LASLO VEGEL: Kako se kod kuće osećamo strancima

16 Feb 2013

Kolektivna viktimologija

Jedan treći put?

Pisac demonstrativno okreće leđa čitaocu, čitaoci na to okreću leđa piscu. Jedna pametna, obrazovana kasta agilnih specijalista brine brigu uvređenog književnog života. Polako svi postajemo autisti optužujući druge za autizam. Jedan izlaz predstavlja podmukli kič, drugi je, pak, razmetljivo drski eskapizam. Treći put je unapred bezizgledan jer je zaprečen barijerama i s jedne, i s druge strane.

Rodna gruda – juče i danas

Još jednom, možda poslednji put, svraćam u gradsku biblioteku u Cugu, prelistavam nemačke i švajcarske novine. Krajnje kritički pišu o prilikama u Mađarskoj, ali mnogo je loših vesti i iz Novog Sada, Vojvodine, Srbije. Nema sumnje da su se u ovom regionu u 20. veku dogodile tektonske promene i još uvek se ne može znati kako će se one završiti. Traume prošlog stoleća izbijaju na površinu elementarnom snagom, ispostavlja se da demokratija nije dovoljan melem. Vene polako i optimizam začet pre dvadeset godina. Vidim da ljudi beže iz zemlje. Nastojim da prikupim svoje snage, jer moram da pođem. Ne želim da se nađem u ulozi žrtve, prihvatam da živim tamo gde sam rođen. Danas je to samo jedan od mogućih formi življenja, i ne pada mi na pamet da proglasim sebe jedino autentičnim. U današnjem svetu rodna zemlja ne znači ono što je značila koliko do juče. Svest o neukorenjenosti, o kojoj sam pisao u osamdesetim godinama, danas više nije neobična. Ljudi se sve više sele, i sve je više onih koji smatraju da se nigde ne osećaju kod kuće. Negde smo uvek stranci. Najapsurdnija, ipak, jeste ona situacija kad se baš kod kuće osećamo strancima, ljudima bez domovine i bez zavičaja, a pri tom odajemo poštovanje onima koji se osećaju kao kod kuće bilo gde na ovom svetu.

Kolektivna viktimologija

Posle promene političkog sistema u Istočnoj Evropi skoro su se svi proglasili žrtvama prethodnih režima, čak i oni koji su pripadali jednopartijskoj nomenklaturi. Vremenom, međutim, ta kolektivna viktimologija je izgubila kredibilitet, jer se žrtvom mogu nazvati samo oni koji su u starom poretku bili najureni s posla ili strpani u zatvor zbog javne kritike režima. To je, naprosto, pitanje činjenica. Ali okolnosti nisu bile važne, nisu važne ni danas, zbog toga i počinje ta kolektivna viktimologija da sve više nalikuje na farsu. Zbog toga se čini toliko grotesknim taj naknadni život kulta proganjanih u današnjim istočnoevropskim višestranačkim sistemima. Reč je o tome da danas partije postavljaju svoje ljude na istaknute položaje. Dešava se, međutim, da stranka na vlasti propadne na izborima, vlast preuzima neka druga stranka koja postavlja svoje ljude na važne položaje, i u toj situaciji stari kadar se oseća progonjenim od strane nove vlasti. Ovu situaciju, međutim, ja nikako ne bih nazvao proganjanjem. Onaj ko pristaje da ga neka partija postavi na neki položaj, mora da računa (i) sa tim, da će ga druga partija smeniti. Nevolja je u tome što selekciju ne obavlja struka, nego partija. A pošto se to ne dešava, raste inflacija proganjanih.

Rubni gradovi i evropska baština

Posle Debrecina ubrzo sledi rumunska granica. A Nađvarad (Oradea) je na svega desetak minuta od granice. Kako sam čuo, mnogi kupuju kuće i stanove na mađarskoj teritoriji nadomak rumunske granice i odande putuju na posao u Nađvarad. Prepliću se, sve tanjim ali brojnijim nitima, odnosi uz granicu. Kao gost jedne tribine u Nađvaradu razgovaram sa izdavačem, Jožefom P. Kerešijem o mojoj novoj knjizi – Priče iz donjih predela. Prvi put sam u ovom gradu, utoliko mi je zanimljiviji doživljaj šetnja ulicama njegovog istorijskog jezgra. Joška Kereši je rodom iz Nađvarada, zato i ne treba poželeti boljeg vodiča. Pre svega me iznenađuje urbani profil grada koji danas ima nekih dvesta hiljada stanovnika. Za svaku je pohvalu da je najveći deo zgrada sa početka prošlog veka već obnovljen, a da preostali deo čeka na renoviranje. Čudesna zdanja secesije! Svaki od ovih spomenika arhitekture uredno je obeležen tablama na kojima se na rumunskom, mađarskom i engleskom jeziku ukratko navodi istorijat zdanja. Nažalost, toga u Novom Sadu nema. I uz to sijaset mađarskih istorijskih spomenika, u parku koji nosi ime mađarskog pesnika Šandora Petefija spomenici Petefiju, Atili Jožefu i Gaboru Betlenu. U srcu pešačke zone nalazi se skulptorska kompozicija koja predočava idejne autore antologije Holnapa, a kako čujem, niko ne skrnavi ove spomenike kukture. Sva ta saznanja me umiruju, mada znam da ni Rumunija nije lišena međunacionalnih napetosti. Možda te napetosti ublažava baš ova urbana tradicija Nađvarada. To bi bilo dobro znati, ali za to bi trebalo malo duže proboraviti u tom gradu. Razmišljam o tome da bi možda trebalo napisati jedan duži tekst o rubnim gradovima Austro-ugarske Monarhije, možda čak i celu knjigu. Kotor, Pula, Trst, Rijeka, Nađvarad, Temišvar, Novi Sad – da pomenem samo one u kojima sam kraće ili duže boravio. Ovi gradovi bi zaslužili da budu proglašeni evropskom kulturnom baštinom, i da ih naš kontninet čuva kao oko u glavi.

februar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!