LASLO VEGEL: Kafkijanska Srbija

03 Jun 2017

Svi će vam, bar u četiri oka, priznati da se plaše nečega što dolazi

Manjinski seizmograf

Usred hirovitih vremenskih prilika vlasnici novosadskih kafića uređuju, ukrašavaju letnje terase, sade muškatle, šišaju šimšir, dok građani, ispijajući kafu, glasno bistre politiku. Društvo za susednim stolom čini to čak i veoma bučno. Šta bi se drugo i komentarisalo, nego iznemogle studentske demonstracije. Jedan od njih strpljivo objašnjava: jeste da su se iscrpeli, ali jednoga dana, kao reka-ponornica pojaviće se neznano gde, jer one nisu uprte protiv ove ili one partije, bez obzira na to što su na nišan uzeli rukovodioce stranke koja je trenutno na vlasti. Da je kojim slučajem neka opoziciona stranka na vlasti, mladi bi i protiv nje demonstrirali. Ostali hmkaju, klimaju glavom. Kako se ispostavilo, bilo je među njima i opozcionara, i pristalica vladajuće stranke, ali su se svi složili da nešto nije u redu. U današnje vreme, to je moguće samo na terasi kafića. Na drugim mestima već bi se dohvatili za guše. Možda su zaista terase još jedina mesta gde se može opušteno razgovarati o javnim poslovima.

Sve druge prostore okupirala je partijska politika. Možda ove nedavne studentske demonstracije neće imati neposredne posledice, ali one su ipak simptomatične. Poslednjih nedelja sličnih demonstracija je bilo i u Budimpešti. Uzroci mogu da budu različiti, ali su koreni slični. O demonstracijama koje su pre nekoliko meseci potresle Rumuniju, Bela Marko je zabeležio ove pažnje vredne redove: „Nije ovde reč o raspravama između levice i desnice, kažem svom prijatelju, već o jednom mnogo opasnijem konfliktu: jedna zaista istrošena, ofucana politička elita, koja je izgubila i veru i verodostojnost, jedna zaista kompromitovana parlamentarna republika, jedna pokvarena i iskvarena predstavnička demokratija se konfrontira sa mladim, i od strane srednje klase podržanim autoritarnim populizmom”. Bela Marko je sa manjinskog stanovišta došao do ovih zaključaka. Prevazilazeći nacionalne granice, kao učesnik događaja, manjinski građanin je u stanju da razmišlja u komparativnim, srednje-istočno-evropskim, regionalnim perspektivama, i zato je i u stanju da shvati da nije reč o unutrašnjim stvarima poneke nacionalne države, već o krizi srednje-istočno-evropske i balkanske demokratije. Klatno se trenutno histerično njiše na ovu ili onu stranu. Krizu je moguće prevazići, može da dođe i do poboljšanja, ali može i da se zaglibi u krajnostima. Na tragu duboke razočaranosti u rezultate tranzicionih procesa budi se, ozbiljnim pretnjama bremenita srednje-istočno-evropska i balkanska istorijska histerija. Fašizam je, na primer – kako je to objasnio Ištvan Bibo – takođe posledica krize demokratije. A manjine su osetljiv seizmograf, budući da one podnose najveći deo tereta krize. U svom poznatom delu (Srednjom nazvana Evropa), francuska istoričarka Ketrin Horel takođe ukazuje na ovaj momenat. Ona navodi da su u Srednjoj Evropi posle istrebljenja Jevreja, odnosno, posle 1945. godine „štafetnu palicu kulturne raznolikosti ponele nacionalne manjine…”, manjine su ostale višejezične, ali njihova uloga se postepeno sužava. I polifonija Novog Sada je dolazila do izražaja u razdobljima u kojima je elita i imućnije građanstvo komuniciralo na tri jezika, i kad je postojao jevrejski kulturalni transfer. Kako je nestala, kud je iščezla ta trojezičnost iz „multikulturalnog Novog Sada”? Šta je od nje ostalo? „Multikulturalna” opsena? Ikebana koja se iznosi na sto gostujućim EU-političarima? Ili pak san nekolicine izuzetnih intelektualaca koji razmišljaju na evropski način? Za vreme Monarhije grad Novi Sad je imao srpskog gradonačelnika, da li je danas zamislivo da gradonačelnik Novog Sada bude Mađar? Ketrin Horel je izvela zaljučak: posle 1918. godine u državama-naslednicama Monarhije pokrenuti su procesi nacionalne homogenizacije koji izravno ugrožavaju egzistenciju manjinskih zajednica, a samim tim se umanjuju i šanse kulturalnog transfera, što znači da odumire ono kulturalno tkivo koje povezuje srednje-istočno-evropske kulture. šta ostaje, dakle, u Srednjoj Evropi i na Balkanu? Ketrin Horel nabraja: strepnja od uništenja, košmarna slika izumiranja nacije, agresivnost prema slabima, stalno traganje za žrtvenim jarcima, zla sudbina i apoteoza takve sudbine…

Migracija identiteta

Imao sam dinamičnu nedelju. Putovao sam u Beograd, usred provale oblaka na promociju romana Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile. Pre toga sam dao intervju za Radio Beograd, a potom se javila i fotoreporterka nedeljnika Vreme. Devojka je iz Sombora, pozdravila me je na mađarskom. Žao joj je što svojevremeno nije bolje naučila mađarski, a sad se na somborskim ulicama slabo čuje mađarski govor. Zbog nevremena kasni i ekipa beogradske televizije. Oluja u međuvremenu jenjava, stiže i televizijska ekipa, snimamo intervju, sa malo zakašnjenja počinje i promocija. Uprkos kijametu dvorana je puna. Slušajući reči Vladislave Gordić-Petković, Teofila Pančića i Filipa Davida, ponovo preživljavam svoj romaneskni svet. Sve češće mi se dešava da kritičari identifikuju i moje skrivene misli. Drugi program Radio Beograda promociju Balkanske lepotice ubraja među četri najvažnija događaja u ovoj nedelji. Vladislava Gordić Petković primećuje da roman otkriva migraciju identiteta ljudi koji su prepuštani na milost i nemilost vlasti. Zavidim joj na ovoj tačnoj definiciji.

U kafkijanskoj situaciji

Otvoreno je ovogodišnje Sterijino pozorje. Deo medija podmuklo prećutkuje onaj deo govora Mirjane Gardinovački u kojem ukazuje na to da živimo u zlosrećnim vremenima u kojima zabranjuju, prećutkuju, diskvalifikuju i kleveću one autore koji se usuđuju da kritički govore o situaciji koja vlada u kulturi i u društvu. A to ne može da prođe bez posledica. Sve je više „mlakih romana” i „mlakih predstava”. Hrabrost je već i to kad neko pozorište stavi na svoj repertoar nekog stranog pisca koji kritički govori o stanju stvari u svojoj sredini. Tada se u pozorišnom klubu glumci sa zadovoljstvom došaptavaju. „Baš smo im skresali u brk”. „Kome ste skresali?” „Pa njima”, šapuću u poverenju. I tako se zavaravaju da su učinili sve što su mogli da učine. I zbilja ima u tome nečeg grotesknog. Dok političari najvišeg ranga daju izjave o idealnoj slobodi govora, dotle na nižim nivoima lokalna stranačka aristokratija se pravi kao da ne uzima ozbiljno svoje lidere. Ne tvrdim da je reč o nekakvoj „ideološkoj diktaturi” – ne, reč je samo o egoizmu stranački obojenih lokalnih interesnih grupa koje se uspostavljaju uglavnom na bazi ličnih prijateljstava. Neko je „sumnjiv”, a ne zna se zašto. Neko je opet „poverljiv”, ali ni za njega se ne zna zašto. Može da misli šta hoće, dovoljno je ako ćuti i ako se šunja oko lidera. Na beogradskoj promociji mog romana s tim u vezi sam još rekao da sam dugo pretpostavljao da politička elita koja je izvela tranziciju ozbiljno mislila da svi oni koji nisu protiv nje, u suštini jesu za nju. Bio sam u zabludi. Prema borbenoj paroli koja danas važi, ko nije sa njom, taj je protiv nje. Jedino su se pojmovi „sa njom” i „protiv nje” ispraznili, principi su zamenjeni ličnim, rodbinskim, porodičnim vezama, simuliranjem površne lojalnosti. Nepotizam nema granice. I nepotizam je organski deo razbokorenog opšteg relativizma. Jesmo antifašisti, ali rehabilitujemo kolaborante. Donosimo korektne EU-kompatibilne zakone, ali se oni ne primenjuju obavezno. Pominjemo doslednu politiku, ali menjamo stranke kao donji veš. Ćaskamo o stručnosti i o vrednostima, ali izvan partija nema života. Izvan partija samo smetenjaci gube vreme. Ne bih mogao da ustvrdim da smo u diktakturi, ali ljudi u četiri oka će priznati da se nečega plaše. Ne znaju, ili se ne usuđuju da kažu, od čega. Živimo u kafkijanskoj situaciji.

maj 2017.
Preveo Arpad Vicko
Foto – Medija centar Vojvodine

Podelite ovu stranicu!