LASLO VEGEL: Kapitalizam s ljudskim licem?

20 Jun 2015

Znanje kao privilegija bogatih

Mudri akademici

Kao da u retrovizoru osmatram, praznog, umornog pogleda: ponovo su se rasplamsale polemike oko Vojvođanske akademije nauka i kulture. Srpska akademija nauka i umetnosti pustila je u javnost saopštenje u kojem osporava osnivanje Vojvođanske akademije nauka i kulture nazivajući tu odluku vojvođanske vlade opasnom političkom ujdurmom. U današnjem svetu je sve više akademija, ali znatno gube na značaju, one su u najboljem slučaju tek stvar prestiža. U Srbiji, međutim, i od toga je stvoreno dnevnopolitičko pitanje. Srbija je postala bogatija s jednim novim naučnim otkrićem: naučnici sumnjaju da se u Vojvodini nešto valja ispod žita. Zanima me da li će članovi SANU iz Vojvodine prihvatiti saopštenje predsedništva vlastite akademije. Do sada se nisu oglasili. Nadao sam se da će negodovanje njihovog osećanja pravde i pravednosti ipak doći na neki način do izražaja. Ali akademici mudro ćute.

Srpsko čudo

Čeka nas pakleno leto, nalazimo se pred teškim odlukama – čitam u Budimpešti izjavu premijera Aleksandra Vučića nakon njegovog povratka iz Sjedinjenih Američkih Država. I proleće je bilo teško, kao i zima; građani su krajnje strpljivi, tolerantni, jer godišnja doba se uredno smenjuju po poznatom rasporedu, a popularnost vladajućih stranaka ne opada. Uredbama vlade obezvređene su penzije i druga socijalna davanja, smanjene su plate u javnom sektoru, a nailazim i na vest da će (i) struja poskupeti. Ovo strpljenje, ovu toleranciju nazivam ja srpskim čudom.

Prosjaci

Primetio sam da su prosjaci u Budimpešti znatno agresivniji nego u Novom Sadu, gde najčešće moljakaju, preklinjaju, dok u Budimpešti prilično drsko zahtevaju da im se udeli određena suma novca, i ne libe se da i opsuju ako ostanu kratkih rukava. Danas u podne na Trgu Franjevaca jedna žena je zveckajući kovanicama u limenom lončiću ovako proklinjala: neka rak izjede i odnese sve one koji joj ne pomognu svojim prilozima. Prolaznici su je odmeravali pogledom zaprepašćenosti, a onda bi pokupili nešto sitniša iz džepa i nevoljno spustili u lončić.

Novo vino, nova mešina

Sa Čabom Karoljijem, književnim kritičarem i zamenikom glavnog urednika litararnog nedeljnika Elet es Irodalom, razgovaram o nekim novim proznim delima vojvođanskih autora. Radujem se da sam uspeo da ga zainteresujem bar za neke nove knjige. Uskoro primećujem da posle vojvođanskih pozorišnih skandala sve više ljudi prati dešavanja u sve malobrojnijoj vojvođanskoj mađarskoj zajednici. Sad već bolje uočavaju stvari, nijanse, nego pre dve-tri godine. Ni raspravu o slobodi štampe ne moram da im objašnjavam. Zahvaljujući angažmanu nekolicine iz Vojvodine doseljenih novinara i publicista, ali i internetu, u matičnoj zemlji znaju nešto više o nama, o našoj situaciji, nego pre pet ili deset godina. Polemike oko slobode štampe nisu od novijeg datuma, one su počele pre petnaestak godina, u međuvremenu je ova rasprava inicirana nekoliko puta, ali potom bi brzo izgubila dah i utišala. Trebalo bi podvrgnuti analizi tih poslednjih petnaestak godina. Nije se dogodio samo jedan „incident“ – bilo ih je neobično mnogo. O vređanjima, ponižavanjima da i ne govorimo. Partokratska uređivačka politika se proširila i na književni život. Odbacujući osnovne norme javnog informisanja iz javnog života bile su kao gumicom izbrisane sve ličnosti koje nisu bile po volji vrhova vlasti u manjinskoj zajednici. Onaj ko je kritički prosuđivao dešavanja, bio je kažnjen. Ovi „incidenti“ upozoravaju da bi trebalo eliminisati manjkavosti u samom sistemu. Politički život vojvođanskih Mađara vapi za nekom mini-tranzicijom, trebalo bi kritički promisliti prošli period, ne bi trebalo krpariti nego iz dobrih i loših iskustava izvući pouke i, koliko je to moguće, krenuti putem obnove. Ne bi bilo na odmet imati u vidu i biblijsku sentencu: novo vino u nove mešine. Nije ni malo lak zadatak. Živimo u višestranačkoj sredini, ali u mađarskoj manjinskoj zajednici ne postoji kritična masa neophodna za uspostavu faktične višestranačke strukture, odnosno političke izmenljivosti. Živimo, bolje reći, lomatamo se u jednostranačkom sistemu, političarima se dopada vlast i moć, samim tim do kraja će se boriti da je zadrže. Pitanje je, dakle, da li je u ovoj situaciji moguće uvesti pluralizam u javni život, pa tako i u štampu. Možda bi trebalo početi time da se u javnom govoru oslobodimo zatravljenih fraza. Kao, na primer, od često pominjane „mudrosti“ po kojoj štampa najbolje služi zajednici ako se podredi pobedničkom partijskom vođstvu. Što nije tačno! Zajednica je mnogo važnija od bilo koje stranke. Polihrona, sa najrazličitijim interesima, s neprestanim usaglašavanjima interesa. Uostalom, ova retorika je baština jednopartijskog sistema. Na istu kartu je odigrao, odnosno istu je baštinu podgrejao Vojislav Šešelj u devedesetim godinama.

Bekstvo u stvarnost

Opkoljavam sebe bedemima stvarnosti, da me prividi ne prevare.

Kapitalizam s ljudskim licem?

U budimpeštanskom listu Mađar Nemzet novinar Viktor Bizna propitkuje nekolicinu naučnika o tome, da li kapitalizam s ljudskim licem ima šansu? Pitanje se može nazvati i ironičnim, mada ga je moguće shvatiti i ozbiljno. Verujem da u kapitalizmu ima veoma mnogo srećnih ljudi, premda po rezultatima socioloških istraživanja, ne bi se moglo reći da su društva u novokapitalističkim zemljama srećna. Ekonomista Peter Rona, doduše, nalazi utehu u tome da će po svemu sudeći, jedna od karakteristika kapitalizma, gomilanje kapitala, promeniti oblike. Više neće imovina da igra značajnu ulogu, nego posedovanje znanja. Da, to je moguće, samo što će i posedovanje kapitala znanja u sve većoj meri postati privilegija bogatih.

jun 2015.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!