LASLO VEGEL: Gubitak kredibiliteta

25 Feb 2012

Politička sebičnost razorila je svaku vrstu autoriteta iza kojeg ne stoji vlast. Time je, međutim, sekla granu na kojoj sedi, jer tamo gde nema autoriteta bez vlasti i moći, svi drugi autoriteti erodiraju

Neofidesovci i prafidesovci

Koliko vidim, u predizbornoj kampanji na političkoj sceni vojvođanskih Mađara borba se vodi između neofidesovaca koji su sad na vlasti, i prafidesovaca koji su isključeni iz vlasti.

Sumrak građanina

Setio sam se junaka Balzakovih romana gledajući jednu kasnovečernju emisiju prvog programa Televizije Vojvodine. U Balzakovom romanesknom svetu sve vrvi od karijerista kojima je najveća želja da postanu – poslanici. Počasti, zvanja i novac, to su parole većine tih junaka. Vode se žestoke i grube borbe za pariske nekretnine, placeve, vile. O tome je reč i kada se stupa u brak, i kada se bira ljubavnik, ili ljubavnica. Sve to imamo i u našoj svakidašnjici u kojoj besni divlji kapitalizam, ovde imamo Balzakov svet uživo, sličnosti su zapanjujuće, i sve opipljivije. U pomenutoj emisiji su se oglasili još nedovoljno „ugledni” univerzitetski profesori i asistenti, zamljoradnici, mladi i stari, i svi su bez izuzetka primetili ovu pojavu i svi su osudili – političare. Malo po malo, i evo, već i na javnom servisu imamo emisije o plitičarima koji gube kredibilitet. Mase im više ne veruju. Ne bih da preterujem, niti da generalizujem, sigurno ima i dobronamernih političara, nije reč o ličnostima, već o tome da je politika kao takva izgubila kredibilitet. Ona više nije poziv, nego zanimanje koje donosi određenu korist. Sve se vrti oko novca. To je tako iz više razloga, ali mislim da je važno istaći jedan od njih. Politička sebičnost razorila je svaku vrstu autoriteta iza kojeg ne stoji vlast. Time je, međutim, sekla granu na kojoj sedi, jer tamo gde nema autoriteta bez vlasti i moći, svi drugi autoriteti erodiraju. Aristotel je govorio nekad o zoon politikonu, o društvenom biću, građaninu, koji učestvuje u rešavanju problema zajednice, rado preuzima na sebe brige polisa. Kod nas o tome ne može biti ni reči. Ako se neko i oglasi kao nezavisni građanin, smesta se nađe pred optužbama vlastodržačke političke elite. Nekakvo previranje je ipak počelo. Pod uticajem opšteg raspoloženja, već je i na javnom medijskom servisu moguće postaviti ovo pitanje (u manjinskim još ne, jer tamo se smatra da su manjinski političari izuzeci), naime, pod uticajem atmosfere opšteg nepoverenja sve više je onih koji smatraju da na predstojećim izborima ne treba glasati ni za jednu stranku, već treba preškrabati listić. Mada su u pravu oni koji ističu da je to samo nadasve jalov i suvišan protest, jer sistem funkcioniše tako da je i sa minimalnim brojem glasova moguće pobediti. Ali i to je simptom koji ima težinu rečite poruke, odgovaraju oni koji u svom očajanju predlažu ovu opciju belih listića, uprkos tome što znaju da će demokratski kapitalizam i te kako da uzvrati udarac.

Šampioni viktimologije

Ili laskati, ili protestovati. Najlošiji vid laskanja je onaj treći put, odnosno podmuklo ćutanje. Iz redova onih koji se opredeljuju za ovaj put izlaze šampioni viktimologije koji su se blagovremeno zavukli u neki topli zapećak ili naprosto pobegli, a sad se razmeću pričama o tome kako su bili – proganjani. I to me podseti na jednu scenu iz romana Hajnriha Bela, u kojoj se protagonisti hvale kako su ih za vreme fašizma proganjali, premda su bili samo novčano kažnjeni jer su prešli preko kolovoza kad je semafor pokazivao crveno. Danas žrtvama režima smatraju sebe i oni koji su iz zemlje zbrisali računajući na bolju zaradu, što je i redu. Zašto građanin ne bi gledao svoje lične interese? Tokom prošlih pedesetak godina stotine hiljada ljudi je tako postupilo. I ništa im se zbog toga ne može prebacivati. Problem imam samo s onima koji ovu trezvenu odluku, od milja, zovu – proganjanjem.

februar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!