LASLO VEGEL: Između bede i luksuza

16 Jul 2011

Vidim zloslutne znake jednog društva koje je krenulo putem starenja, vidim oronule kuće, ali u novinama čitam, na radiju i na televiziji čujem da je sve u najboljem redu.

Politika ostanka

Prema izveštajima mađarskih agencija za istraživanje javnog mnjenja, sve više raste broj neodlučnih birača. Popularnost vladajuće stranke, Fidesa, već je neko vreme u opadanju, ali broj onih koji bi svoj glas dali opoziciji, nije u porastu. Stručnjaci se sele u inostranstvo. Uočivši sve opasnosti ovih trendova, Gergelj Prele u nedeljniku Heti valas ovako završava svoj komentar: „Vredelo bi, dakle, uzvišeno načelo nacionalne politike o ostanku narodnoj grudi afirmisati i unutar granica matične zemlje i, naročito, podržati ga praktičnim merama”. Što znači da nacionalne parole nisu baš od neke koristi.

Mala bačka turneja

Po ovoj vrućini ipak se odlučujem za jednu manju pustolovinu. Jednodnevna turneja kolima, po Bačkoj, s prijeteljem. Najpre se zaustavljamo u Starom Bečeju. Evo me ponovo u „gospodskom gradu” mog detinjstva, tada je putovanje iz Srbobrana u Stari Bečej bio pravi praznik. Mati je u tim prilikama oblačila svečanu haljinu, jer čovek nije mogao samo tako, u svakodnevnoj odeći, da se pojavi u Starom Bečeju. Prenevši pogled po lepim alejama, zaključujem da je ipak ostalo nešto od stare elegancije tog gradića na Tisi. Prolazimo potom kroz Novo Orahovo, pa se neminovnoprisećam lokalnog skandala oko toga, kako Savez vojvođanskih Mađara deli privilegije i „ozbiljne novce” koje se slivaju u Nacionalni savet. Novac, novac, novac! Novci umesto nacionale politike. Audio-snimak sa tog sastanka lokalnogogranka stranke je i danas dostupan, svojevremeno je SVM (navodno) prijavio slučaj policiji, jer je taj zvučni dokument smatrao falsifikatom. Ali stvar nije dospela na sud. Zašto? Da li bi se možda ispostavilo da je snimak ipak autentičan? Ili su organi gonjenja sabotirali slučaj? Ko zna, šta se uopšte i desilo? Sve u svemu, presude nema, ostaju samo znaci pitanja.
Sledi potom Senta. U rano pre podne tek nekoliko prolaznika ispred gradske kuće. Šetam se pored Tise, na uređenom keju, na suprotnoj obali bujna vegetacija, grmlje, šumarci. Na rubu grada jedan prijatelj, ekonomista, pokazuje mi fabriku duvana, zatim i zgradu u kojoj se proizvodi kvasac. Tvrdi da obe firme dobro posluju. I mlin solidno stoji, odoleva krizi. Situacija je bolja nego što sam mislio, ali to dokazuje samo da bi moglo da bude i bolje. Uvek sam tvrdio da je ekonomski prosperitet  Sente i Potisja najvažniji manjinski interes. Na vreme stižemo na Palić, na unapred dogovoreni sastanak sa jednim metalostrugarskim majstorom. Mene je zanimala izrada grbova, on mi, međutim, pokazuje gvozdene ograde. U jednom trenutku, uzgred, kaže da je ovde „mađarsko Dedinje”. Koliko je meni poznato, kažem, ovde ne žive samo mađarski bogatuni. Naravno, ima ovde i strosedelaca, a i beogradskih tajkuna. Ako ne računamo starosedeoce, kojima je ovde mesto, onda je reč o multikulturalizmu gornjih deset hiljada, primećujem. Tako je, klima potvrdno glavom. Sasvim se lepo slažu, nema nesporazuma, i jedni i drugi žele kvalitetnu gvozdenu ogradu. Pitam ga, koliko mu vremena treba da napravi jedan mađarski i jedan srpski grb. Ta informacija mi je, naime, potrebna za roman koji trenutno pišem. U Šlemilevom kopiletu to će biti samo pola rečenice, ali moram, ipak, da znam. Pa, zavisi, odgovara stručno, mali grb može da se napravi za nedelju dana, ali za veliki, bogami, treba računati cele dve nedelje. Jer se na velikom grbu iscrtava svaki detalj, za to je potreba fina ruka. Taj odgovor me ja nagnao na razmišljanje. Drugačije je to u životu. Onima koji se zakljinju na veliki grb, baš i nisu fine ruke, a oni koji se zadovoljavaju sa skromnim, malim grbom, ti ne lupaju stisnutim pesnicama po stolu. A koliko staje jedna ovakva ograda, nastavio sam da se raspitujem. Majstor me je s osmehom odmerio. Ako dobro znam vi ste pisac, zar ne?  Jesam, potvrđujem.  A koliko dobijate za jednu knjigu? Poslednji put mi je jedan istaknutiji vojvođanski izdavač obećao 200 evra. Na to je usledilo njegovo energično pitanje. Zar ste vi u stanju da za jedan dan napišete knjigu?  Nisam ništa odgovrio, tu knjigu sam intenzivno pisao dve godine. Gledajte, ako je istina to što ste rekli, vi biste morali da napišete sto knjiga da biste platili jednu ovakvu gvozdenu ogradu, rekao je, i ponovo me odmerio, sažaljenjem. Odlazim s uverenjem da političkoj eliti u Srbiji ipak ne ide tako loše. Pre neki dan sam u Mađar Sou pročitao zanimljiv tekst o profesionalnim Mađarima. Ne isključujem da je u manjinskoj zajednici baš to jedino zahvalno zanimanje. Prolazimo potom kroz Mali Iđoš, pa kroz Feketić. Ljudi drže svoje kuće u redu, ali na ulicama, na kućama se vidi da su ljudi siromašni. Mogao bi neko reći, da sad ja agitujem protiv kapitalizma. Ovoga puta to zaista ne činim, jer kapitalizmom rukovodi tržište, a u ovom slučaju nije reč o tržištu, nego o vlasti. Utoliko pre, jer je za vreme moje kratke turneje po Bačkoj, radio govrio o opasnostima toplotnog udara, dok sam u prozorima mnogih kuća, u naseljima s pretežno mađarskim stanovništvom, viđao krupnim slovima ispisana obaveštenja – „ova kuća je na podaju”. Vidim zloslutne znake jednog društva koje je krenulo putem starenja, vidim oronule kuće, ali u novinama čitam, na radiju i na televiziji čujem da je sve u najboljem redu. Usred takvih protivrečnosti prolazim kroz ova naselja. U naponu ta dva pola živi mađarska manjina u Bačkoj.  Oni koji vide samo bedu, ti su pesimisti. Oni koji vide samo luksuz, ti su optimisti. Među pređašnje spada, recimo, Adi i Đula Ilješ.  A ovo potonje propagira vlast.

(jul 2011.)

Podelite ovu stranicu!