LASLO VEGEL: Izgubljeno poverenje

16 Jan 2016

Na dnu jame nikakav moral ne može da bude od pomoći

Mađarski Faust – danas!

Još dve večeri u pozorištu. Poslednjeg dana godine u teatru Jožef Katona gledam Faust reditelja Arpada Šilinga. Simpatične su mi stremljenja ka modernizaciji. Novi, odlični prevod Fausta II izuzetan je poduhvat književnika Lasla Martona. U pauzi predsave Faust I razgovaramo s Martonom koji s njemu svojstvenom skromnošću priča o ovom prevodilačkom izazovu. Naredne večeri, posle predstave Faust II, napuštam zgradu pozorišta rastrzan brojnim dilemama. Polako se šetam ulicom Šandora Petefija u prijatnoj pozno decembarskoj noći i razmišljajući o predstavi postepeno dolazim do zaključka da velike faustovske dileme, zapravo, više i nema – da li to kazuje da je sve predodređeno? Pokušavam da se utešim. Ostaje umorni, ostareli Faust, neodgovorni zavodnik… U drugom delu se pomalja Faustov svet snova, njegova igra s životom i, konačno, njegova smrt. Da li je reč o preteškoj kritici, ili samo o maglovitim aluzijama? I dok gledam predstavu, prisećam se članka Arpada Šilinga u nedeljniku HVG. “Kultura Mađarske danas neodoljivo podseća na jamu, koja se sve više širi i postaje sve dublja. Možemo mi sad da se stropoštavamo u nju i dobrovoljno, i sve pevajući, ne mareći ni za kakva moralna promišljanja, jer na dnu jame nikakav moral ne može da nam bude od pomoći. U novoj, 2016. godini” – nastavlja poznati pozorišni reditelj – “sve češće ćemo čuti, u početku tiho i stidljivo, samo kao neko mumlanje, mrmljanje sebi u kragnu, kasnije pak sve hrabrije, vremenom sve opsesivnije: to je ono što mi sledi. Zašto mi sledi? Zato što sam se za to namučio. Jer sam dosta ćutao, dosta trpeo, i sad je dobro i meni potrebno. I to ne bilo kakvo dobro: državno dobro. I meni slede državne subvencije, i meni slede povoljni krediti, i meni, i meni, i meni. Ne interesuje me da je na Zapadu to drugačije, ne interesuje me da to i od mene zavisi, ne interesuje me da treba samo da se udružimo i da zbijemo redove. Ne, ne, i ne. Hoću da sad ja budem dobitnik, sad hoću da se pokažem. I ako treba, rukovaću se s bilo kim, ako treba, polizaću i takvo dupe čiji smrad više niko ne može podneti”. Kakav se Faust rađa u ovakvoj atmosferi? Skidam sa sajta i pohranjujem članak na svoj hard-disk, kao neku vrstu vojvođansko-mađarskog putnog prtljaga, da u dugim zimskim noćima imam na šta da se sećam, ubacujem ga u vojvođansko-mađarski herbarijum. Zanimljivo je to da sve ono što se u Budimpešti i u Beogradu može slobodno reći, u ovoj voj-mađ-zajednici nije moguće. Pribeležim sebi ovaj citat, da bismo mogli, ako posle desetak ili više godina, kad ova olovna vremena jednom budu iza nas, na šta da se sećamo – ako uopšte i bude nekog ko će još imati sposobnost sećanja.

Srećni političari

Novi Sad me dočekuje sivilom, prljavim snegom, blatom, bljuzgavicom. Na neočišćenom trotoaru jedva teglimo putne torbe. U poštanskom sandučetu gomila pošiljki. Prelistavam novine, čini se da se ništa nije desilo dok sam bio van zemlje. Na manjinskom frontu se nastavljaju sporadične čarke. Socijalisti su zadovoljili očekivanja naprednjaka, naprednjaci su zadovoljni socijalistima i Savezom vojvođanskih Mađara, stoga je Savez vojvođanskih Mađara srećan u društvo socijalista i naprednjaka, shodno tome, sve je u najboljem redu. Atmosfera je idilična u vladajućim krugovima. Ove godine još, doduše, neće, ali iduće godine će već procvetati ova zemlja. Tek što smo stigli, visoka temperatura me svaljuje u krevet, na neki način sam to predosetio, zato sam i žurio kući. Bio sam primoran da otkažem nekoliko prijateljskih susreta, intervjua, nekakva uutrašnja sila me je gonila da se što pre vratim kući. Bolovanje mogu samo kod kuće da dozvolim sebi. Zdravstvena služba je za vreme prazanika kao paralisana, zahvaljujući prijateljima uspevam da nabavim lekove, nadam se da ću imati sreće i da ću se brzo oporaviti.

Savest književnosti

Sve češće čujem da književnost nema baš nikakav uticaj na društvo, da je potisnuta iz života, da je “na aparatima”, i da će opstati samo dok država bude obezbedila funkcionisanje aparata za veštačko disanje. Ne raduje me ova situacija, niti ovaj pristup, niti mi je uteha to što ni druge oblasti duhovnog života ne uživaju poverenje ljudi. Novonastalo stanje mnogi objašnjavaju s modernim svetom, s promenama u komunikacijskim formama, s opštom krizom poverenja, s varvarizacijom društva. Ne osporavam navedene argumente, ne sumnjam da od svega toga ima ponešto, da su uticaji mnogostruki. Međutim, ne treba zaboraviti ni to da je i sama kanjiževnost kriva što je na ovaj način marginalizovana. Da podsetim: zar nismo mi bili ti koji su krajem osamdesetih godina, pre rušenja berlinskog zida, deklarisali da je sloboda najviša vrednost? I sve plišane revolucije su potvrđivale da su i mase to htele. Tih godina značajno raste ugled, autoritet srednjo-istočno-evropskih inteketualaca i pisaca. Najpre smo hteli socijalizam s ljudskim licem, a onda su nas ubedili da je to drveno željezo, na šta smo oduševljeno uskliknuli: dobro, neka onda bude kapitalizam s ljudskim licem. I tako je počeo… naš sunovrat. Nastavak je doneo nova razočarenja. Posle deset ili dvadeset godina se ispostavilo da su plišane revolucije donele plišani autoritarizam. Mase su se razočarale u “nove demokrate”. Sprovedena je privatizacija javnih dobara koju su građani doživljavali kao veliku pljačku. Inteligencija je zanemela, više nije govorila o slobodi, a ideal jednakosti je direktno zaobilazila. Književnost je postala proizvod zastrašene i nedoumicama opterećene svesti. Jedan deo pisaca se učlanio u partije, ili se pokunjio u njihovom ozračju misleći da će iznutra obavljati korektivne radove. Mnogim piscima se vlast dopala, pretvorili su se u vojnike partije. Oni koji su uvideli da sve to nije u skladu s počecima, jednostavno su se povukli, pa su marginalizovani i, na neki način, bili su “otrpljeni”. U kulturnoj politici su se budile stare, za jednopartijski sistem karakteristične forme, ne jednom su nekadašnji funkcioneri sprovodili novu “demokratsku kadrovsku politiku”. Suočili smo se s jednim pravim paradoksom: plišanu revoluciju je inicirala inteligencija, a nastavak je bio u znaku anti-intelektualizma pri čemu je spala na najniže grane. Oni koji su u osamdesetim godinama verovali u književnost, imali su osećaj da su ih pisci prevarili, ostavili na cedilu. Sanjali smo o novom svetu, a onda smo se kukavički, oborenih pogleda, povukli. Masa nam se osvetila. Počela je da čita – šta da čita! – počela je da guta dela gospođica koje su pisale o svojim novim ljubavnim iskustvima. Čitaoci su nam na taj način poručili: ako mi ne znamo šta je gruba istina, oni će svratiti u lepu laž. Izgubili smo poverenje? Odbili od sebe čitaoce? Prigušili smo istinu, nismo imali smelosti da je izgovorimo? I da li smo zbog toga počeli da komuniciramo na nekom nerazumljivom jeziku?

januar 2016.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!