LASLO VEGEL: Ispit i paradoks

15 Apr 2011

Ljudi strastveno žude za plišanom diktaturom koja će konačno da uspostavi red

Test

Trgnem se na vest u novinama da ?e se u Srbiji najesen pristupiti popisu stanovništva. Prema ljudskom ra?unu, taj popis ?e da bude do sada najzna?ajniji test za vojvo?ansku ma?arsku elitu. Rezultati popisa stanovništva ?e, naime, pokazati kakav je bio efekat blizu desetogodišnjeg u?eš?a u vlasti, odnosno, kakvu poruku je slala ju?e, a kakvu šalje danas Nacionalno ve?e Ma?ara. Aktuelna ma?arska vlada je ve? nagovestila da je merilo uspeha manjinske politike zaustavljanje pada broja pripadnika ma?arskih nacionalnih zajednica izvan granica mati?ne zemlje. Ali šta ?e se desiti u slu?aju fijaska? Šta ?e se desiti ako, na primer, pad brojnosti vojvo?anskih Ma?ara, izražen u procentima, bude ve?i nego što je bio u periodu izme?u 1971. i 1981. godine? Ako se to desi, da li ?e povu?i odgovaraju?e konsekvence oni koji vrše manjinsku vlast, koji raspolažu manjinskim resursima, ustanovljavaju prioritete i koji svakodnevno izveštavaju o svojim uspesima? Ako su do sada primali pohvale, ho?e li da preuzmu na sebe i odgovornost? U na?elu, trebalo bi o?ekivati pozitivne tendencije, jer je postsocijalisti?ko razdoblje ipak stvorilo odre?ene šanse. Mada su problemi veliki, tokom proteklih devet desetle?a vojvo?anska manjinska elita nikad nije delovala u boljim uslovima, nego poslednjih desetak godina, kad je kao deo vlasti u Srbiji, istovremeno uživala i izdašnu materijalnu pomo? mati?ne zemlje. Sad je tek april, dakle, pet minuta je do dvanaest. Zapažam zloslutne znake, ali valjda se još nešto može u?initi…

Manjinski paradoks

Vredelo bi porazmisliti o mogu?im poukama rasprave oko Damjani?evog spomenika u Adi. Protiv postavljanja tog spomenika protestuju ?lanovi Demokratske stranke Srbije. Zanimljivo je da vojvo?anski ma?arski mediji ne navode da stranka Vojislava Koštunice, koja nastoji da se približi evropskoj porodici narodnih partija, na politi?koj paleti zauzima mesto na desnom centru. O tome manjinski mediji ?ute, time bi, naime, kompromitovali desnicu. A re? je zapravo „samo” o tome da desnica – naro?ito isto?noevropska – drugim merilima meri odanost naciji, no što to ?ine socijaldemokrate ili, recimo, liberali. Njena merila su stroža: li?ne odluke, li?ni izbor podre?uje kolektivnoj nacionalnoj volji, a o moralnim pitanjima prosu?uje po kriterijumima nacionalne države. U sklopu ovog sistema vrednosti, protivljenje kolektivnoj nacionalnoj volji ni?im ne može biti opravdano, pa prema tome, srpska nacija ne može da slavi Damjani?a. Dok Ma?ari u njemu, s pravom, vide heroja. A to ra?a napetost. Pitanje je, kako tu napetost premostiti. U savezu današnjih evropskih narodnih partija tenzije te vrste su razrešavane tako što nacionalni desni centar u svom dvorištu može da bude i nacionalisti?ki, pod uslovom da poštuje ljudska prava i da, unutar toga, bude tolerantan u odnosu na manjine. To mnogi nazivaju demokratskim nacionalizmom. Ali time se napetosti ne premoš?avaju unutar jedne države. Jer to zna?i tek toliko da se Damjani? u Ma?arskoj može slaviti kao heroj, a u Srbiji ne. Unutar jedne države se napetost može relaksirati samo priznavanjem postojanja paralelnih sistema vrednosti. Drugost se, dakle, ne samo toleriše, ve? se i pluralno promišlja. Tolerancija, naime, nije isto što i pluralizam, nije identi?na sa paralelnim strukturama, odnosno s manjinskom autonomijom. A paralelna struktura zna?i da stanovišta Srba i Ma?ara mogu biti me?usobno suprotna, ali jedni imaju pravo da slave heroja, a drugi da osude izdajnika. Oba sistema vrednosti mogu paralelno da egzistiraju u jednoj državi. Ali današnja evropska desnica osporava baš taj paralelizam. U zapadnom svetu, sve do nedavno, konflikata te vrste nije bilo, me?utim, ekonomske migracije su uspostavile neautohtone nacionalne manjinske strukture, paralelne istorije, vrednosne sisteme. Ja?anje tih struktura s jedne, i globalna ekonomska kriza s druge strane, poljuljale su samopouzdanje zapadnih društava, na šta je desnica odmah digla uzbunu pod parolom da na?elo paralelizma vodi u segregaciju i, dalje, u rastakanje države. Posle svega, evropska desnica je obznanila da „nove smernice moraju biti u službi integracije, a ne segregacije”, i po?ela je s razgradnjom paralelnih struktura. Dejvid Kameron, Angela Merkel, Nikolas Sarkozi, najuticajniji predstavnici evropske desnice postavili su kao svoj cilj uspostavljanje nacionalno homogenog kulturnog prostora. Tolerancija drugosti je, doduše, dozvoljena, ali ona nije ravnopravna s kulturom nacionalne države. Situacija je nešto složenija u isto?noevropskim zemljama, u kojima žive autohtone manjine. Primaju se k znanju razlike izme?u autohtonih i neautohtonih manjina, ali te razlike se veoma oprezno interpretiraju, a najuticajnija evropska desnica, najbrojnija narodnja?ka frakcija, sve do sada nije podržala mogu?nost da unutra jedne države mogu egzistirati paralelne kulture i istorije, sistemi vrednosti. A to bi bila autonomija, bez koje su manjine osu?ene na laganu, ali sigurnu asimilaciju, sa znanjem i sa pristankom evropskih foruma. Naravno, mislim na autonomiju koja funkcioniše na principu paralelizma, a ne na ikebana-autonomiju. Isto?nosrednjoevropske manjine se nalaze, dakle, pred nerazrešivim paradoksom. One žele ili autonomiju, ili nacionalnu državu! Paradoks je, me?utim, u tome što one ho?e i jedno i drugo. S jedne strane zdušno podržavaju homogenizuju?u nacionalnu desnicu u mati?noj zemlji, s druge strane pak u vlastitim državama kritikuju homogenizuju?a stremljenja nacionalne desnice.

Holofernova duga senka

Prelistavam knjige po novosadskim knjižarama. Sasvim slu?ajno sam nabasao na hroniku Koste Nikoli?a, Sr?ana Cvetkovi?a i ?oke Tripkovi?a. Re? je o uzbudljivom spisku knjiga, novina, pozorišnih predstava, filmova, muzi?kih i likovnih dela koja su zabranjena u Jugoslaviji izme?u 1945. i 1990. godine. Me?u navedenima je i moja drama Judita, koja je zabranjena uo?i premijere u Prištini 1990. godine. S ovom dramom nisam imao sre?e. Ili su je na svoj repertoar stavljala takva pozorišta koja nisu mogla da je postave na scenu u integralnoj verziji, ili takva koja su bila primorana da je skinu s repertoara. Haris Pašovi? je u Novom Sadu nameravao da postavi integralnu verziju teksta, ali nismo dospeli dalje od potpisivanja ugovora. Haris Pašovi? je nastavio da radi u Amsterdamu, pa se vratio u bombardovano Sarajevo. On nije zbrisao pred pretnjama i opasnostima, ve? je ostao i osnovao pozorište kojem se divila i Susan Sontag. Ostao je u svom gradu za razliku od mnogih mladih ma?arskih vojvo?anskih intelektualaca. Stvorio je pozorište koje se suprotstavilo Holofernu. To su bile one tragi?ne sarajevske godine koje smo tako brzo zaboravili. A Holofernova senka je danas teža nego kad sam taj tekst pisao. Samo što sad ne mlatara krvavim ma?em, nego se razme?e primamljivim obe?anjima. Ili ?ak ni time, jer ljudi strastveno žude za plišanom diktaturom koja ?e kona?no da uspostavi red. Judita govori upravo o toj žudnji. Jedino je Janoš Siveri, u pogovoru knjige mojih sabranih dramskih tesktova, osetio o ?emu je re?.

april 2011.
(preveo: Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!