LASLO VEGEL: Hrabrost se ne može naučiti

24 Jan 2015

O nezavisnosti i terorizmu

Uobičajeno shvatanje

Razmetati se zaslugama, nipodoštavati vrednosti – to je vodeće načelo naših dana.

O nezavisnosti

Sve češće izostajem s javnih tribina, priredbi, manifestacija.  Pre nekoliko dana sam se ipak rešio i odgegao se na svečanost organizovanu povodom  jubileja Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Obradovali su me susreti s nekolicinom starih poznanika, i pod tim utiskom sam se prisećao početaka, prisećao se atmosfere devedesetih godina. Nisam samo ja, i drugi su primetili: mnogi iz toga doba nedostaju. Mnogi su u međuvremenu napustili redove živih, a još je više onih koji su napustili tabor nezavisnih. Kultura je danas nadasve sporedna stvar, status intelektualaca je devalviran, što znači da je intelektualac jeftina roba na pijaci politike. Prijatna je i bezbedna zabava šepuriti se nekoliko godina kao nezavisni intelektualac, ta scena neodoljivo liči na modne revije priređivane za privilegovane. Autentični nezavisni intelektualac, novinar, ne može da bude nezavisan samo nekoliko godina – taj status zahteva doživotnu doslednost. Naravno, grupa koja nas je napustila veoma je šarolika. Mnogi su se naprosto razočarali, uz to su i na izmaku snaga, vitalnosti. Ima i takvih, međutim, koji su se ugnezdili u prijatnu toplinu stranačkih zapećaka, ili im je dojadila sudbina večitih parija. Drugi, opet, brinu za svoju ličnu egzistenciju. I verovatno s pravom, jer – znam to iz iskustva – u olovnim vremenima je zaista jezivo kad se čovek iznenada nađe na ulici. Ali ima i onih koji su se preobrazili u oduševljene komesare, toliko revnosne, da bi im mogli i nekadašnji komunistički komesari da pozavide. I to spada u sferu političkog lukavstva – čovek se radikalno promeni. Pouka je vrlo očigledna: nezavisnost je mnogo više od politike, ona je forma življenja, kultura i moral. A autentična je, i kreditibilna, samo ako se te tri stvari stope u jedno. Navodim Stendala: hrabrost se ne može naučiti.

Stendalova modernost

Imre Kertes u svojoj novoj knjizi Poslednje svratište – sazdanoj od dnevničkih beleški, beletrističkih skica i fragmenata jednog nenapisanog romana, priznaje da je u neko doba veoma rado čitao Stendala, a da je kasnije mislio da su moderniji pisci zanimljiviji. Sad se, međutim, vratio svojoj nekadašnjoj lektiri i s uverenjem tvrdi da je „Stendal bio moderan”. I ja sam došao do istog zaključka. Tražio sam, naime, modernog i sve modernijeg, dok mi Stendal – kako svedoče i moji dnevnici i intervjui – nije postao svakodnevna lektira, kao jedan od najmodernijih pisaca. Kertes završava pohvalu francuskog romanopisca s jednom neobičnom Stendalovom rečenicom: „Većina možda voli otužnu mešavinu licemerja i laži koja se zove parlamentarizam”. Kao da je tu rečenicu danas napisao jedan pisac koji razbija pomodne kanone.

Šok-efekat terorizma

Pomalo sa strepnjom uključujem televizor, sa strepnjom čitam novine, sa sve većom zabrinutošću razgledam internet-portale. Šok-efekat terorizma se širi Evropom. Neverovatnom brzinom se množe razne teorije. Za slobodu štampe gromko dižu glas i oni koji u vlastitim sredinama ćute o tome kao zaliveni. Organizuju se konferencije. Pro et contra. Od svega rečenog vredi zapamtiti izjavu Alena Badjua. Ova teroristička akcija, izjavio je za Radio Slobodna Evropa, jeste zločin, ne samo zato što je usmerena protiv slobode medija, već zato što generiše strah. Ali, i odgovor na ovaj terorizam je obskuran. Sloboda štampe i strah! Pre dve-tri nedelej sam pisao o „razdoblju straha” – koliko mi se čini, strah nije više samo na pragu, već se uselio u naš svakodnevni život. Iz ovog ili onog razloga. Lako je založiti se za slobodu štampe u globalnim razmerama, utoliko je više rizično dići glas za nju u lokalnim okvirima. U međuvremenu se nastavljaju antiterorističke policijske akcije. U mnogim arapskim zemljama na vrlo emotivnim, srditim demonstracijama se slave počinitelji pariskog masakra. Bojim se da nije samo uopšteno reč o Evropi, ne samo o islamu, već posebno o svima nama. O našem malom, bednom „terorizmu”, o našem malom govoru mržnje, o našem malom i ugodnom dobrovoljnom ropstvu, o našim malenim strahovima, a našoj malecnoj slobodi štampe. O našim ličnim izborima, hijerarhijama vrednosti. Ova bitka se u nekoj formi odigrava i u nama, i između nas. Jednom ćemo ipak morati da stanemo ispred ogledala i moraćemo da strgnemo našu licemernu masku. I to će biti najteže. Nepodnošljivo teško.

januar 2015.
Preveo Arpad Vicko

Podelite ovu stranicu!