LASLO VEGEL: Gospodstvujuće varvarstvo

29 Jul 2016

Kasta oligarha voli provincijski glamur

Nacionalizam – u fraku

Čitao sam noćas pesme Atile Jožefa. U početku sam samo nasumice prelistavao knjigu dok na jednoj strani nisam naišao na sledeće reči: kapital, proleter, eksploatacija. Jedna njegova pesma mi je sve do sad izmakla pažnji: “Gde nema električne sijalice / zapali buržuja na plamenu sveće / gde u pasulju nema mesta / neka se u njemu dimljen buržuj kuva / bome tako moj slatki druže.” Danas pesnici ovakve stvari ne pišu, jer prema njihovom mišljenju to nije nikakav poetski diskurs. Osim toga ne bi se dopale ni današnjoj gospodi. Pa me i ne čudi što smo ove pojmove izbrisali iz rečnika. Sin proletera danas dostavlja pice u mrkloj novosadskoj noći, a unuk njegov pere sudove u nekom bečkom restoranu. U mnogim kućama uveče ili krajem nedelje porodica sedi za stolom i merkaju izglede, šanse, pitaju se kako i kuda dalje. Skandinavske zemlje ili Zapadna Evropa? Oni koji ne mogu nikud da mrdnu, jedva preživljavaju, ili se – u nadi da će im to doneti boljitak – upisuju u neku partiju. Čujem od zemljaka da je unuk našeg komšije imao sreće, u otmenom wellnes-salonu grada masira krupne preduzetnike. Naši ambiciozni i uz to još i slavoljubivi političari u interesu nacije revnosno rade na tome da domaći oligarsi, novcem poreskih obveznika, grade hotele i wellnes-salone, a da kuhinjske devojke, sobarice i čistačice pet puta jeftinije peru sudove i spremaju sobe, i dok vredno rade, da pevuše pesme o ljubavi prema zavičaju. Dojadile su mi pohvale profita gladnih “dobrostivih kapitalista”. Znam i to da je antikapitalistička elita na kranjoj desnici sve bogobojažljivija. I Tramp je protiv stranaca, i on je antiglobalista i on baca kletve na berzu. Le Pen, poznati protivnik Evropske unije, pomaže francuske siromašne kvartove. Putin pak blista kao anđeo-čuvar siromašnih, a u međuvremenu uspostavlja njemu odanu kastu oligarha. Živimo u vremenu u kojem nacionalni kapitalisti drže govore protiv kapitalizma. Imajući sve ovo na umu, bilo bi dobro ne pisati. Ali ako već pišem, moram i ovo da napišem, čime ću navući na sebe omrazu onih koji o svemu tome mudro ćute. Ćute, skriveni u senci, u iščekivanju. Oni su u većini, ali, srećom, ostaje “šačica” demonstranata, nađu se i poneki mladi filozofi koji prizivaju Brehtove pesme, ili pozorišni reditelji koji zanat usavršavaju u Brehtovoj radionici. Samo što se oni ne računaju. Rukovodioci pozorišnih kuća vole svetski uspeh, bolje reći, vole da dembelišu u njegovoj senci, zato i stavljaju na repertoar takve popularne komade kakve na zapadu prikazuju nešto bolja komercijalna pozorišta. Lagodna repertoarska politika, uspeh je zagarantovan. Kod nas država sufinansira one predstave koje na zapadu donose zaradu. Današnji establišment voli provincijski glamur, i vrlo je zadovoljan kad mu pesnici, leškareći na psihoanalitičkom kanabeu, ispovedaju svoje duševne tuge. Razume se, vlasnike plišanih fotelja ne zanimaju duševni bolovi, njih o tome izveštavaju savetnici. Duševni bol? Odlično smišljeno, kažu i trljaju ruke. I bolje da su preokupirani svojom dušom i bolovima u njoj, nego da se bave prljavom politikom, kao Peter Esterhazi ili Lajoš Parti Nađ. Ma kakvi Breht!? Kakva društvena kritika? To nije umetnost! Retki izuzetak je kritički pogled na sistem sa stanovišta levice. Nedavno je u beogradskom NIN-u pisac i filozof Igor Štiks rekao: “kosmopolitski komunisti” bili su mnogo veći rodoljubi nego današnji “štreberski rodoljubi”, jer su na periferiji Evrope svojevremeno vodili računa o školovanju stanovništva i o socijalnoj mobilnosti. Nije poštedeo ni prilike u sadašnjoj Srbiji i Hrvatskoj. Štiks govori i o tome da, zapravo, “živimo u senci rastućeg fašizma”. Ova opasnost se sve češće i sve otvorenije pominje, poslednji put o tome sam slušao na spomen-danima Mirka Kovača u Rovinju. Ponekad treba otići daleko da bismo se obavestili o tome šta se oko nas dešava. U svetu vojvođanskih Mađara o tim stvarima nema ni govora, ovde cveta najveća demokratija na planeti. Sve je više onih koji zapažaju i registruju profašističke simptome u Evropi. Pomalo se čuvam upotrebe ove reči, bojim se da će čestim ponavljanjem izgubiti oštrinu. Pojavu koja se ušunjala u naše živote radije bih kratko nazvao: gospodstvujuće varvarstvo. Suočavamo se s nacionalizmom u crnom fraku, nacionalizmom bez i trunke ukusa. Kulturna scena odražava tu politiku: vlade su glavni generatori kiča, danas se kič proizvodi novcima iz budžeta, uz njega se kao desert u vitkim kristalnim čašama poslužuje žestoki nacionalizam. Provladine televizije nas obasipavaju najgorim američkim kičerajem, potom sledi večernji dnevnik, narod odsluša svakovečernju svetu propoved. Vreme je pregazilo jučerašnji “prigradski nacionalizam”, prljave poslove će bolje obaviti organizovani i uvežbani “skinhedi”. Danas je u trendu gospodstvujući nacionalizam. Oni “prigradski nacionalisti” se u najboljem slučaju angažuju kao dekor mitinga, oni se koriste kao statisterija kad provladine televizije izveštavaju o nekom događaju na terenu. Šanse gospodstvujućeg varvarstva su u porastu, i vesti su sve zloslutnije. U iliberalnoj Turskoj islam osvaja sve značajniji prostor, čime se otvara kapija islamizma prema Evropi. Teoristička akcija u Nici propraćena je atentatima. Ne može se znati gde će i kad da se pojavi jedan masovni ubica čija će “inventivnost” zahtevati još veći broj žrtava. U Evropi ideje krajnje desnice su u ekspanziji, za svega nekoliko godina one će neminovno odvesti do novih razmirica među nacionalnim državama. Donald Tramp je kandidat za predsednika SAD. A to je mračno upozorenje čak i ako bude izgubio na izborima. Sad već dobre razloge da se zabrinemo, nemamo samo mi, zlosrećni balkanski i srednje-istočnoevropski građani, nego i liberalni Amerikanci. Ako ekstremisti pobede u Americi, Evropu će zadesiti ubrzani domino-efekat.

Novi verski ratovi?

Imre Kertes je napisao pre nekoliko godina da ima osećaj da se svet priprema za rat, samo se još ne zna tačno ko će biti neprijatelj. Danas već znamo mnogo više, ali ni blizu sve. U ovom globalnom ustrojstvu našeg sveta postoji više kriznih područja, negde kriza jenjava, negde se žestoko ratuje, žarišta se pojavljuju čas ovde, čas tamo. Petnaest godina posle rušenja njujorškog Svetskog trgovinskog centra (11. septembar 2001) svet se znatno promenio, ali kao da to ne želimo primetiti, tek instinktivno naslućujemo da će naša dosadašnja iskustva nemilosrdno da nas stave na iskušenja, da će uzdrmati naš tradicionalni humanistički sistem vrednosti. Broj terorističkih akcija izvedenih u ime islama će da raste, bojim se da ćemo se navići i na to. A strah koji se pretvara u naviku, oduzeće nam snagu. Prevladaće osećanje bespomoćnosti. Danas nismo vični da se odbranimo od njega, sutra već nećemo ni hteti. Još uvek nema jednoznačnog odgovora na pitanje: kako shvatiti islam, ali sam uveren da će odgovor postaviti čitav niz moralnih pitanja. Dobar je tradicionalni humanistički odgovor, po kojem moramo razlikovati islam od terorista, ali s neverovatnom brzinom raste broj onih koji su u tome pokolebani. Terorizam nas postavlja u situaciju “ili-ili”. Nestrpljiva masa se batrga prema krajnjoj desnici. Sa zabrinutošću uzimam s police knjigu Orijane Falači Bes i ponos, u kojoj ova poznata italijanska novinarka, preminula 2006. godine, žena liberalnih svetonazora, antifašista i antiklerikalka, partizanka koja se borila protiv Musolinija i Hitlera, zaključuje da je dijalog s islamom nezamisliv. “Biti tolerantan – to je samoubistvo”, piše. “…ako se ne odbranimo, ako se ne budemo borili, Džihad će da pobedi. Jeste, pobediće, i srušiće sve ono što smo manje ili više uspešno izgradili” – dodaje. Poziva podeljenu Evropu na borbu. Sa strepnjom čitam ove redove Orijane Falači. Da li je moguće da nas u ovoj nametnutoj situaciji očekuju novi verski ratovi? Jedan korak povlači drugi. Hoćemo li biti uskoro svedoci erupcije novih rasnih teorija? Da li će nacionalistički sukobi postati svakodnevni? Hoće li evropske nacionalne države da nasrnu jedna drugu? Kako će uopšte da se završi, kako uopšte može da se završi proces koji je pokrenut pre nekoliko godina?

Tramp “valjani predsednički kandidat”

Mađarski premijer Viktor Orban je na slobodnom letnjem univerzitetu u Balvanjošu izneo tezu da je Donald Tramp za Mađarsku i za Evropu “valjani predsednički kandidat”. Konstatovao je i to, da je Brisel pao. Govorio je o upozoravajućim primerima Nice i Minhena. “Migracija će nas ubiti” – izjavio je Orban. Podržao je inicijativu Poljske da višegradske zemlje uspostave jednu parlamentarnu skupštinu i da formiraju zajedničku vojsku. Regionalizacija Evropske unije jeste zanimljiva ideja, međutim, može da ima za posledicu da će i zapadnoevropske, te mediteranske zemlje, u cilju odbrane svojih interesa, takođe da uspostave ovakve parlamentarne skupštine.

juli 2016.
Preveo A. Vicko