LASLO VEGEL: Jugoslavija – mit o nesahranjenom pokojniku

11 Jun 2017

Ovde nema principa, samo porodično-prijateljsko-kumovskih veza

Mit o Monarhiji i Mit o Jugoslaviji?

O čemu da piše jedan pisac? – pita se Šandor Marai. O gradu i o porodici! Meni u prvi mah padaju na um Džojsov Ulis i Budenbrokovi Tomasa Mana. Šta bi drugo bio Ulis, nego jedan grandiozni roman o gradu? Čitao sam ga, s velikim uzbuđenjem, pre četrdeset gdina, trebalo bi da ga uzmem ponovo u ruke, ali se bojim da ću proći kao Antal Serb, po kome je sve to jedan blef. Ne bih smeo ovako nešto da ustvrdim, ali moje stoleće me je tako ujelo, da me je to otuđilo od kultne Biblije istorijskog modernizma. Istina, i pre četrdeset godina bio mi je bliži Muzilov Čovek bez svojstava, verovatno zbog kultne privlačnosti Monarhije. Robert Muzil je mit o Monarhiji shvatio kao „gigantsku nepomičnost”. Posle razbijanja zemlje, često sam se u sebi pitao: da li nekadašnja Jugoslavija ima svoj mit? Ili će ga tek vremenom izgraditi. Ili uopšte neće ni biti vremena da se taj mit razvije, jer ubrzano vreme kao bujica nosi sve što dohvati, ne znamo čak ni to šta se u nama odigrava i već atakuje na nas nepoznato sutra u kojem nećemo imati vremena da živimo. Uprkos tome, meni je važno kakav odnos da uspostavim – s one strane politike – s nekadašnjom Jugoslavijom. Ne mogu da razmišljam kao da u mom životu nije bilo Jugoslavije, to bi ličilo na jeftin igrokaz, u kojem junaci antikomunizma igraju glavnu ulogu. I Muzil, Jozef Rot su veoma dobro poznavali sadržaj i ironiju prošlosti, ali mnogo toga o tome znao je i Đula Krudi. Moramo već jednom da prevaziđemo grešnu dnevnu politiku, moramo proceniti šta je Jugoslavija značila, šta smo sa njom izgubili i šta smo dobili. Danas se očekuje, naime, da se – u najmanju ruku – gadimo Jugoslavije. Nije problem u tome da li se mišljenja o njoj razilaze ili se sukobljavaju, nego da se nismo od nje na dostojan način oprostili. To se nije dogodilo, i zbog toga nekadašnja Jugoslavija i nadalje predstavlja mit nesahranjenih mrtvaca. Muzil nije bio romantični, nego ironični srednjo-evropejac. Tom shvatanju sam blizak, nisam romantični, nego ironični eks-Jugosloven, koji se snažno vezuje za eks-Jugoslaviju i, posredstvom svoje kulture, i za Srednju Evropu. Koreni moje idealne slike Vojvodine nalaze se takođe u Srednjoj Evropi. Ali to ne nmogu da očekujem od današnje omladine, za njih Novi Sad i Vojvodina nisu topos dunavske ravnoteže, već naprosto samo deo Srbije. Ništa više. Ali ću se bez ostatka razumeti sa onima koji se bave Dunavom, jer Dunav nije samo reka koja spaja zemlje, već je i istorija, i kultura. Naročito bi sad trebalo sve to razjasniti, kad se na nebu iznad Balkana i Srednje Evrope gomilaju zloslutni znaci. Slavoj Žižek je pre nekoliko dana na britanskoj televiziji Channel 4 govorio o tome, da je u njegovoj domovini, u Sloveniji, ali i u susednoj Hrvatskoj, Mađarskoj, Poljskoj i Češkoj u jeku rehabilitacija neofašističkog rasizma i fašizma. Svojim nalazima nije uskovitlao prašinu, od njega smo se na to već navikli. Ja bih se nešto opreznije izrazio: po mom mišljenju državni socijalizam staljinskog tipa zamenjen je državnim kapitalizmom sličnim Putinovom modelu, a pri tom nas iskušava mit nesahranjenih mrtvaca.

Dve obale krvave Drine

Noćnim autobusom stižemo u Trebinje, odande bismo nastavili put u Herceg Novi. Dugo mučno putovanje kroz Srbiju, kod Zvornika prelazimo u Bosnu. I na jednoj, i na drugoj obali, koje jednako bude ružne uspomene, razmišljam o Balkanu. Krvava Drina – setim se kako je pominjana ova reka u koju je u devedesetim godinama zaista proliveno mnogo krvi. Usput čitam Ničea (Sumrak idola) „Umreti ponosno, kad već više ne možemo ponosno živeti – čitam njegovu rečenicu. Ne znam zbog čega, kad se zateknem na Balkanu, najčešće razmišljam o smrti, mada mislim da u ljdima pod ovim podnebljem deluju snažne vitalne energije. Možda se baš ta vitalnost pretvara u balkansku agoniju. Autobus je prerano stigao na prostranu autobusku stanicu u Trebinju, na peronima dreždi svega nekoliko putnika. Takisti traže previše novca za prevoz do Herceg Novog, s Anikom se odlučujemo da, i ovako neispavani, sačekamo 3-4 sata do polaska autobusa. Posle sat vremena jedan taksista nas ipak preveze u Herceg Novi, i to skoro za upola cene. Usput se žali na dubrovačke taksiste. Oni voze putnike iz Dubrovnika za Split za 270 evra, ako ima mnogo posla, prepuste i njima po jednu turu, ali oni dobijaju samo 130 evra, kajmak kupe Dubrovčani. Trebinjcima se i ovako isplati, ali ipak misle da je stvar nepravična. Žale se i na dubrovačke kafiće, na Stradunu se espreso naplaćuje 7 evra. U Berlinu je cena espresa jedan i po, do dva evra. Dubrovčani su veliki biznismeni, kaže taksista, oni prolaze najbolje na celom Jadranu. Uzgred se ispostavlja da i ovaj naš tasista ima dvu sasvim nova mecedesa, jedan putnički kombi i jedan kamion.

Premijer potpisuje knjige

Uveče, umoran, u prolazu bacim pogled na televizijski ekran, Aleksandar Vučić je svečano preuzeo dužnost predsednika republike. Ispunila se želja Saveza vojvođanskih Mađara. Ispred zdanja parlamenta demonstracije i za i protiv Vučića. Odlazeći premijer potpisivao je i poklanjao knjige članovima vlade koji su s oduševljenjem govorili o ovom premijerovom gestu. Kako je samo mudro izabrao, kakve je duhovite posvete smislio. Izjave karakteristične za ministre, svaka je jedan pravi, mali kroki. Jedino mi je žao što među poklonjenim i potpisanim knjigama nema savremenog romana domaćeg autora, verujem da bi takva štiva bila ministrima od koristi – ali to je samo neka vrsta lične impresije, što bih mogao možda objasniti time da sam nedavno za okruglim stolom Srpske akademije nauka i umetnosti posvećenim kulturi, a potom sam to ponovio i na jednom međunarodnom savetovanju u Begradu, da je srpska književnost poslednjih nekoliko decenija bila uspešnija od srpske politike.

Biti Novosađanin u Novom Sadu – apsurdna misija

U Herceg Novom su u punom jeku pripreme za novu turističku sezonu. Aniko sa terase posmatra radove oko hotela. Radnici iz Bosne šišaju travu, uređuju bašte, čiste, obnavljaju fasade. Crnogorci rado zapošljavaju Bosance – i Vojvođane. U ovom kraju naročito su na ceni kuvarice, i to Mađarice iz Vojvodine. Meštani iznose, provetravaju posteljinu, a potom sednu za doručak, pri tom se dovikuju s jedne terase na drugu, raspravljaju se i privatne stvari, ovde svako zna sve o drugom. Za sada je na ulicama i trgovima, u prodavnicama više meštana, ali će turisti uskoro preplaviti grad, i meštani će biti potisnuti u pozadinu. Posmatrajući ove ljude, budi se u meni mediteranska nostalgija. Bilo bi dobro kad bih mogao šest meseci godišnje da živim – i da pišem – na Mediteranu, da se iščupam iz dobrovoljne novosadske monotonije. Posvetio sam život pisanju, ne šepurim se u taboru gradske elite, što ima i svoje štetne posledice. Nisam lično poznavao predstavnike ni jučerašnje, ni današnje vlasti, što je u ovo vreme čista katastrofa. Vidim da je jučerašnja demokratska vlast poneke izdavače izdašno (su)finansirala, ali su prema istim izdavačima i današnje vlasti široke ruke. Na gradskom konkursu moja knjiga Novosadski dnevnik 1991-2016 dobio je ne samo smešno mala, nego i ponižavajuće mala sredstva, svaka knjiga mojih visprenijih srpskih kolega dobila je pojedinačno četiri puta više. Najgore smo prošli Aleksandar Tišma i ja – možda i zbog toga što jer reč o knjigama o Novom Sadu. Novinari me propitkuju o svemu tome, ali ne želim da se upuštam u bilo kakvu raspravu. Pomirio sam se s tim da je u Novom Sadu najgore biti Novosađanin, predstavljati novosadsku duhovnost. Ovde nema principa, samo porodično-prijateljsko-kumovskih veza. Inače, u Novom Sadu me sve više doživljavaju kao stranca. Primam k znanju da sam i najnovijom odlukom novosadskih gradskih vlasti svrstan među izopštene pisce.

Srednje-evropski roman

Radio Beograd i potom i javni televizijski servis izveštavaju o izlasku i o promociji mog novog romana Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile. Moje izjave se objavljuju bez ikakve cenzure. U Novom Sadu, međutim, ništa – stižu samo loše vesti. U oba grada ista je partija na vlasti, pa ipak, kakva je razlika! U Herceg Novom vidim da je u nedeljniku Vreme objavljen moj poduži intervju, kao i recenzija Teofila Pančića o Balkanskoj lepotici ili Šlemilovom kopiletu. Pred kioskom u Herceg Novom sa zadovoljstvom primećujem da su ovde pored crnogorskih, u prodaji i srpske i hrvatske novine. Pančić piše da je roman novosadski i da, osim Tišme, niko nije posvetio ovoliku količinu knjiga Novom Sadu; jeste reč o novosadskom romanu, ali ne o lokalnom delu, jer se u njemu predočavaju istočno-srednjo-evropske sudbine. Zanimljivo je da srpska kritika pristupa ovom romanu s druge tačke gledišta, nego što to čini mađarska. Na zanimljiv način, srpska kritika ga situira više u neki srednjoevropski kontekst. To objašnjavam time da se srpska inteligencija evropskog duha tokom devedesetih godina izborila za evropske horizonte, dok se kultura u Evropsku uniju primljene Mađarske, posle takvog poklona, zatvorila u sebe. Jeste iznenađujući paradoks, ali se pokazuje kao stvarnost.

jun 2017.
Preveo Arpad Vicko

 

Podelite ovu stranicu!