LASLO VEGEL: Juče i danas

17 Nov 2013

Rat upropastio život, mir razbio nadu

Povratak

Autobus se trucka na krivudavom, jarugavom putu preko Fruške gore. Konačno, negde iznad Kamenice, ugledam Novi Sad. Ubrzo potom prelazimo preko Dunava. Sad se već osećam kao kod kuće, jer znam na kojoj će raskrsnici autobus da trucne nešto jače. U zloslutnom rano jutarnjem svetlu kroz prozor autobusa posmatram ljude koji oprezno koračaju i gledaju ispred sebe. Mora da je još malo pre bilo neke kiše, kratkog pljuska, trotoar je pun barica, te barice pokušavaju prolaznici da zaobiđu. Ali, uzalud, jutarnja gužva je velika, nehotice će ih neko gurnuti, možda baš jedan isto tako oprezni prolaznik, i neko će se naposletku da ugazi u baricu. I šta bi potom drugo mogao da učini, nego da sumnjičavo odmeri „krivca”. Živim u ovom sumnjičavom i opreznom gradu u kojem, gurajući jedni druge, završavamo u raznim prljavim baricama.

Hronika pripravnosti

U tihom kafeu Cager, sedim sa prijateljem prevodiocem i prelistavamo daktilopis srpskog prevoda druge knjige Ispisivanja vremena, u međuvremenu. I na mađarskom su do sada objavljene samo dve knjige mojih dnevničkih beleški, a još tri-četiri su već pripremljene za objavljivanje. Fioka mog pisaćeg stola nije prazna. Ustrajno, sam pisao, iz dana u dan, o prvoj deceniji 21. veka. Detinjstvo sam proveo u jednoj ulici na samom rubu Srbobrana, tu sam mnogo naučio od komšija koji su sanjarili o Americi. Sanjarili su, a mene su živo zanimali njihovi snovi. U toj srbobranskoj Zelenoj ulici sam shvatio da skromni ljudi koji životare, tavore u ovakvim malim svetovima imaju, zapravo, „kosmopolitske” snove, ponekad im se i izmaknu takve reči, istina, stidljive i gorke. Sličnim tonom, sličnim rečnikom govore i i seljaci u romanu Svet pustara Đule Ilješa. Još uvek su mi u ušima kasno večernji razgovori mojih roditelja, njihove dileme: Amerika, Australija, Kanada… Stupio sam u život njihovim tragom, u teškim trenucima dušu su u meni održavale razmišljanja o bekstvu, o lutanju, tako da nisam ni primetio kako mi je polako za vrat zaselo mučno breme vernosti. Živeo sam u stalnoj pripravnosti sa mišlju, sa nadom, da će jednom doći taj sudbonosni trenutak, međutim, pripravnost je bila samo konspirativno ime za svagdašnje prelazno razdoblje. Neće mi svanuti zora u Damasku.

Ćutljivi potomci

Svečani, kićeni govori političara pred spomenicima nedužnih mađarskih žrtava iz 1944. i 1945. godine. Ja se prisećam, međutim, reči onih kojima je sudski odbijena rehabilitacija predaka. O njima nadležni ćute. Izriču se podmukle presude, potomci primaju k znanju da njihovi preci za sva vremena, definitivno, ostaju ratni zločinci, ne znaju ni to gde su bili pogubljeni. Nadasve jeziv doživljaj. Zašto se ne čuje i njihov glas? Zašto su na ćutanje osuđeni oni koji su izgubili ove sudske procese?

Topla leja i mesečevo ozračje

Prebirući po fajlovima u računaru nailazim na neke nezavršene, ili zaboravljene tekstove. Jedan kratki napis me naročito navodi na razmišljanje. Vrlo je verovatno da je reč o nekakvoj anketi, i da je pitanje glasilo, otprilike, ovako: „Šta će biti sa nama posle rata?” Svoj odgovor sam, te 1994. godine, ovako formulisao: „Iskreno rečeno, veoma je prijatno sanjariti o ovom pitanju, ali je veoma teško zamisliti kakav će biti mir. Samo da ne bude onakav kakav je bio rat. Ali, već sad možemo slutiti da će se stideti oni koji su bili nedužni, i da će pretvorno glumiti „neobaveštenog” oni koji su u nekoj formi učestvovali u stvaranju ratne psihoze, koji su huškali na rat. Strah će još dugo prebivati u dušama ljudi, osećaj ljudske solidarnosti će otupeti. Oni koji su ostali bez ičega, koji su prevareni, zaluđeni, tražiće svoja prava, a prepredenjaci i mešetari će kupiti sebi slavnu prošlost. Biće mnogo duševno osakaćenih, poniženih, razočaranih ljudi. Treba očekivati osetno jačanje nostalgije za socijalizmom, i slabljenje nacionalističke retorike. Preživljavanje će biti skupo, duh će biti jeftin. Inteligencija će biti eskapistička i razočarana. Omladina neće biti u stanju da razume starije generacije. Međugeneracijski sukobi će biti, pored socijalnih tenzija, druga važna karakteristika tog mira. Čovek lako podleže pijanstvu, teško se trezni. Mržnja će biti dublja i žešća, ali će biti manje ideološki obojena. Zajednica će još dugo stajati bespomoćna pred svojim dosadašnjim moralnim i političkim sistemima vrednosti, a pojedinac neće znati šta da počne sa svojim životom. To istrežnjenje me je podsetilo na jedan aforizam Oskara Vajlda: ´Postoje dve tragedije na zemlji: kad čovek ne dobije ono što hoće, i kad to dobije. Ovo potonje je mnogo gore, jer je prava tragedija.´ Prema Vajldovim merilima još sam dobro i prošao. Nisam dobio ono što sam hteo da dobijem.” Ratne godine su mi upropastile život, a mirnodopske su razbile sve moje nade. Menjale su se okolnosti, zajedno sa njima sam se menjao i ja, morao sam da preispitam, da prevrednujem svoje pojmove, svoje sisteme vrednosti. Nisam se odrekao svojih temeljnih ideja, samo sam skeptičniji prema njima. Nisam mogao da ostanem onaj stari, jer sam i protiv svoje volje za nekoliko godina iskusio više nego za dve-tri decenije pre toga. Pao je jedan režim koji nisam voleo, umesto njega je uspostavljen sistem koji mi je takođe bio stran. Promena političkog sistema podsećao je na krvavi igrokaz, stari protagonisti su se borili za novu ulogu, i to je bilo sve. Raskinuli smo s onim što je bilo dobro, i obukavši višestranačko odelo nastavili ono što je bilo loše. U našem malom, mekom državnopartijskom socijalizmu najgore je bilo ono što je ostvareno u našem malom divljem kapitalizmu. Dva autoritarna modela previše liče jedan na drugog. I tada je pripadnost, odnosno odanost partiji bilo najvažnije merilo, tako je to i danas. Déjà vu. I tada su „kritizerima” nazivani oni koji su mislili svojom glavom – tako je to i danas. Povremeno se od reči do reči ponavljaju slogani, parole ova dva sistema. Partijski lideri su i tada cenili i poštovali one pisce i umetnike koji su se uklopili u nomenklaturu, koji su klimali glavom kad je trebalo, ili ako i nisu klimali glavom, ponašali su se kao da ne vide, kao da ne primećuju rane nanete ljudskim sudbinama – a to se i danas ponavlja. Budi sterilan, ravnodušan, hermetičan, ako si baš zapeo da budeš originalan možeš da budeš egzotičan cvet u staklenoj bašti stranaka. Oštrooki Viktor Jerofejev je ovako okarakterisao poziciju književnosti u jednopartijskom sistemu: „Sovjetska književnost je bila u stakleniku odgajani cvet socijalističke državnosti: čim je grejanje isključeno, cvet je uvenuo, i uskoro se sasvim osušio”. Već nam se učinilo da će sve te lepe, egzotične cvećke da uvenu, ali nije se tako desilo. Partije su podelile „cvetnu baštu” i sad svaka partija ponaosob greje i zaliva svoju intelektualnu toplu leju. Samo što se topla leja danas zove „ozračje”.

Mrtva priroda sa zavičajnom istorijom

U kulturnom životu vojvođanskih Mađara nastavlja se večno, i bolno i bezbolno prebijanje kičme. To sam gledao od kako znam za sebe. Zabrana Uj Simposiona. Smene, imenovanja. Kritika narodnosnog vrha u omladinskom nedeljniku Kepeš Ifjušag. Subotički nedeljnik Het Nap je vrisnuo, proglasivši me malograđanskim nacionalistom. Mučno otužna, tugaljiva samokritika Mikloša Hornjika na sednici izdavačkog saveta Kepeš Ifjušaga. Greška. I on je najuren. U Pokrajinskom komitetu Saveza omladine saopštavaju ko će biti novi glavni urednik Uj Simposiona. Nema rasprave, nema dijaloga, redakcija se ne pita. Ustajem, nameran da napustim salu. Oto Tolnai me zgrabi za ruku, vuče me nazad. Ovi su u stanju da i zabrane časopis, rekao mi je kasnije. Decenijama su vođeni tajanstveni telefonski razgovori. Ovo se sme objaviti, ovo se ne sme. Ili ćete tog Siverija najuriti s radnog mesta dramaturga, ili ćemo pokrenuti ideološku ofanzivu protiv vas, saopštavaju telefonom subotičkom Narodnom pozorištu. Direktor pozorišta, Ljubiša Ristić, prebacuje telefonski razgovor na zvučnik, Janoš Siveri sluša kako je upravo osuđen na smrt izgladnjivanjem. Ovu epizodu je kasnije detaljno ispričao književniku Tiboru Keresturiju, kad se već smrtno bolestan preselio u Mađarsku, pobegavši od svojih progonitelja. Viktoriji Radič, koja je bila Siverijeva saradnica u časopisu, daju na znanje, da je uzalud diplomirala, ovde ne može da bude ni čistačica. Kao i Siveri, i ona se seli u Mađarsku. Plenumi. Smernice. Strategije. Svečani govori. Optužbe. Etiketiranja. Podmetanja. Ideološki gresi i kazne. Ispaštanja.

novembar 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!