LASLO VEGEL: Greškom na boljem putu

26 May 2013

"Multikulturalna idila" kojom se bezdušno zavaravamo

Tragični Novi Sad

Na Pozorišnom trgu srećem Slobodana Tišmu. Razmenjujemo nekoliko reči o sneveseljavajućoj novosadskoj sadašnjosti, dok mi se u glavi vrzma misao kako novosadski stranački vojnici otuđuju vlastite pisce od grada. Možda baš i zbog toga skrećem razgovor na predstojeće pozorišne premijere koje tematizuju grad, Novi Sad. Zavaravam sebe (a i druge), da bi bilo vredno truda sesti i pisati o tragičnom Novom Sadu, ne samo o onoj „multikulturalnoj idili” koju, tobož, zatičemo na dunavskom keju i kojom se bezdušno zavaravamo.

Veliki Bečkerek, Subotica

Našao sam se u vrtlogu pomalo zamornih majskih dana. Mnogo je, najednom, događaja, putovanja. Stižem na vreme, pa mi uspeva da svratim u biblioteku i da, potom, s ne malom zadivljenošću, razgledam unutrašnjost patinastog zdanja velikobečkerečke Gradske kuće. Sinoć sam bio počastvovan da u ovom miljeu primim Nagradu Todor Manojlović. Vladislava Gordić Petković, predsednica Upravnog odbora Fonda „Todor Manojlović” u svojoj laudaciji govori o meni s toliko reči priznanja, da me to, naprosto, zbunjuje. Nisam se baš navikao na pohvale. U ovakvim prilikama uvek pomišljam na svoju stvaralačku restanciju, na to, koliko sam samo vremena proćerdao na bezvredne stvari, i na to, koliko se ova epoha bezdušno poigrala sa mnom. U baroknoj sali velikobečkerečke Gradske kuće, zahvaljujući na nagradi, pozvao sam se na jednu rečenicu Elijasa Kanetija: „Zamišlja da je Bog poliglota, i da svakom stvoru koji mu se molitvama obraća, odgovara na njegovom jeziku”. Posle Kanetija valjda je Todor Manojlović bio jedan od poslednjih na ovim prostorima koji je imao sluha za reči ovog Boga. Zadivljujuće poverenje u stvaralačku moć jezika u osvitu moderniteta. Do danas, međutim, i ta utopija je izbledela. U sumraku moderniteta jezička kula od slonovače se srušila, razbila, stvarnost jezika je očajnički prodrla u onaj zamišljeni svet koji se naziva – stvarnost. Jezik je za nas postao sve i svja, što će reći da on više nije samo naše pribežište i naš dom, nego i naš tiranin i diktator. Sa onog zamišljenog ostrva, čije smo pejzaže, čiji smo svet tako dobro poznavali, trebalo je da se, poput hodočasnika, vratimo u stvarnost koja nam je bila nepoznata. U svojim esejima sam se često bavio onom „bezdomnošću” koju je napustio, ili koju je zanemario „Bog-poliglota”. Pišem, svestan da od njega neću dobiti odgovore. Ali ja jednako postavljam pitanja, i kad je Bog nem. Posle svečanog uručenja nagrade dug razgovor sa Vladimirom Arsenićem, koji mi skreće pažnju na neke darovite mlade autore najnovije srpske proze. Na tragovima iskustva poslednjih desetleća, mnogo očekujem od ove proze. Možda će najmlađi da se pokažu. Prijatni razgovori su se odužili duboko u noć, a već rano ujutro krećem autobusom u Suboticu. U ovom gradu se već nekoliko godina za redom organizuju svojevrsni književni susreti pod nazivom Kišobran, u čast i u znak sećanja na život i delo velikog jugoslovenskog književnika rođenog u Subotici – Danila Kiša. Pročitaću jedan odlomak iz ciklusa svojih eseja pod naslovom Gestovi gospodina Kiša. Upravo onaj fragment u kojem se bavim iznuđenim priznanjem Danila Kiša. Nisam imao nameru da na bilo koji način narušim svečanu atmosferu, ali sam morao da kažem da je Kiš bio manje ili više bez domovine, bez zavičaja, ali ga sad slavimo jer, „kako kažu mudrijaši: nema nam druge, kad već vodeći evropski intelektualci s tolikim poštovanjem izgovaraju njegovo ime, moramo i mi da ga slavimo jer se i mi batrgamo prema Evropi, koliko god to zvučalo neverovatno. Mada mi, iskreno rečeno, nismo krenuli na tu stranu, nego smo se u međuvremenu na tom izabranom putu malo dezorijentisali, što će reći, zalutali, pa smo se našli na stranputici, ali utom se sasvim neočekivano ispostavilo da taj put vodi u Evropu, objavljuju premudri mudraci, pa šta je, tu je, pomirimo se makar naizgled s tim gospodinom Kišom, govore popustljivo.” U poslednje vreme, pored Subotice i Bečkereka bio sam i u Kikindi, u Pančevu i u Sremskoj Mitrovici. I svuda sam stekao dragocena iskustva, svuda sam otkrio jedno veoma kreativno, vrlo kritički raspoloženo, civilnoj sferi blisko, nezavisno intelektualno jezgro. Trebalo bi više ceniti ovu vojvođansku inteligenciju iz „unutrašnjosti”, trebalo bi sprečiti da ih novosadska kulturna atmosfera, koja je krenula putem propadanja, ne povuče sa sobom. A i inače, onaj ko u Vojvodini razmišlja, ne može da se zakopa u Novom Sadu – kažem to baš ja, koji se decenijama natežem, mučim s Novim Sadom.

Plakate i mitinzi

Šišanje trave u Temerinu. Isti ovaj posao me mnogo brže zamori nego u proleće prošle godine. Češće sam primoran da sednem i da predahnem i, kako ne bih gubio vreme, prelistavam novine. Čitam tekstove Svetislava Basare u Danasu. Zaustavljam se kod njegove rečenice da je 2000. godine odlazio na mitinge zbog toga da nikad više ne bude mitinga. Ima nas više koji smo ovako razmišljali. U septembru 2000. godine sam i ja dreždao na novosadskom Trgu slobode, zviždao sa ostalima, ali nisam nazivao bandom, niti sam lepio bilo kakve brutalne epitete, prideve, etikete na one koji su nas doveli na rub propasti. I, sa tim u vezi, pada mi na pamet poslednji novosadski miting, posle kojeg su se u gradu pojavili plakati sa pretnjama smrću ovom ili onom političaru. Počinioci su i nadalje, već poslovično, nepoznati, što je jedan od najapsurdnijih viceva. Istina, taj miting su organizovale one partije, odnosno partije-naslednice, koje 2000. godine nisu pozvale svoje članstvo da izađe na ulice.

Rečita pojava

Čitam u novinama izjave nekih novosadskih funkcionera, zvaničnika, o tradicijama grada, o njegovim nekadašnjim i sadašnjim kulturnim vrednostima. Kao da ovde nikad nisu živeli Nemci! Kao da u Novom Sadu nema mađarske kulture. Vrlo je simptomatična ova pojava, govori mnogo više, i to vrlo rečito, od tirada upućenih evropskim gostima o novosadskom „multikulturalizmu”.

Potpisivanje knjiga 

U vojvođanskoj skupštini se raspravlja o tekstu deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava AP Vojvodine. Neko vreme pažljivo pratim televizijski prenos skupštinske debate. Velika je šteta što je ona dobila isključivi, partijsko-politički karakter. Prema mom mišljenju autonomija nije pitanje borbe za vlast, nego pitanje demokratije. Ali, opet, tešim se time da političari raspravlju tamo gde je raspravi mesto: u parlamentu. Isključim televizor i sednem za kompjuter da odgovorim na pismo mog budimpeštanskog izdavača u kojem me obaveštava da je moj novi roman Neoplanta iliti Obećana zemlja izašao iz štampe. Početkom juna, tokom svečane nedelje mađarske knjige potpisivaću primerke na Verešmartijevom trgu. Odgovaram mu da sigurno dolazim, i da ću potpisivati svoje knjige. Moja je želja bila da srpski prevod istovremeno bude objavljen u Novom Sadu – ali uzalud. Pregovaram s jednim beogradskim izdavačem, možda će se Neoplanta pojaviti na srpskom iduće godine.

maj 2013.
(Preveo Arpad Vicko)

Podelite ovu stranicu!