LASLO VEGEL: Hajka na izdajnike

25 Apr 2016

Lov na izdajnike je neka vrsta nacionalnog sporta

Hajka na izdajnike domovine

Socijalističke zemlje su bile prepoznatljive i po tome što su partijski lideri revnosno jurili, skoro već i manijački proganjali kontrarevolucionare, tzv. “sile mraka i haosa”. Danas, u postsocijalističkim zemljama mahnito love veleizdajnike (naroda, nacije i domovine) takođe iz zlotvorske sorte “sila mraka i haosa”. U Srbiji i u Mađarskoj to je već uobičajena praksa, lov na izdajnike je neka vrsta nacionalnog sporta, samo što ova političarska pasija uliva strah u građane. Sad je ovakva hajka, ovakav lov pokrenut i u Hrvatskoj. Kao i kod nas, i u komšiluku je nadasve lako etiketirati ljude. Prema postkomunističkom političkom folkloru izdajnici nacije (kategorija veleizdajnika) su svi koji iole kritički misle i imaju smelosti da kritički i govore o aktuelnoj vlasti. Već više od dve decenije ovaj region nije u stanju da prevaziđe ovo boljševičko nasleđe. Lepo kaže Benjamin Konstant: “Patriotizam će biti banalno pravdanje svakog greha, zlodela.” Kad smo već kod Hrvatske, veleizdajnik broj jedan je Oliver Frljić, pozorišni reditelj iz Rijeke, koji nedavno u intervjuu za sarajevske Naše dane sa žaljenjem kaže da vlast drži u šahu pisce i umetnike na osnovu izmišljenih, montiranih optužbi. Narcizam pretežne većine stvaralaca nije u stanju da shvati, da današnja etika predstavlja sutrašnju estetiku. Sutra će svi morati da objasne svoj današnji kukavičluk. Naravno, izgovora će uvek biti.

Mentalna higijena

Prebirem među vestima koje se odnose na predizbornu kampanju u Srbiji, čitam izjave, nastojim da budem “obavešten”, budu li me peštanski prijatelji pitali šta se dešava kod kuće? Dan izbora se primakao, sad smo u periodu kad je laž ne samo dozvoljena, nego i obavezna. Široke narodne mase moguće je i dalje zaluđivati, samo sad sa još malo jačim dozama laži. To smo zaslužili. Počinju i fizički obračuni. Političari vuku jedni druge po blatu. Ne raspravlja se o budžetu, o makroekonomskim pokazateljima, o poreskoj politici, o zdravstvenoj zaštiti, već o tome ko ume više da obeća, ko je pokvaren, ko je lopov ili bar varalica. Ton rasprava je sve grublji i u javnom životu vojvođanskih Mađara, srećom, događaje pratim sa znatne distance. Isključim internet. Pada mi na pamet jedna Stendalova rečenica iz romana Crveno i belo: “Kad uđeš u zdanje nekog ministarstva, ostavi pred vratima svu svoju moralnu osetljivost. Reč je samo o novcu i o vlasti, ni o čemu drugom. Moralno držanje je u postkomunizmu posve izlišno. Radi održavanja mentalne higijene više je korisno preduzimati duge šetnje, na taj način ne održavamo samo srce u kondiciji, nego i svoj duh. Uveče Toni Džad: iz biblioteke mog domaćina uzimam njegvu knjigu Teško zemlji.

Mađarsko jedinstvo na izbornoj vagi

Prijatelji, poznanici me opsedaju pitanjima: na šta će vojvođanski Mađari da utroše pedeset milijardi forinti? Ogromna suma, skoro dva miliona po glavi ove manjinske zajednice. Sležem ramenima. Nemojte misliti, kažem, da će “svaki Mađar” dobiti nešto od tog novca, objašnjavam, i pomišljam na golu sirotinju. Nemam uvid u raspodelu tih para. Peštanska štampa, međutim, bolje informiše nego vojvođanska mađarska. Čitam, na primer, da se novac mađarskih poreskih obveznika preliva u džep partiji bliskih manjinskih oligarha. S druge strane šire se partijske priče o dobrodušnim i nadasve velikodušnim kapitalistima (političari kapitalizma za to imaju drugačiji termin: krupni privrednici) koji grabe novce poreskih obveznika kako bi otvorili nova radna mesta, dakako, u cilju uvećanja svog profita. A tvrdnja da će novcem poreskih obveznika podžireni kapitalisti stvoriti nacionalno jedinstvo – upravo je smešna. Evropska književnost, od Dikensa do Hajnriha Bela govori o nečemu sasvim drugom. Prisećam se jedne scene iz svog romana Neoplanta ili Obećana zemlja. U tridesetim godinama mađarski veleposednici su na pijaci gledali u zube mađarskih nadničara, a nadničar je stajao mirno, razjapljneih usta i čekao svoju sudbinu. Usled posete premijera Viktora Orbana Subotici i Novom Sadu u mađarskoj štampi više prostora je posvećeno izborima u južnom komšiluku, ali i sudbini onih pedeset, preciznije: pedeset jedne i po milijarde forinti. Koliko vidim, sudbina te sume nije poznata ni mađarskim poreskim obveznicima. Ironično pitaju, ko je bačvanski Mesaroš? Ko će čiji štroman biti? I moj odgovor je ironičan: živimo u štroman-kapitalizmu, zar ne? Pitanje tih pedeset milijardi nije moglo da bude zaobiđeno i u mom intervjuu s Friderikusom. Koliko mu se čini, kaže Friderikus, Fides se iz sve snage, punom parom uključio u izbornu kampanju, otvoreno je pozvao vojvođansko mađarstvo da glasa za Savez vojvođanskih Mađara. Tome služe tih pedeset milijardi. I kako reaguju na sve to vojvođanski Mađari? Nije mi namera da prenaglim s odgovorom. Ako birači budu poslušali reč Fidesa, onda će bar 60-70 posto izaći na birališta, i ako budu dali svoj glas Savezu vojvođanskih Mađara, onda to znači 120-140 hiljada glasova. Samo pretpostvaljam da je to bio cilj Viktora Orbana, on je govorio, naime, o mađarskom jedinstvu. A jedinstvo se ne stvara u partijskim kancelarijama, nego u zajednici, a jedno od merila tog jedinstva je i učešće na izborima. Međutim, ako su Savez vojvođanskih Mađara i Fides izgubili poverenje, ostaje nekih 70 hiljada birača. Ili još manje. U tom slučaju biće potrebno da se ponovo razmotri nacionalna politika i, zajedno s njom i manjinska politika, postavljam pitanje na odgovarajući kolosek. Ionako je krajnje vreme da se tome pristupi. Ova sadašnja je previše užegla i jalova, to pokazuje i stalni pad brojnosti pripadnika ove manjinske zajednice. A kakva je manjinska politika potrebna u uslovima višestranačke parlamentarne demokratije, slobodnog tržišta na početku 21. veka? Nažalost, ovo pitanje još se nije našlo na dnevnom redu. Razne pohlepne manjinske lobije zanima samo to, kako da se dočepaju vlasti. Za njih je najvažnija vlast, a ne zajednica.

Kleptokapitalizam

Sprema se oluja. Čitam dalje knjigu Tonija Džada, nailazim na jednu odličnu rečenicu: “Gde god je kleptokapitalizam sa zapanjujućom lakoćom zamenio koruptivni socijalistički režim, tamo će potreba za preživljavanjem do sad neviđene neizvesnosti suočiti krhki demokratski sistem s ozbiljnim izazovima.” Ovu knjigu je napisao 2010. godine, posle šest godina ona je sve aktuelnija. Bojim se da su naspram plišane revolucije stvorili plišanu pesnicu.

Esterhazi, 66

U budimpeštanskom Slovačkom kulturnom centru proslavili smo 66. rođendan Petera Esterhazija. Povela se reč o jednom eventualnom letovanju, jedno jesenje gostovanje koje je s Anikom dogovoreno još pre bolesti. Pozdravlja me Laci Sigeti, direktor izdavačke kuće Kaligram iz Bratislave, odavno se nismo sreli, kako bi samo dobro bilo da sednemo i da opušteno razgovaramo. U Slovačkoj je situacija slična vašoj, Fides i u Slovačkoj žestoko agituje, ali bez nekih rezultata, primetio je Sigeti aludirajući na ono što sam rekao Friderikusu u intervjuu pre neki dan.

april 2016.
Preveo A. Vicko