LASLO VEGEL: Jozef Rot i bezdomnost

14 Nov 2010

Svi su minula razdoblja propatili - svi su bili kinjeni, proganjani, smrtno ugroženi... Ali, na zanimljiv način, niko od tzv. heroja nije otpušten iz državne službe

Heroji i sluge

„Ne umem ja da budem ni sluga, ni heroj”, žalio se austrijski pesnik Ernst Fišer. Sluganjstvo, međutim, u današnje vreme obezbeđuje ugled, pa tako nije ni čudno da čak i heroji rado bivaju podređeni. To je cena da se mogu razmetati svojim herojstvom. Posmatram ove prpošne čovečuljke. I danas se istom brzinom množe ti naknadni „narodni heroji”, kao što su se posle 1945. množili članovi Saveza boraca. Svi su minula razdoblja propatili – sklon sam reći i to da su svi bili heroji, da su svi bili kinjeni, proganjani, smrtno ugroženi… Ali, na zanimljiv način, niko od tzv. heroja nije otpušten iz državne službe. Ali „heroji” uporno ponavljaju da su im i životi bili ugroženi. Tvrde to, naravno bez ikakvog dokaza. Ako je čovek gospodin, on sakuplja tako lovorove vence.

O putovanju i o usudu

Zapadni deo nebeskog svoda je jarko rumeno, višespratnice se nekako zbijaju jede uz druge – zbijaju redove u jesenjem sutonu. Stresem se. Odneo me je lagani lahor, međutim, sada me vraća studeni vetar. A. je verovatno u pravu. Moramo uvek ostaviti za sobom pospremljen, čist stan kad god se nekud uputimo, jer kad krenemo na put nikad ne znamo, gde će i kad će nam se putovanje završiti.

Upoznavanje s kolegama

Organizatori moje književne večeri su iznenađeni što sam u Beč doputovao autobusom, a ne kolima. Neko čak i primećuje da „postsocijalisti” na Zapad putuju kolima, često i službenim limuzinama. Zapadnjaci rado putuje vozom. Elijas Kaneti je, na primer, iz jednog drugog podunavskog grada, Rusčuka, doputovao u Beč lađom, osmotrivši usput i Novi Sad – odgovaram – stežući u ruci jeftinu autobusku kartu. Smešno je jeftino, ne možemo da verujemo, to je sigurno neka šala – odvraćaju austrijski domaćini. Sa austrijskog stanovišta, u uslovima austrijskog životnog standarda, naravno da je jeftina, ali za mene i 40 evra ipak nešto znače. Ali ne želim da raspredam pred njima ovu temu. Radije skrećem razgovor na austrjskog pisca Jozefa Rota, koga inače često citiram. Naime, Rot je nakon propasti Austro-ugarske Monarhije izjavio da je Austrija za njega mala, i proglasio sebe apatridom. Kako je Rot u ono vrme putovao, pitam se. Kolima? Autobusom? Vozom? U vedrom raspoloženju se upoznajem s austrijskim kolegama i, naravno, u razgovoru uskoro dotičemo i Tomasa Bernharda. Što se njega tiče, on je vrlo verovatno putovao kolima, jer nije imao živaca da u sluša sve one nedotupavne priče koje, kao sporednu uslugu, nudi javi prevoz.

Građanin Kakanije

Erih Klajn, moderator moje književne večeri, čitajući neke moje tekstove prevedene na nemački jezik, s ne malim iznenađenjem konstatuje da je topos Kakanije u meni ostavio vrlo duboke tragove. Čak i raspad Jugoslavije posmatram kroz tu prizmu. Međutim, njegova konstatacija za mene nije neočekivana. Vi se po tome razlikujete i od budimpeštanskih, i od beogradskih pisaca, dodaje Klajn. Ja sam Novosađanin- odgovaram – odnosno, živim baš tamo gde je grubom rukom presečen nervni sistem Kakanije. A ne u Budimpešti, gde je taj nervni sitem sam od sebe odumro. A ne živim ni u Beogradu, gde sve to, opijeni tadašnjom eforijom, nisu bili u stanju ni da primete.

novembar 2010.
(preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!