LASLO VEGEL: Ideologija ćutanja

10 Apr 2015

Autonomija je isuviše ozbiljna stvar da bi se prepustila političarima

Uspomene iz prošlosti

Povratak iz Budimpešte. Prijatno je ojužilo, prvi lep prolećni dan, i eto mene u Zmaj Jovinoj ulici. U Novom Sadu se devojke i mlade dame oblače i pomodnije, i erotičnije nego njihove vršnjakinje u Pešti. S mnogo više smelosti otkrivaju, ili akcentuju, svoju čulnost. I čini mi se da su jedino još samo ovi uzbudljivi prizori ostali iz vascele novosadske prošlosti.

Hronika nulte tačke

Odlučio sam se, konačno, za naslov mog novog romana: Šlemilovo kopile, ili Balkanska Lepotica. Sa mogućim podnaslovom: Antiporodična priča. Ne pišem o porodici koja se raspada, nego o vakuumu koji je stupio na njeno mesto. Raspad porodice u modernom svetu je samo jedna (danas već banalna) etapa gubitka identiteta. To je već odavno iza nas, ta tema je iscrpljena. Mene, dakle, pre svega zanima onaj vakuum posle raspada. Hronika porodične nulte tačke postmodernog doba.

Ideologija ćutanja

Učestvujem u panel-diskusiji o regionalizmu u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju. Aleksandar Molnar me podseća da je u Vojvodini prva knjiga o reginalizmu objavljena uz pomoć Šoroš Fondacije u devedesetim godinama. Izdavač je bio Visio Mundi Miše Ilića. U Miloševićevom režimu ovaj poduhvat nije bio ni malo bezazlen, postojali su vrlo ozbiljni, vrlo realni rizici, „patrioti” su nas lako obeležili kao secesioniste, utoliko pre, što je u ovaj korpus pitanja spadala – makar i neizrečena – velika trauma Srbije: autonomija Vojvodine. Molnar je pohvalno govorio o mojoj tadašnjoj ulozi, pre svega zbog toga što sam uspeo da okupim veoma respektabilnu ekipu autora. Ta ekipa je bila, zaista, jedna Vojvođanska akademija nauka – u malom. Nažalost, stvari su se kasnije nepovoljno razvijale, pitanje vojvođanske autonomije se zagubilo, i Vojvođanska akademija nauka i umetnosti je krenula u drugom pravcu. A ja sam morao da naučim da su i regionalizam, a i autonomija Vojvodine, mnogo složenije i ozbiljnije stvari no da bi mogle da budu prepuštene političarima. Ona, naime, ili tinja u duši i u kulturi građana, ili je nema nigde. Jer, uskoro ćemo morati da postavimo pitanje, u šta se u najnovije vreme izmetnula stvar autonomije. Ona, bezmalo, više nije ništa do predmet pogađanja malih političara/politikanata. Nema više ni rasprava o autonomiji, već isključivo o podeli plišanih fotelja. Političari pominju autonomiju, a pri tome namiguju prema beogradskim centrima moći. Vojvođanske institucije ne vode računa o vojvođanskim interesima, a vojvođanske umetnike ne zanima Vojvodina. Autonomija je aktuelna jedino kad se raspišu konkursi za sufinansiranje raznih projekata, i kad se tema može prošvercovati, da konkursna prijava bude efektna, odnosno da dobro zvuči. Više se i ne zna, šta uistinu znači vojvođanska duhovnost – bojim se da se pretvorila u praznu političku parolu. Usled svega toga veliki deo inteligencije pomalo nadmeno ćuti, i ne krije da je više ne zanim ni društvo, ni javni život, a to znači da je ne znaima ni čovek. Ćutanje je postalo kurentna intelektualna roba. Prvi broj podlistka sada već legendarnog Simposiona (pažnja: 1961. godina!) donosi tekst o strategiji ćutanja. Njegov autor bio je Jožef Konc. Ovaj izuzetno važan tekst smo naprosto smetnuli s uma. U jugoslovenskom socijalizmu ćutanje je bilo bitan faktor trasiranja intelektualne ili književničke karijere, a u srbijanskom kapitalizmu ćutanje je još važnije. Nedostaje hibridna kultura koja bi autonomiju učinila privlačnom. Ovde je sve više beogradske i peštanske reciklaže – sa sladunjavim lokalnim začinima. Autonomiju smo izgubili u času kad smo u ime nove prerade starog prestali da cenimo, da uvažavamo ovde nastale vrednosti. Fatalni je paradoks da se vojvođanske vrednosti pre primećuju u Beogradu ili u Budimpešti, nego u Vojvodini. Ovo je već s one strane apsurda.

Žene i osveta

Dovršavajući, bruseći tekst romana Šlemilovo kopile ili Balkanska Lepotica, primećujem, s ne malim iznenađenjem, da je među mojim romanesknim junacima želja za osvetom jača, vitalnija među ženama. Možda zato što više veruju u istinu. Žilavije su, izdržljivije, upornije i okrutnije. Bolje da im ruke budu krvave, nego „samo” prljave. Krv pročišćava – kaže Svetlana, jedna od junakinja mog romana. Moram da uvidim, da o istini drugačije govore filozofi, a drugačije je doživljavau pisci; možda su samo žene u stanju da shvate ovu protivrečnsot.

april 2015.
Preveo Arpad Vicko