LASLO VEGEL: Izveštaj o stanju stvari

18 Oct 2013

Spustila se ogromna tišina

Impresije

Nadomak železničke stanice sredovečni muškarac, u farmericama, pretura sadržaj kontejnera za smeće. Vidim da na sebi ima uredno ispeglanu košulju. Primetio je, ili osetio moj pogled na sebi, hitro je povukao ruku iz kontejnera. Zbunjen sam i postiđen. Moram da se odreknem samozaboravnog zazjavanja u gradu. Sklanjam se na terasu jednog kafea, prelistavam novine. Jučerašnje, današnje. Ministar za finansije na javnoj sednici Vlade saopštio je građanstvu da je država u poslednjem trenutku izbegla bankrot. Pripremaju se odgovarajuće mere. Teret će biti pravedno raspoređen, kaže mladi ministar, ali ja sam siguran da će i ove račune, u krajnjoj liniji, platiti najsiromašniji slojevi. Oni koji su se u međuvremenu potkožili, nekako će već preživeti. Skoro sam siguran i u to da su reči „pravda”, „pravedno”, za koje su se tolike generacije borile i žrtvovale, naprosto izgubile smisao. Čitam da su u Novom Sadu, odrađujući neku tezgu, policajci pripucali jedan na drugog. Konobarica prima narudžbinu i, zapazivši da čitam crnu (ili kriminalnu?) hroniku, primećuje da su trojica maloletnika pre neki dan na prometnoj ulici do krvi pretukli jednu devojčicu. U Novom Sadu? – pitam. Gde bi drugde, smeška se ljupko mlada devojka, mi smo po tome čuveni. Da, tako je, uzdahnem i nastavljam da čitam vesti svrstane u crnu hroniku. Tamo gde je izrečeno mnogo agresivnih reči, nasilje će se pre ili kasnije preseliti na ulice. Još krajem osamdesetih pisao sam o tome da Novi Sad ne može da odoli balkanizaciji. I to se i dogodilo. Taj esej je objavljen i u jednoj knjizi, ali je ona brzo nastala iz knjižara, mediji tada nisu bili skloni ovakvim tekstovima. Prošli smo mnogo gore nego što sam tada očekivao, zaključujem, i ponovo se vraćam novinama. Deci predsednika Vlade je priprećeno da će biti ubijena. Nisam sumnjao da će policija vrlo brzo pronaći čoveka koji je te pretnje uputio. Zabranjena je „parada ponosa”, jer bi njenim održavanjem došlo do destabilizacije bezbednosne situacije u Beogradu, bilo bi žrtava i glavnim gradom bi harali, osim toga, još i požari, tvrde nadležni, ali nije niti jedna grupa „huligana” otkrivena. Jedna majka – Mađarica – protestuje u novinama što je njeno dete bilo maltretirano na nacionalnoj osnovi. Počinioci, naravno, nisu pronađeni. Dešava se: nekad uhvate izgrednika, nekad ne uhvate. Oni koji više ne veruju unutrašnjopolitičkoj rubrici, neka pređu odmah na kriminalnu rubriku, u njoj se politika pojavljuje u svoj svojoj sirovštini, grubo, bez zabašurivanja, muzganja. Konačno stiže i nekadašnji školski drug, saopštava da je izgubio spor sa državom, on je, neime, podneo zahtev za rehabilitaciju svoga dede, ali je sud praktičnno potvrdio smrtnu presudu koja mu je izrečena 1944. godine. Čitava sudska rasprva o rehabilitaciji trajala je petnaestak minuta. Brže su obavili posao nego oni preki sudovi pred kraj rata. Tada, 1944. godine, nije bilo svedoka, nema ih ni sad, nigde ni jednog pouzdanog traga – kaže, sležući ramenima. Naravno, dobro mi je poznata ova metoda. Manjinska stranačka štampa, međutim, teši svoje čitaoce da su oslobođeni ponižavajućeg obeležja kolektivnog krivca. Zašto ne piše o tome, koliko su manjinski građani inicirali sudsku rehabilitaciju nekih od svojih predaka, koliko su tih procesa dobili, a koliko izgubili? Moj školski drug rezignirano primećuje da nova presuda jednoznačno izriče da je on unuk ratnog zločinca. Decenijama je u njemu tinjala neka nada, ili je negovao iluziju da će jednom ipak doći pravednija vremena, sad je i tu nadu, i iluziju, izgubio. Izrečena je konačna presuda. Nekad je o svemu tome trebalo ćutati, a sad u mnjinskoj štampi čitamo da je sve u redu. Osećam izvesnu grižu savesti, jer sam ga ja nagovorio da pokrene sudski postupak rehabilitacije svog dede. U pitanju je bila čast jednog čoveka. Ali, šta se dešava? Ostaje nekoliko lovorovih venaca i masovna grobnica onih koji su ponovo osuđeni kao ratni zločinci. Svejedno, umiruje me drugar, i skreće razgovor na jednu moju raniju dnevničku zabelešku o opadanju broja manjinskih Mađara u Vojvodini. U odnosu na stanje od pre dvadeset godina, u Vojvodini živi 90.000 manje Mađara. I ovo dramatično pitanje je brzo skinuto s dnevnog reda. Partijska štampa vredno seje optimizam, izveštava samo o uspesima, naročito je zauzeta pisanjem panegirika manjinskim političarima. Utoliko se manje govori i piše o tome, koliko je iz godine u godinu manje medija na mađarskom jeziku, koliko je u istom razdoblju atrofirana mreža obrazovanja na manjinskim jezicima. O tome, u najboljem slučaju, mogu da čitam na ponekim internet-portalima. Ustajemo od stola, i zajedno izlazimo iz kafea. Stisnemo jedan drugome ruke, opraštamo se. Ko zna kad ćemo se ponovo sresti.

Rastanak i poruka

Noću, ponekad, na nekoliko minuta, nalegne na mene, svom svojom težinom, neka ogromna tišina. Spoljašnja buka ne prodire u moju sobu, iako mi je stan na raskrsnici dva velika bulevara. Ne čujem ni jednolično zujanje kompjutera. Noćas je ta tišina potrajala bar deset minuta. Danas sam saznao da je baš u to vreme umro jedan moj drug. Valjda je on poslao svoju poslednju poruku.

oktobar 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!