliju i krokodilske suze, ne libe se ni da se javno vajkaju, ali nepokolebljivo ustrajavaju na neoliberalnoj ekonomskoj politici.

Za mene to nije nikakvo iznenađenje, jasno je da nemaju izbora, moraju nastaviti ovim putem, jer je i vlada, u kojoj participiraju, takođe neoliberalna, vodi restriktivnu politiku, ne oporezuje u većoj meri bogate, već kažnjava penzionere. Apsurdno je da smo u ime nacionalnih interesa primorani da podržavamo jednu ili drugu koalicionu stranku. Dakle, moram da se korigujem, naposletku su se ipak javili oni koji misle da ne treba podržavati of-šor kompanije, niti one koje nisu na egzistencijalnom minimumu, već pre svih male i porodične preduzetnike. Samo što se ne može zaobići ni činjenica da su ovi kritičari, svi redom, bez ikakvih javnih funkcija, i da vladajuća stranka nema u njih poverenja. S druge strane, pada u oči da ljudi na rukovodećim pozicijama u kulturnim ustanovama, oni koji uživaju poverenje partije, glavni urednici, direktori, upravnici itd. ćute kao ribe. U suštini, dakle, ne raspravlja se o jednom ili drugom partijskom programu. I to više nije stranačko pitanje. To je pre svega pitanje jednog sistema vrednosti u jednom nadasve dramatičnom razdoblju života vojvođanskih Mađara.

Da li se kičma uspravlja?

Već sam zapisao u ovom dnevniku da se u javnom, odnosno duhovnom životu vojvođanskih Mađara – vreme zaustavilo. U partijskim listovima već godinama isti ljudi su govorili i nastavljaju odlučno da govore jedno te isto, na jedan te isti način. Nije nedostajalo ni samohvalisanja političara. Pojavili su se mladi talenti, ali su ubrzo i utihnuli. Unutrašnji egzil? Strah? Bezizglednost? Ne želim da nagađam, jednom će to i sami da ispričaju. Tragom misli Lasla Nemeta, nisam slučajno ponavljao sve češće „bezbolno slamanje kičme”. Ovog proleća kao da lahore neki sveži vetrovi. Da li će se desiti, da po cenu, doduše, ne malog bola, kičma uspravi? Da li ćemo u neko buduće vreme ovaj period pominjati kao „vojvođansko mađarsko proleće”?

maj 2015.
Preveo Arpad Vicko