LASLO VEGEL: Ikebana multikulturalizam

15 jan 2019

Fragmenti iz dnevničkih beleški

četvrtak, 8. novembar 2018.
Pre podne susret s Irenom Urbić u kafeu Opera. (…) Na središnjem trgu grada nailazimo na tenkove i borbena oklopna vozila. Šta se dešava, pita Irena. Samo sam slegao ramenima, nisam baš verziran po pitanju novouvedenih državnih praznika. (…) I dok ispijamo kafu, najednom postajemo učesnici jedne poučne scene o kojoj će Irena pisati, po povratku u Kopar. Sedeli smo i razgovarali o političkoj situaciji u Sloveniji i u Vojvodini: Čovek koji je sedeo za susednim stolom svaki čas je okretao glavu prema nama, činilo se kao da prisluškuje naš razgovor. U odlasku nas je prijateljski pozdravio a mene je potapšao po ramenima. Ovaj gest je prijateljski, rekao sam Ireni. Irena je pak rekla da je to malo, a ja sam ustrajao na tome da je taj gest bio mnogoznačan: ljudi su uplašeni, intelektualci se, nažalost, ustručavaju i od toga da potapšu čoveka po ramenima. Milošević nije umeo tako spretno da pridobije intelektualce, kao što ume Vučić. Što se vojvođanskih Mađara tiče, mogu reći da u poslednje vreme nisam primetio glasove kritičke misli. Velika većina vojvođanske mađarske inteligencije sklopila je svojevrsni separatni mir sa Fidesom i sa Savezom vojvođanskih Mađara. Šta u sebi zapravo misle, ne znam, niti me to previše zanima, ne nameravam da na bilo koji način sudim o njihovom ponašanju. Ne sećam se da su u vojvođanskoj mađarskoj javnosti ikad postojali ovako harmonični odnosi između političke vlasti i inteligencije kao ovih godina. (…)
Slušam vesti koje govore o tome da korupcija sve više uzima maha, da su ljudi lako potkupljivi. Razmišljam o tome, zašto mene niko nije hteo da potkupi. I zaista, nikad mi nisu ponudili ni novac, ni funkciju, tako da ne mogu čak ni da se junačim kako sam bio izložen iskušenjima, a ja sam im se redom odupreo. Sam sam kriv: nikome nisam bio ni zanimljiv, ni važan. Nisam bio ni direktor, ni glavni urednik, niti političar koji odlučuje o sudbinama ljudi.

ponedeljak, 12. novembar 2018.
Pozvali su me na jednu konferenciju u Crnoj Gori. Moć kulture – tako glasi tema okruglog stola – bojim se da ovo određenje ima preterano romantičarski prizvuk. Možda bi više odgovarao, kao radni naslov: Svrgavanje, ili detronizacija, ili možda ražalovanje kulture. U suštini reč je o multikulturalizmu, ali nakon što je politika spustila svoju tešku ruku na taj termin, i pojam multikulturalizma se rasplinuo, razvodnio, pomenuta teška ruka pretvorila ga je u prigodni dekor. Ili je postala ikebana na stolu nacionalnih država. I koliko vidim, nije mali broj onih koji vrlo spretno trguju sa ikebana-multikulturalizmom. Oni koji to ne čine, koji ga uzimaju ozbiljno, naprosto bivaju potisnuti iz javnog života, što jasno dokazuje da se nacionalna država ne odriče hegemone kulture. Čini mi se da je multikulturalizam postao marginalizovana kultura evropejskog opozicionarstva. Usledilo je ono na šta nisam računao. Posle plišanih revolucija usledili su EU-kompatibilni plišani nacionalizmi. Mase su se razočarale u demokratiju, u globalni kapitalizam, strahovi se šire i umnožavaju, zarad mira spremne su da žrtvuju i slobodu. A priželjkivanje mira širom otvara vrata mekoj diktaturi.

utorak, 13. novembar 2018.
Telefonirao mi je sin mog kuma na krštenju, kaže da će u subotu položiti njegovu urnu na srbobranskom groblju. Poslednjih nedelja obilazim samo groblja. Među krstačama, nadgrobnim spomenicima, sve manje razmišljam o sve bezbojnijom, posivelom javnom životu.

sreda, 14. novembar 2018.
Ispostavlja se, bar se meni čini, čitajući knjigu Jožeta Pirjavca „Tito i drugovi“ da je socijalistička prošlost bila mnogo uzbudljivija i protivrečnija nego što palanački ideolozi novih kapitalista nastoje da utuve u glave današnjih generacija. Milovan Đilas, jedan od najvažnijih ideologa partije, 29. decembra 1953. godine na stupcima Borbe, zvaničnog lista komunističke partije, piše da nijedna partija ne može da predstavlja celo društvo. Nije čudno što je posle toga Đilas udaljen iz rukovodstva partije. Koliko je godina od tada prošlo? Ove rečenice mogu i danas da preneraze političare. Đilas bi i danas leteo.

četvrtak, 15. novembar, 2018.
Završio sam tekst referata za konferenciju u Ulcinju. Jedna od tema je i “Moć kulture – Muiltikulturalizam i savremene umjetničke prakse”. Pokušao sam da malo detaljnije obrazložim one stavove koje sam izneo na naučnom skupu u SANU o postkosmopolitskom romanu. Danas smo svedoci epohalnih promena kad ubrzano vreme, te iznenadne promene koje izmiču svakoj kontroli, kad nepredvidljivi preokreti uzdrmavaju i lični identitet. Dvadeseti vek je bio istovremeno i doba razaranja, i doba otpora tim razranjima: dok su razaranja u 21. veku besciljna, možda i zbog toga što više i nema šta da sa razori, a mi nismo u stanju nikakvim čarolijama da vratimo moderno doba, odnosno 20. vek, jer smo kročili u razdoblje sveopšte rasprodaje. Sve smo rasprodali: i prosvećenost, i socijalizam, i moralni red, ljubav, žensko telo, tradiciju, kulturu i intimu, i sad je došla na red poslednja štacija: rasprodaja ljudske duše – zato je i dospela u prvi plan drama kompleksnog identiteta. U današnjoj evropskoj književnosti, u postkosmopolitskom romanu nacionalni identitet više nije arhaični motiv, nije ni muzejska vrednost, nego zadatak koji se mora rekonstruisati. Mogli bismo reći možda i to da ovu epohalnu promenu koja bi mogla da bude nazvana i Veliki Nered, a čiji smo svi mi svedoci i žrtve, u novije vreme pokazuju upravo dela nastala u tom duhu. Naglo se otvorilo etničko šarenilo ovih romanesknih svetova. Veliko je pitanje (1) da li je moguće o krhkom nacionalnom identitetu našeg doba govoriti bez kosmopolitskog omalovažavanja i skepse, i (2) da li je moguće definisati nacionalni identitet bez tradicionalne, u sebe zatvorene nacionalističke narative.

petak, 16. novembar 2010.
Već dobrih nekoliko godina nema u vojvođanskoj mađarskoj štampi kritičke opaske o stanju vojvođanskog mađarskog življa. Štampa Mađarskog nacionalnog saveta sugeriše da je sve u redu. Zahvaljujući našim liderima, mi već duže vreme živimo skoro u idili.

subota, 17. novembar 2010.
Rano ujtro s Anikom putujemo u Srbobran, danas se u kriptu porodice Slimak polaže urna s pepelom mog krsnog kuma Šandora Slimaka. Posle obreda razgovaram sa njegovim sinom, Tiborom Slimakom. Pomenuo sam da je svojevremeno, u tadašnjoj srbobranskoj Zelenoj ulici, porodica Slimak spadala među plebejce otvorenijeg duha. Imali su radio-prijemnik još za vreme Drugog svetskog rata, njegov deda i baka putovali su i u Beograd, bili su prvi iz naše ulice koji su svoje dete poslali na studije. Šandor je naposletku postao profesor univerziteta, napisao je i udžbenik iz kojeg beogradski studenti i danas spremaju ispite. Koliko imamo profesora mađarske nacionalnosti iz čijih udžbenika uče studenti beogradskog univerziteta?

petak, 30. novembar 2018.
U Subotici sednica Saveta za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića. (…) Posle sednice sa Otom Tolnaijem u jednoj poslastičarnici. (…) Uveče u pozorištu. Urban je postavio na scenu dramu Kristofera Marloa Tragična istorija doktora Faustusa – odnosno, predstava je nastala na osnovu motiva te drame. Andraš Urban je zbilja redak talenat, možda će on biti taj koji će ostvariti ono što smo nekad nas nekolicina u Uj Simposionu planirali.

ponedeljak, 3. decembar 2018.
Polako se spremam za Ulcinj. S obzirom na to da nije uobličen jedan jedinstveni evropski identitet, nema ni evropske javnosti, evropske misli, tako da nije uobličena ni jedna evropska politička zajednica. A bez toga federalna Evropa je puka iluzija. Istovremeno, zbog temeljnih promena u svetu i u Evropi, nije više bio moguć ni povratak među davno proverene okvire nacionalne države. Evropejac se stoga oseća kao na ničijoj zemlji, bez doma i domovine.

(Autonomija)

Preveo A. Vicko

Ovaj tekst su finansirali građani u okviru crowdfunding kampanje Spasimo Autonomiju!

Podelite ovu stranicu!