LASLO VEGEL: Kako se kod kuće osećamo strancima

16 Feb 2013

Kolektivna viktimologija

Jedan tre?i put?

Pisac demonstrativno okre?e le?a ?itaocu, ?itaoci na to okre?u le?a piscu. Jedna pametna, obrazovana kasta agilnih specijalista brine brigu uvre?enog književnog života. Polako svi postajemo autisti optužuju?i druge za autizam. Jedan izlaz predstavlja podmukli ki?, drugi je, pak, razmetljivo drski eskapizam. Tre?i put je unapred bezizgledan jer je zapre?en barijerama i s jedne, i s druge strane.

Rodna gruda – ju?e i danas

Još jednom, možda poslednji put, svra?am u gradsku biblioteku u Cugu, prelistavam nema?ke i švajcarske novine. Krajnje kriti?ki pišu o prilikama u Ma?arskoj, ali mnogo je loših vesti i iz Novog Sada, Vojvodine, Srbije. Nema sumnje da su se u ovom regionu u 20. veku dogodile tektonske promene i još uvek se ne može znati kako ?e se one završiti. Traume prošlog stole?a izbijaju na površinu elementarnom snagom, ispostavlja se da demokratija nije dovoljan melem. Vene polako i optimizam za?et pre dvadeset godina. Vidim da ljudi beže iz zemlje. Nastojim da prikupim svoje snage, jer moram da po?em. Ne želim da se na?em u ulozi žrtve, prihvatam da živim tamo gde sam ro?en. Danas je to samo jedan od mogu?ih formi življenja, i ne pada mi na pamet da proglasim sebe jedino autenti?nim. U današnjem svetu rodna zemlja ne zna?i ono što je zna?ila koliko do ju?e. Svest o neukorenjenosti, o kojoj sam pisao u osamdesetim godinama, danas više nije neobi?na. Ljudi se sve više sele, i sve je više onih koji smatraju da se nigde ne ose?aju kod ku?e. Negde smo uvek stranci. Najapsurdnija, ipak, jeste ona situacija kad se baš kod ku?e ose?amo strancima, ljudima bez domovine i bez zavi?aja, a pri tom odajemo poštovanje onima koji se ose?aju kao kod ku?e bilo gde na ovom svetu.

Kolektivna viktimologija

Posle promene politi?kog sistema u Isto?noj Evropi skoro su se svi proglasili žrtvama prethodnih režima, ?ak i oni koji su pripadali jednopartijskoj nomenklaturi. Vremenom, me?utim, ta kolektivna viktimologija je izgubila kredibilitet, jer se žrtvom mogu nazvati samo oni koji su u starom poretku bili najureni s posla ili strpani u zatvor zbog javne kritike režima. To je, naprosto, pitanje ?injenica. Ali okolnosti nisu bile važne, nisu važne ni danas, zbog toga i po?inje ta kolektivna viktimologija da sve više nalikuje na farsu. Zbog toga se ?ini toliko grotesknim taj naknadni život kulta proganjanih u današnjim isto?noevropskim višestrana?kim sistemima. Re? je o tome da danas partije postavljaju svoje ljude na istaknute položaje. Dešava se, me?utim, da stranka na vlasti propadne na izborima, vlast preuzima neka druga stranka koja postavlja svoje ljude na važne položaje, i u toj situaciji stari kadar se ose?a progonjenim od strane nove vlasti. Ovu situaciju, me?utim, ja nikako ne bih nazvao proganjanjem. Onaj ko pristaje da ga neka partija postavi na neki položaj, mora da ra?una (i) sa tim, da ?e ga druga partija smeniti. Nevolja je u tome što selekciju ne obavlja struka, nego partija. A pošto se to ne dešava, raste inflacija proganjanih.

Rubni gradovi i evropska baština

Posle Debrecina ubrzo sledi rumunska granica. A Na?varad (Oradea) je na svega desetak minuta od granice. Kako sam ?uo, mnogi kupuju ku?e i stanove na ma?arskoj teritoriji nadomak rumunske granice i odande putuju na posao u Na?varad. Prepli?u se, sve tanjim ali brojnijim nitima, odnosi uz granicu. Kao gost jedne tribine u Na?varadu razgovaram sa izdava?em, Jožefom P. Kerešijem o mojoj novoj knjizi – Pri?e iz donjih predela. Prvi put sam u ovom gradu, utoliko mi je zanimljiviji doživljaj šetnja ulicama njegovog istorijskog jezgra. Joška Kereši je rodom iz Na?varada, zato i ne treba poželeti boljeg vodi?a. Pre svega me iznena?uje urbani profil grada koji danas ima nekih dvesta hiljada stanovnika. Za svaku je pohvalu da je najve?i deo zgrada sa po?etka prošlog veka ve? obnovljen, a da preostali deo ?eka na renoviranje. ?udesna zdanja secesije! Svaki od ovih spomenika arhitekture uredno je obeležen tablama na kojima se na rumunskom, ma?arskom i engleskom jeziku ukratko navodi istorijat zdanja. Nažalost, toga u Novom Sadu nema. I uz to sijaset ma?arskih istorijskih spomenika, u parku koji nosi ime ma?arskog pesnika Šandora Petefija spomenici Petefiju, Atili Jožefu i Gaboru Betlenu. U srcu peša?ke zone nalazi se skulptorska kompozicija koja predo?ava idejne autore antologije Holnapa, a kako ?ujem, niko ne skrnavi ove spomenike kukture. Sva ta saznanja me umiruju, mada znam da ni Rumunija nije lišena me?unacionalnih napetosti. Možda te napetosti ublažava baš ova urbana tradicija Na?varada. To bi bilo dobro znati, ali za to bi trebalo malo duže proboraviti u tom gradu. Razmišljam o tome da bi možda trebalo napisati jedan duži tekst o rubnim gradovima Austro-ugarske Monarhije, možda ?ak i celu knjigu. Kotor, Pula, Trst, Rijeka, Na?varad, Temišvar, Novi Sad – da pomenem samo one u kojima sam kra?e ili duže boravio. Ovi gradovi bi zaslužili da budu proglašeni evropskom kulturnom baštinom, i da ih naš kontninet ?uva kao oko u glavi.

februar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!